Када су дивови играли у Хумској

Небројано је малих специфичности у вези са највећим клубовима некадашње Југославије. Али постоји ту и једна велика необичност. Без обзира на одређене кривотворене генезе, које прожимају дискурсе загрижених навијачких свести и сумњом никада ненагрижених навијачких савести, Други светски рат је непобитно уништио клубове прве Југославије исто као што је уништио и саму Краљевину Југославију.

Изузимајући сплитски Хајдук и Војводину, ниједан велики клуб није старији од осамдесетак година. ОФК Београд није БСК, загребачки Динамо није Грађански и Црвена звезда није Југославија. Они су пубертетлије у односу на тимове старије пола века, у случају неких британских тимова и скоро читав век (Хуго Були је донео прву лопту из Берлина у Београд 1896. године. До тада је одиграно више од 25 финала ФА Купа.).

А опет, њихов развој је биo ворпски брз. Десет година по оснивању Партизан је, заједно са Спортингом, одиграо први меч Купа шампиона. Тек 11 година касније, током шездесетих година које су у сваком смислу златне године југословенског фудбала, играће финале истог такмичења.

Спорт, а посебно фудбал као базилеус свих спортова, имао је посебну улогу у комунистичким државама. Истовремено је био погодна пропаганда и субверзивни алат. Државни апарат га је користио да промовише ваљаности новог пролетерског друштва, док су га фудбалери користили као могућност самоизражавања, па што не и бунта. Уметност, која обично има ту улогу, била је стриктно кодификована у оквирима спонзорисаног и једино допуштеног социјалистичког реализма. Ова агитпроп уметност, некад веома успела, као у делу Николаја Островског "Како се калио челик" или слици Семјона Чуикова "Ћерка совјетске Киргизије", била је веома лимитирајућа.

Југославија је била мека комунистичка држава, уметничке и сваке друге слободе су биле много веће (обавезно се, ако већ нисте, упознајте са радом словеначке концептуалне групе ОХО), али су фудбалери и даље били ти чији се глас најдаље чуо.

Нико није сијао јако као тада Партизан, први велики тим источне и југоисточне Европе. Југославија, тада, установили смо, веома напредна фудбалска култура, била је премала за црно-беле. Превазиђена махала. Европа је било место где је овај тим могао да се размаше.

"Победе су нас вукле напред. Били смо као и све велике екипе. Најважније је било да први дамо гол", присећа се господин Бранко Рашовић, фудбалер који је играо централног бека поред Велибора Васовића, најмлађи тадашњи Партизанов првотимац.

До тада, само су клубови латинске и романске Европе освајали титулу првака континента (Шпанци, Италијани и Португалци). Да ли је, заиста, ту хегемонију могао да прекине ико? Да ли је тај ико био баш Партизан?

Свакако је деловало могуће. Црно-бели су савладали шампиона Француске, екипу Нанта, шампиона Немачке, Вердер из Бремена, потом и шампиона Чехословачке (финалисту Светског првенства 1962. године), прашку Спарту. У Београду је било 5:0, а погодак Мустафе Хасанагића остаје вероватно најлепши који је неки југословенски или српски клуб икада постигао у Европи.

Онда је уследио меч са Манчестер Јунајтедом, опорављеним након велике трагедије у Минхену 1958. године, са Бобијем Чарлтоном, Денисом Лоуом и никада превазиђеним (а ово схватите на неколико начина) Џорџом Бестом.

Два одсто људи на планети има риђу или црвену косу. Мање од 0,000000001 одсто свих фудбалера на планети икада добије прилику да носи дрес највећег од свих клубова Енглеске. Денис Лоу припада у обе ове мањине. Био је невероватан фудбалер. Био је и невероватно пргав.

"Током меча смо се покошкали. Лупио ми је шамар. Лупио сам и ја њему шамар. Потом смо се само насмејали један другом и наставили смо нормално даље са утакмицом", открива Бранко Рашовић.

"Упоредите то са данашњим временом", додаје уз осмех.

