А онда су клинци изашли да се играју...

И пре те 1872. године играни су међународни фудбалски мечеви, истина незванични. На универзитету у Единбургу, 1851. године, играли су једни против других студенти из Енглеске и Шкотске. Деветнаест година касније становници Лондона, опет етнички Шкоти и Енглези, одиграли су пријатељски сусрет (Енглези су славили са 1:0).

Али да, тај меч, одигран 30. новембра у Глазгову (апсолутној фудбалској престоници империје и света пре Великог рата) био је први званични међународни фудбалски сусрет. Четири хиљаде људи је платило шилинг како би видели дуел без голова – али и дуел са безброј чуда.

Фудбалски савез Шкотске још увек није био основан и сви репрезентативци су били део Квинс Парк клуба. Уочи меча схватили су да су њихови ривали у просеку тежи за више од једног камена (мало више од шест килограма), те није имало смисла препустити се игри базираној на јуришању и дриблингу, каква је практично једино и постојала у то време. Ваљало је користити додавање.

Квинс Парк је, видите, основан 1867. године, а тек 1870. године су постали део Фудбалске Асоцијације. У те три године користили су офсајд правило које је било веома либерално. Да би играч био у недозвољеној позицији, морао је да буде иза претпоследњег фудбалера и, истодобно, у последњих 15 јарди игралишта. Ово је дозвољавало Шкотима да се распростру по терену и да додају лопту, што је био и основ њихове игре. У Енглеској се прве три године играло са стриктним офсајд правилом (као у оба рагбија данас), да би се то променило 1866. године када су три играча увек морала да буду између нападача и гола (дакле, за један више него данас).

Одлучили су Шкоти, стога, да и сада играју пасом и, према свим извештајима, били су много доминантнији ривал тог дана.

Пас се проширио (Ројал Енџенирс су прва енглеска екипа која га је користила, убрзо затим и Кембриџ Х тим), али је његов спиритуални дом и главно физичко стециште остао Квинс Парк. Онда је Ар Ес Мекол, знан и као Карамела Боб због ланца трафика које је водио са својим братом, прешао у Њукасл како би постао професионалац (Квинс Парк је остао аматерски клуб, у оном изворном смислу. Реч "аматер" потиче или од француске или од латинске речи за "љубав" и означава неког ко фудбал игра управо и једино због самог задовољства играња).

На североистоку Енглеске је промовисао пас, који је одмах прихватио Питер Меквилијам, а који је 1912. године постао тренер Тотенхема, учинивши додавање основним принципом свих категорија клуба, па и "фидер клуба" (у Србији се, помало трапаво, то зове филијала) Нортфлит Тауна.

Када се вратио у Тотенхем, после мандата у Мидлзброу који га је учинио најплаћенијим менаџером света, наследио је играче какви су били Артур Роу, Бил Николсон и Вик Бакингем. Сви су постали сјајни тренери, прва двојица и шампиони Енглеске са Тотенхемом, док је овај трећи отишао у Холандију, преузео Ајакс и у први тим увео вижљастог момка који се звао, није искључено да сте негде и чули то име раније, Јохан Кројф. Бакингем је тако припремио терен –или, прецизније, оно што ће се дешавати на терену – Ринусу Михелсу, а сам је отишао у Барселону. Тамо ће га, замислите, поново наследити Ринус Михелс, отац тоталног фудбала или, како га је он сам звао, пресинг фудбала.

У међувремену, Ернст Хапел, аустријски тренер и члан легендарног тима Рапида са почетка педесетих ("бразилски систем" Ханса Песера, зачеци зонске одбране, офсајд замка...), стигао је у Холандију и преузео Адо Ден Хаг. Тамо је, први на свету, играо такозвани холандско-немачки 4-3-3, који су, за разлику од бразилско-британског 4-3-3 из тог периода, чинили нападач и два крила (уместо асиметричне навале од два нападача и једног крила).

Управо је, након што је прешао у Фејенорд, показао вредност овог система Ринусу Михелсу, који је до тада играо 4-2-4. Фејенорд је узео титулу првака Европе 1970. године, користећи први на свету организовани пресинг базиран на одбрани на линији додавања, односно чувању фудбалера са стране лопте, уместо са стране гола. Ајакс ће освојити наредне три континенталне титуле, једну са Михелсом и две са Штефаном Ковачом.