Партизан је победио у Београду са 2:0 (Бесту је, због фризуре, београдска публика узвикивала да је жена), али је у Ланкаширу 90 минута провео бранећи се. Падала је киша – манкунијанско време је ствар легенди – а Јунајтед је, некарактеристично за рад Мета Базбија, играо директан фудбал, са много вертикалних и дугих додавања. Утакмицу су изнели Васовић, голман Шошкић и Рашовић, који је због партије коју је пружио од београдске штампе оног времена добио надимак Див са Олд Трафорда.

Како обично бива, после полуфинала стигло је финале. А у њему, зна се...

Реал Мадрид је водио Мигел Анхел Муњоз, који је као играч био првак Европе са овим тимом, а који је као тренер 1960. године седео на клупи екипе који је одиграо једну од најпознатијих утакмица у историји фудбала. Дакле, не историји Реал Мадрида. Не историји Купа шампиона. Чак не ни историји Европског фудбала. Читавој историји читавог фудбала.

„Лос Бланкоси" су тада, у Глазгову, пред више од 120.000 заљубљених душа, победили Ајнтрахт из Франкфурта са 7:3. Ту негде је био и младић, играч не превише гламурозног Сент Џонстона, који се звао Алекс Фергусон. Тек ће много касније, 2011. године после финала Лиге шампиона на Вемблију са Барселоном, признати да је видео бољи тим. Мада, наравно, и његов став према клубу који је увек, оправдано или не, био повезиван у блажој верзији са кастиљанским централизмом, а у мрачнијој верзији и са Франковим фашизмом, драстично се променио.

„Кажу да је ропство искорењено? Па, да ли је то ико рекао Франку? Исусе Христе! Молим вас... Велики клубови, као што је Барселона, имају много више морала од Реал Мадрида", рекао је Фергусон, тада већ сер Алекс, пред крај прве деценије новог миленијума.

Али, непорециво јесте и такво ће остати, Реал Мадрид је са Пушкашом и Ди Стефаном (али и многим другим фудбалерима) одиграо најбољи меч који је до тада виђен. Уругвај и Мађарска су 1954. године играли сјајан меч у полуфиналу Мундијала у Швајцарској, јединој земљи која није била девастирана Другим светским ратом, а импресиван је био и дуел аустријског Вундертима и Италије у полуфиналу Светског првенства 20 година раније. Ах, како заборавити и финале Олимпијских игара у Амстердаму 1928. године, када је Уругвај савладао Аргентину. Али овако нешто, лепо и моћно у истој мери, није виђено.

Реал Мадрид је тада играо, по први пут, у 3-2-2-3 систему (W-M), пошто је углавном, због Ди Стефана и јединствених карактеристика које је он имао, користио стриктно шпански 3-2-1-4. У међувремену, Бразил је свету показао сву моћ 4-2-4 система, који је до Мундијала у Енглеској 1966. године потпуно заменио W-M.

Реал је изгубио финале 1962.године, и даље се држећи W-M система, понајвише зато што је Бенфика Беле Гутмана, Марија Колуне (фудбалер кога су звали Свето Чудовиште) и Еузебија (њега знате како су звали), користила специфични 3-1-2-4 систем, веома сличан мађарском М-М систему, који је користио и легендарни мађарски Aranycsapat (Златни тим).

Мало-помало, и то баш мало и баш помало, Реал је научио. Након још једног изгубљеног финала 1964. године „лос бланкоси" су се вратили у борбу за трофеј 1966. године. Yé-Yé тим, тако знан због опуштености играча и дугих коса које су они носили, више није био играчки јак као некада, али је тактички био много зрелији. Амансио Амаро и Рамон Гросо чинили су тандем нападача који је био савршено комплементаран, што се, напослетку, и видело у финалу у Бриселу.

Баш као и Реал Мадрид, југословенски тим је играо користећи своју интерпретацију 4-2-4 система. Али, док су Бразилци 4-2-4 играли користећи зонску одбрану (изум Зезеа Мореире, тренера Флуминенсеа, који ју је са популарним Ненсеом користио почетком педесетих), Парни ваљак је и даље играо одбрану „човек-човека". Али то је радио на специфичан начин.