И раније су тимови играли са бројним променама места фудбалера у свим офанзивним фазама, на пример Динамо из Москве Бориса Аркадијева који је користио "организовани неред", па чак и једну од првих "лажних деветки" у виду Всеволода Боброва, који је такође био и веома успешан хокејаш (једна од дивизија КХЛ лиге данас се зове по њему). Али никада раније то није било толико коришћено, јасно структурирано, интуитивно (играчи су међу собом то звали "фудбал навике"), неухватљиво, непојмљиво...

Деценије су прошле и тотални фудбал се раширио. Немци су га играли посебно добро седамдесетих, само што њихова верзија није подразумевала пресинг, а кажу да је настала на Мундијалу 1970. године у сунцем спрженом Леону, када је немачки тим комплексним додавањима покушавао да дође до хлада који је стварала једна од трибина. Елем, тотални фудбал се раширио, а потом се и поделио.

Напукао је, као и све револуције, на идеолошким основама о којима се и не размишља док се машта о мењању света.

Деведесетих година створене су две његове инкарнације, она "чистија" Кројфова, који ју је имплентирао са Барселоном и постао првак Европе 1992. године, победивши Сампдорију нашег Вујадина Бошкова, а која ће се касније са Хуанма Лиљом и Пепом Гвардиолом развити у шпански Juego de posicion, и она механичка коју је пропагирао Луј Ван Гал. 

На први поглед, па онда и на други и трећи, није било превелике разлике између две интерпретације тоталног фудбала. Али те разлике је било, па и мржње између Кројфа и Ван Гала. Била је то она салонска мржња два острашћена интелектуалца који се свађају око запета и семиотике, с тим да је њихов раскол имао веома директну пројекцију на фудбалском терену и емотивном распону навијача широм континента.

Разлика, већа од било које друге, видела се у ригидности једног и контролисаној распуштености овог другог, понајвише у игри са лоптом.

У фудбалу, одбрана је та која је доминатна, која има предност. Она одређује где ће стајати, где ће се играти, а тим који напада мора да смисли начин да прође око ње или кроз њу. Иста ствар постоји и у војној теорији.

Пруски генерал Карл вон Клаузевиц, чија књига "О рату" јесте уџбеник геополитичких аналитичара генерацијама, говорио је о томе како је највећа заблуда да су одбрана и напад једнаке, симетричне силе. Одбрана, говорио је Клаузевиц, далеко је надмоћнија. Да није, битке би трајале непрестано. Овако, рат је чекање, планирање, тек понекад испресецано понеким окршајем. То је зато што је нападачки оријентисана војска та која мора да размишља унапред, да смисли нешто одиста изванредно како би превазишла инхерентну предност одбрамбених снага.

А Карл вон Клаузевиц зна о чему говори. Као младић придружио се Наполеоновој војсци која је прешла Њемен и ушла у Русију са преко 700.000 војника. Моћна, непобедива армија (grande armée) вратила се после шест месеци, сачињена од 20.000 изранављених душа. Руси се чак нису ни потрудили превише, повлачили су се стрпљиво и пустили генерала Зиму да се побрине за Французе.

Дакле, у рату, па и у љубави, а онда и у њиховој синтези познатој као фудбал, напад је у подређеном положају.

У фудбалу то изгледа тако да се он прилагођава дефанзивној структури и систему противника и покушава некако да му се измигољи. То се зове реактивни напад и тако игра 90 одсто екипа на свету. Проактивни напад, какав је играо Кројф а игра га данас Гвардиола, јесте онај који користи лопту како би променио облик противника, намамио га на једну страну како би га напао на другој, продире кроз средину да би отворио простор на боку...

Постоји пасивни напад (рецимо, Морињо са Интером у реванш мечу са Барселоном 2010. године у Лиги шампиона) који не жели да напада, не жели лопту и једини циљ му је одмор и припрема за даље брањење.

И, напослетку, ту је активни напад, какав игра Луј Ван Гал. Тада тим игра на свој припремљени начин без обзира шта радио противник. Овај механички фудбал, кога фудбалери често зову и "фудбал по шинама" (јасно је због чега), базира се на припремљеним обрасцима и комбинацијама.

Због тога су његове екипе добре али не и спектакуларне, често успешне али никада опеване (усклици Attack, Attack на Олд Трафорду нису били дитирамб већ вапај фрустрираних навијача, који нису разумели зашто њихов тим игра толико предвидљиво и безопасно у Премијер лиги).