Партизан је, до четрдесет метара од свог гола, користио флексибилни варијетет овог типа одбране, што значи да је постојало преузимање играча који се чувају, како би се одржала стабилност дефанзивног облика. Међутим, то је престајало чим би екипа која је нападала ушла у нападачку трећину терена, дакле у последњих 35 метара од гола црно-белих. Тада би фудбалер остајао уз играча о коме води рачуна, по сваку цену, где год овај ишао.

Наравно, овај вид дефанзивне организације је веома реактиван. Положај играча који се бране директно одређује тим који напада, што му онда даје могућност директног манипулисања дефанзивним обликом. Али ни то није све...

„Нападач увек има секунду или делић секунде предности. Он креће раније јер ја морам да га пратим. Нисте смели ни да трепнете, јер би вам у супротном сигурно побегао", каже господин Бранко Рашовић.

Партизан је, практично, играо са два десна крила, пошто је Фахрудин Јусуфи био барем подједнако офанзиван као и Мане Бајић. Љубомир Михајловић, као леви бек, остајао је у првој нападачкој линији и чинио је платформу у првој фази поседа.

Јосип Пирмајер, као лево крило, спуштао се више у фазама одбране, помажући пре свега Владици Ковачевићу и Радославу Бечејцу, двојици Партизанових везиста, иначе технички наглашено обдарених фудбалера. Овај други је, у најскупљем трансферу у некадашњој Југославији, касније прешао у љубљанску Олимпију, која је, потпомогнута улагањима тада веома богатих и утицајних људи, претендовала да постане један од најбољих тимова те велике државе.

Овај тим је био толико успешан из два разлога, од којих други извире из првог. Био је сачињен од спектакуларних фудбалера, који су самом силином свог талента савлађивали противнике. Користећи аналогију Карла Маркса, ово је била база. Надградња је била та да су ти њихови скупови индивидуалних атрибута били савршено комплементарни, због чега је тим био веома прецизно калибриран и уравнотежен. Не постоји тренер који ће вам рећи како постоји нешто важније од тога.

„Разумели смо се погледима. Ето, тако смо играли", истиче Бранко Рашовић.

Е, баш у томе је део Партизанове посебности. Када је постао тренер Ајакса, Ринус Михелс је затекао изванредно талентоване фудбалере, који су годинама, кроз разне старосне селекције, играли скупа. Зато су и, интерно, кришом, свој фудбал називали „фудбалом навике". Промене места међу фудбалерима током нападачког процеса, по чему је Ајакс почетком седамдесетих постао толико познат, а што ће постати и основ тоталног фудбала са селекцијом Холандије 1974. године, биле су органске.

Партизан је играо тај „фудбал навике" неколико година раније. Штавише, када је добио могућност да оде из Југославије (када је напунио 28 година, што је била административна старосна граница), Васовић је отишао управо у Ајакс, где је био, не само капитен, већ и неко ко је много времена провео разговарајући о тактици управо са Михелсом. Зрно, макар зрно тоталног фудбала, најнапреднијег и најважнијег играчког модела који је икада виђен, потиче из Хумске улице.

Још једна ствар повезује два тима, два клуба. Савршено синхронизовани на терену, фудбалери Партизана, а касније и Ајакса, били су какофонично неусаглашени ван њега.

Није толико познато, али 1964. године, отприлике када је Рашовић стигао из Подгорице, а његов кум Иван Ћурковић из Мостара, у Партизану је дошло до раскола. Велике шизме. На једној страни, окупљене око генерала и председника фудбалског клуба Илије Радаковића, била је група играча око Велибора Васовића. На другој, скупа са генералом и председником спортског друштва Милошем Зекићем, били су фудбалери окупљени око Фахрудина Јусуфија, иначе Васовићевог кума (прави Јунгов архетип завађених балканских кумова, зар не?).

Припреме у Дубровнику искоришћене су да се сукоб, који је преполовио не само Партизан него и читаву Југословенску народну армију, разреши. Генерали су хеликоптерима стизали из Београда у Купаре, познато војно стециште на Јадрану, како би помирили фракције.

"Лупали смо чврге генералима, вукли смо их за уши као малу децу. Наравно, уз доста пијетета и увек у границама пристојности", објашњава Рашовић какав су статус некада имали фудбалери једног од четири највећа југословенска клуба.

Ајакс је функционисао по истом принципу, а распао се, имплодирао је, када Јохан Кројф није изабран за капитена на аутономном гласању у свлачионици.

Финале Купа шампиона 11. маја 1966. године

Базична формација 4-2-4, практично, никада тако није изгледала на терену. Увек би се један од навалних фудбалера враћао у некој од фази одбране (нападач у Холандији, Немачкој и Совјетском Савезу, крило у Бразилу и Великој Британији), чиме је креиран 4-3-3. Такође, у свим фазама напада, један од дефанзивних фудбалера, најчешће бек, одлазио је јако високо (Бразилац Нилтон Сантос је био први) и тиме правио 3-3-4 структуру. Зарад историјске веродостојности казаћемо да је први тим који је играо 4-2-4, Вила Нова тренера Мартима Франсиска, играла са такозваним "четвртим дефанзивцем" (quarto zagueiro), односно централним беком (беше то Лито) који је улазио у маневар у поседу.

Међутим, Реал Мадрид је играо веома необичан 4-2-4, у смислу да је био веома обичан. Хенто и Фернандо Серена су били симетрична крила, увек позиционирани поред централних нападача. На средини, Пири је био задужен за формирање микроструктуре у првој и другој фази поседа, док је Мануел Веласкес имао много офанзивнију улогу.

Баш као и Партизан, Реал Мадрид је играо са офанзивнијим десним беком, па је Паћин често комбиновао у троуглу са Сереном и нападачем Амансиом, односно у ромбу када би им се придружио Пири, невероватно тактички и позиционо интелигентан фудбалер, наглашено испред свог времена у овом сегменту.

Организовани пресинг још увек није био измишљен (или јесте, али је игран само у Совјетском Савезу), и дефанзивци су ретко играли под превеликим притиском од стране прве нападачке линије ривала. Без обзира на то, а у складу са техничким и когнитивним квалитетима Рашовића и Васовића, Партизан је играо доста директно, решен да прескочи другу фазу поседа и да што раније лопту пошаље као нападачима. Обично је први прогресивни пас ишао ка Мустафи Хасанагићу, стрелцу шест голова до овог финала. Он би онда креирао борбу за другу лопту, али Партизан није увек успевао да креира платформу око њега и нумеричку предност како би у тој борби доследно био успешнији од противника.

Интересантна манифестација игре Партизана била је и улазак Бајића у десни полупростор, па чак и центар, чиме је отварао простор за "оверлеп" утрчавања Јусуфија (утрчавања иза леђа). Идентичну тактику примениће Селтик Џока Стејна годину дана касније, када је легендарни Џими Џинки Џонстон улазио унутра са бока и ослобађао простор за Џима Крега. Шкоти ће, напослетку, постати први шампион Европе са севера Европе, али непорециво остаје да су то постигли користећи принцип (а данас и стандард у модерном фудбалу) који је пре њих имплементирао баш Партизан.

Иза лопте црно-бели су стајали у 4-5-1 облику, јер се Галић спуштао заједно са крилима. Било је то смислено, јер је Реал имао великих проблема да кроз стабилан посед осваја деонице игралишта, али је било и крајње интуитивно.

"Тактика остаје у свлачионици. Током меча ви немате времена да размишљате превише. Знате, уопштено, где треба да стојите, где треба да стоје и где да се крећу саиграчи. Али све је тако брзо, све се одиграва тако брзо да одлуке морате да доносите у секунди, па и делићу секунде", наглашава Рашовић.