Сви су били такви, сви... Осим Ајакса из сезоне 1994-1995. Тај тим је био посебан.

"Они су били тако близу фудбалској утопији. Њихов концепт игре је био изванредан, али су и физички били супериорни. Они су били и лепотица и звер", причао је Хорхе Валдано, некада тренер и спортски директор Реал Мадрида, шампион света са Аргентином.

Управо је Аргентинац Сесар Луис Меноти рекао да је сваки фудбалски тим, пре свега, идеја. Ајакс је био веома занимљива идеја. Одрасли заједно (близанци Де Бур буквално, Едгар Давидс, Патрик Клајверт и Михаел Рајзигер су били удаљени тек неколико улица један од другог), школовани заједно, са само два играча старија од 25 година, фудбалери Ајакса су освојили титулу у Холандији без пораза, а поражени нису били ни у Европи целе сезоне.

Још од Лисабонских лавова, тима Селтика Џока Стејна који је савладао Интер 1967. године и постао први шампион Европе са севера, ниједан тим није био сачињен по сличном принципу по коме дечаци играју фудбал петком после школе – блок против блока, улаз против улаза.

Јакобус Ко Адријансе је крајем осамдесетих осмислио "јелку" (4-3-2-1 систем), али тај систем је веома брзо раширен светом, па је тако Француска користећи га постала првак света.

Зато је, заправо, 3-1-3-3 (зову је још и 3-1-2-3-1 и 3-ромб-3) права и једино права холандска формација. Играо ју је Кројф са Барселоном, играо ју је Гус Хидинк са Холандијом на Европском првенству 1996. године, играће је у разним формама и Пеп Гвардиола, а играо ју је и Ван Галов Ајакс.

То је систем који се у Ајаксу и данас користи као метод учења младих фудбалера, који су натерани да се сналазе у више улога како би, када током каријере добију дефинисану позицију, били што тактички промоћурнији.

Зашто више екипа не игра овако? Зато што је веома компликовано... Када се говори о игрању са три централна дефанзивца (једним централним беком и два сајд бека), обично се заправо говори о екипама које играју са пет играча у последњој линији, којој се придружују и крилни бекови (wing backs). Отуд се тимови и бране у 5-3-2, 5-4-1, 5-2-2-1 или сличним облицима.

Последња линија се онда креће као петочлани ланац (у коме се сви играчи крећу скупа за лоптом) или пак могу да користе "њишућу четворку" (као Антонио Конте са Челсијем или Италијом), у којој се крилни бек прикључује везном реду и притиска носиоца лопте док се његов пандан са друге стране углављује поред сајд бека, при чему цела структура личи на Њутново клатно.

То не постоји у холандском моделу јер крилни бекови не постоје, већ додатни везни фудбалери.

Ајакс је био веома занимљива идеја. И био је предиван за гледање. Сама силина талента тих дечака надјачала је систематичност и рогобатност њиховог тренера, који је, касније током каријере, скинуо панталоне пред својим играчима у свлачионици како би им показао да има "челична ј... и да је зато он главни".

Његова Холандија из 2014. године, рецимо, играла је стриктну, фрустирајућу и фиксну одбрану човек-човека, тако ретку у модерном фудбалу.

Али, ма како диван био, ма колико иконокластичан био, Ајакс из 1995. године није био крај фудбалске ере нити њен почетак. Тек симпатична аберација које се тако тек понекад појави...

Пријатно је – све заблуде су такве – мислити да је победа Ајакса означила крај Петар Пан ере фудбала, у којој је таленат, индивидуални и збирни, био довољан да се побеђује и осваја. Истина је да такве ере никада није било. Првих пет едиција Купа шампиона освојили су иницијални "галактикоси" које је сакупио Сантијаго Бернабеу. Тренутни првак Европе је Реал Мадрид са "галактикосима" које је сакупио Флорентино Перез. Сви тимови, осим поменутог Селтика, Ајакса из седамдесетих, Нотингем Фореста из исте деценије, можда Бенфике Беле Гутмана, били су окот плутократије или политичког система који их је однеговао.

Тако је и овај Ајакс завршио, као стари намештај на everything must go распродаји. Годину, две касније, од њега ништа није остало. Али пре тога, ваљало је потчинити Европу...

Пре него што ће победити Милан, за који су тада, поред Ђанлуиђија Лентинија, најскупљег играча света, играли и Барези, Костакурта, Десаи, Бобан, у финалу у Аустрији, Милан и Ајакс су играли у групној фази такмичења.

Уместо на Де Меру, меч је одигран на архаичној бетонској крофни каква је била Олимпијски стадион у Амстердаму. Тунел, који личи на унутрашњост бурета, са жутом циглом и натписом "Ајакс" водио је на терен који је био обасјан бакљама, које данас нећете видети на мечевима Уефа такмичења (#againstmodernfootball).

Прикладан почетак пута који ће водити преко минхенског Бајерна и сплитског Хајдука, који је као четвртфиналиста те сезоне најуспешнији тим у Лиги шампиона из неке од земаља које су настале фрагментисањем Југославије.

Милан је, годину дана раније у Атини, савладао Барселону са 4:0. Тада је био аутсајдер, сада је био фаворит. Новац се врти, ствари се врте.

Финале те 1995. године на стадиону, па замислите још једном, који носи име "Ернст Хапел", није било нарочито репрезентативно, па чак ни по чему упечатљиво. Улазак два осамнаестогодишњака, Кануа и Клајверта, који су заменили Кларенса Седорфа и Јарија Литманена, то је, донекле, променио.

Клајвертова мајка је сањала ноћ раније како ће њен син постићи гол, а он је баш то и урадио пет минута пре краја сусрета. Ајакс је постао шампион Европе.

Луј Ван Гал није увек поред аут линије изгледао као конобар на Сансет булевару на крају смене, разочаран што његов сценарио за филм и даље нико није откупио. Некада је био много енергичнији док је пратио мечеве својих тимова. Такав је, у неку руку, био и док је водио овај Ајакс, али је овде мање био управитељ а више посматрач. Ово је подједнако био његов тим колико и аутономни продукт талента и разумевања његових чинилаца. Лепи коров у башти опсесивно-компулсивног баштована.

На мечу са Миланом, који је са Фабиом Капелом и даље играо Сакијев равни 4-4-2, са Марселом Десаијем у везном реду, Ајакс је нападао у 3-3-4 структури, тако што је Литманен улазио поред нападача.

Пресинг Милана је био усмерен тако да се изолује Рајзигер, као и да се намами његов вертикални пас ка крилу или нападачу. То се испоставило као исправна тактика (Ајакс је често користио тај вертикални пас у првој и другој фази поседа), али је њена примена била лоша.

Неке од најбољих акција утакмице почињале су са Рајзигером, пасом у дубину, повратном лоптом и онда утрчавањем трећег човека, што је најчешће био Нигеријац Џорџ Финиди.

Рајкард, Давидс и Седорф су сваки прогресивни пас испратили, нудећи се као решење за повратну лопту која би им „отворила терен" (up-back-through је веома чест нападачки елемент холандског фудбала), али су и те комбинације биле ретке и још ређе су пролазиле поред увек довољно хоризонтално компактне последње линије Милана.

Али, као што смо рекли, њихов пут ка финалу и општи начин игре је био посебан, игра у самом финалу нипошто. Једна дефанзивна грешка ривала донела им је титулу коју су чекали више од 20 година, а коју сада чекају 23 и вероватно је још јако дуго неће дочекати.

Наредне сезоне Ајакс ће играти још једно финале Лиге шампиона, али ће Јувентус, тај серијски, готово патолошки губитник великих финала, овога пута тријумфовати.

Али то и није било толико важно. Сећате се онога да је сваки тим, пре свега, идеја? Ствар са тим јесте да, када је тим баш моћан, баш велики, та идеја остаје и онда када тима више нема.

Зато данас нико не прича о Челсију, шампиону Европе из 2012. године. Зато данас сви причају о Милану Арига Сакија а не о Милану Фабија Капела који га је наследио, иако је баш овај други освојио више трофеја.

Зато данас сви причају о Бразилу из 1982. године, иако је овај изгубио у четвртфиналу Светског првенства. Зато сада сви причају о аустријском тиму с почетка тридесетих, иако је овај изгубио полуфинале Светског првенства 1934. године. Зато данас нико не прича о Немачкој, шампиону света из 1954. године, већ о Мађарској која је у том финалу поражена.

Зато ми данас, а онда и сваки дан после тога, причамо о Ајаксу из 1995. године...