Реал је прерано у поседу улазио у центар, што је дозвољавало играчима југословенског тима да се обруше око лопте и спрече њену даљу прогресију. То, пак, није креирало превише прилика у првом делу меча.

Онда је дошло полувреме, а за њим и две неконгруенције. Прво је Реал Мадрид много боље ушао у наставак сусрета, али је Партизан био тај који је постигао погодак. Илузорно је било шта даље рећи о поготку Васовића, једном од најпознатијих и најчешће поновљених голова које је икада постигао један фудбалер са наших простора.

Затим је Реал нападао још јаче, да би Парни ваљак коначно стигао до предаха и корнера у 70. минуту. Ето и друге конгруенције. Одмах после изведеног корнера, номиналног тренутка за рефлексију и неку врсту предаха за Партизан, шпански тим је постигао гол. Био је то контранапад првог ритма (напад у офанзивној транзицији започет у дефанзивној трећини терена са минималним бројем додавања), који је предивним поготком окончао Амансио.Шест минута касније, голом подједнаке естетске вредности, Серена је донео предност Мадриђанима.

Након два изгубљена финала Реал Мадрид је стигао до шесте титуле шампиона Европе, у 11. издању Купа шампиона. На крају ће у трајно власништво добити први трофеј намењен клупском шампиону Европе. То неће умањити њихову незајежљивост, па ће и у наредним деценијама настављати да освајају "орехону". Истина, до деведесетих, играће само једно финале (1981. против Ливерпула), а и то ће изгубити.

Партизан, наравно, више никада неће играти финале Купа шампиона. Екипа се прогресивно распала. Галић је отишао у Стандард, Рашовић је отишао у Борусију из Дортмунда.

"У Немачку сам отишао у трансферу вредном 40.000 марака. То је био максимум. Навални играчи су могли да добију 45.000, максимално 50.000 марака", каже Рашовић.

Његов трансфер, као и трансфере свих елитних фудбалера велике Југославије, финализирао је пољски агент Јулијус Украјинчек. Замислите само – један менаџер на педесетак врхунских фудбалера. Данас постоји стотинак агената и агентчића на једног фудбалера Црвене звезде и Партизана.

А и фудбалери су били другачији некада. Приликом турнеје у Мексику (турнеје су у том периоду биле начин да се проведе зима, припреми екипа и заради новац – играјући у Ла Пазу, у Боливији, фудбалере су чекале боце са кисеоником поред терена), делегација фудбалера Партизана, предвођена Бранком Рашовићем, посетила је легендарног дописника листа Политика из овог дела света, Ђуку Јулијуса. Некадашњи партизан, који је пуцао са Титом у бици на Дрвару, био је интелектуалац и велики познавалац прилика у Латинској Америци.

"Два сата сам слушао шта је говорио. Било је сјајно. Не само то. За мене је била велика част што сам га упознао, јер сам са великим уживањем читао његове текстове", рекао је Рашовић.

Било је то друго време, заиста. Физичка припрема је била другачија, рудиментарна, заснована на трчању (суви тренинг, како кажу фудбалери). Много ће времена проћи пре него што се паметне главе не досете тактичке периодизације, у којој је тренажни поступак искључиво везан за захтеве игре, а аеробне и анаеробне вежбе – брзинска и регуларна издржљивост – изводе се искључиво са лоптом.

Али, пре свега, било је то време које је донело један спектакуларан тим, подједнако исходиште навијачких легенди и фактуално присутних принципа игре које и данас гледамо.

Партизан је велики клуб. Као и сваки велики клуб, вољен је од стране милиона и омражен од стране милиона. Ниједан клуб није креиран велики. Реал Мадрид се испрва звао Sky Football Club и био је разбибрига богатих студената. Партизан су основали људи који су пуцали на фашисте, прво у Шпанији а потом и у Југославији, али они га нису учинили великим.

То су урадили Бранко Рашовић, Велибор Васовић, Радослав Бечејац, Јосип Пирмајер, Милан Гајић, Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Владица Ковачевић, Љубомир Михајловић, Мане Бајић, Мустафа Хасанагић...