Српски фудбал у 2017. години – наравоученије, никако славље

Постоји онтолошки проблем са рекапитулирањем у фудбалу на крају календарске године (постоји проблем са рекапитулирањем као таквим уопште, јер не постоји крај фудбала – после једне сезоне ту је друга, после једне утакмице ту је друга, после једног полувремена ту је друго...).

Но, ако испоштујемо овја арбитрарни фудбалски „чекпоинт", ако застанемо и погледамо преко рамена, видећемо свашта нешто занимљиво.

Суперлига Србије, сезона 2016-2017, окончана је у мају на спектакуларан начин. Да, Партизан је победио лучанску Младост са 5:0, екипу која ће касније играти у Европи (међутим, са дефанзивним принципом фиксне одбране човек-човека – „са играчем кога чуваш до краја, макар и у тоалет!" је дословно оно што својим фудбалерима испоставља као захтев Ненад Миловановић – екипа из Драгачева није могла предалеко). Али није та победа оно што тај меч чини толико важним у претходној години. Тај дуел се налази на крају једне поприлично невероватне сезоне, а на де факто почетку једне још невероватније.

Након катастрофалних игара и пропратних резултата са Иваном Томићем, Партизан је преузео Марко Николић и са својим стручним штабом нанизао 37 мечева без пораза, црно-бели су победили Црвену звезду изнова и изнова и на крају су претекли ривала кога називају „вечитим" и стигли до шесте дупле круне у историји.

Овај тим, са тактичким принципима који су били далеко најпрогресивнији у домаћем фудбалу у последњих десетак, па и више година, није добио прилику да покаже колико може тамо, како је сам Николић говорио, „где се налази истина". Млади стручњак је, заједно са својим стручним штабом, отишао у Мађарску, да покуша да подигне трофеј и са Видеотоном премијера Виктора Орбана, а „Парни ваљак" је у Европу повео Мирослав Ђукић.

Некадашњи селектор младе и А репрезентације Србије увео је нове принципе у игру донекле измењеног тима (4-4-2 облик је остао, али мало шта још), што није донело прокламовану игру, јер нико није обећавао статични, дефанзивно конфузни и офанзивно несинхронизовани Партизан. Међутим, захваљујући вероватно и понајвише индивидуалном квалитету играча српског шампиона, Партизан ће шести пут у историји, а први пут након скоро петнаест година, играти европски фудбал на пролеће.

Оно што је тиму Љубинка Друловића (а пре тога Зорана Милинковића) измакло на паранормалан начин пре две године, када су црно-бели са девет бодова у групи ипак остали без играња нокаут фазе Лиге Европе (ах, тај Бобадиља...), овај пут се остварило. У групи са Јанг Бојсом, у овом моменту без дилеме најбољом екипом средње Европе, кијевским Динамом и Скендербегом, Партизан је коло кре краја такмичења стигао до осмог бода и пласмана у шеснаестину финалу Лиге Европе, где ће играти са чешком Викторијом Плзењ.

Дакле, прва подвучена црта – и поред проблема које клуб има (финансијских, организационих, логистичко-навијачких), Партизан иза себе оставља сјајну 2017. годину. Заправо, мало је било таквих у историји клуба из Хумске.

Неколико стотина метара даље, на стадиону „Рајко Митић", десило се нешто подједнако невероватно. Заправо, имајући у виду околности и контекст који намећу претходних четврт века, вероватно и нешто још невероватније.

Црвена звезда је променила тренера током лета, када је Бошка Ђуровског заменио Владан Милојевић (претходно је, наравно, Ђуровски сео на клупу након што је Миодраг Божовић отишао пар кола кре краја шампионата). Некадашњи тренер Чукаричког, али и омладинаца Црвене звезде који су после отприлике деценије вратили титулу у тој старосној категорији на највећи стадион у земљи (ваља бити искрен и рећи да је практично цела генерација Партизана до тада већ постала део првог тима, Телеоптика или неког од клубова у Србији), оформио је сјајан стручни штаб, а притом је на задржао Милана Косановића, младог стручњака који је стигао из Војводине и који је, недвосмислено, један од најперспективнијих тренера кога Србија има. Оформљен је и нови тим. Ништа ново када је Црвена звезда у питању, већ дуже једна од несистематичније вођених фудбалских променада у источноевропском фудбалу. Само, овога пута није било тако

Навијачи Арсенала су се шалили на Твитеру – али тиме и показали једва рудиментарно познавање овог спорта – да „знате да играте Лигу Европе када извучете тимове који се зову Црвена звезда". Али да, Црвена звезда се пласирала после десет година у групну фазу једног европског такмичења, а онда је, у групи са поменутим клубом, Бате Борисовим и Келном (који се заиста налази у трагичном стању и званично је најгори тим који је икада играо Бундеслигу), уз само три дата гола али и само два примљена гола, пласирала у нокаут фазу Лиге Европе.

Ево, и сада, након месец дана, али и 25 година чекања, то делује практично нестварно.

Oно што је, дугорочно свакако најважније, свакако важније од клубаштва и провинцијалског ривалитета који то више није (провинцијалски, ривалитет је свакако и даље), јесте оно што је Црвена звезда својим успехом показала. Тим који је први у историји од првог кола квалификација стигао до шеснаестине финала Лиге Европе то је урадио, изнад и испред свега, квалитетним радом, детаљном припремом мечева, изврсном тактичком припремом и непосредном егзекуцијом идеја које могу бити лепе или не, али су свакако у складу са неким од најмодернијих фудбалских схватања. Дакле, може. Успех који почиње и који се изнова гради сваког понедељка. Тим који је бољи са сваким новим тренажним микроциклусом. Играчи који напредују јер се са њима квалитетно ради. Све је то Црвена звезда данас, па је стога и ту где јесте данас.

Дакле, Црвена звезда ✔ и Партизан ✔. Ко преостаје? Да, наравно.

Репрезентација Србије. Учесник Мундијала. Да, и то се догодило.

Лепо звучи, и то не само зато што се дуго није чуло.

Србија ће играти фудбал у Русији са најбољим тимовима света, а то право и част је приграбила чињеницом да је била прва у својој квалификационој групи. Али све ово иде уз мали астериск...

Заправо, мало већи.

И, одмах да буде јасно, не говоримо о објективној снази противника у групи од којих је Србија морала да буде боља да би била прва. Добар или бољи жреб су ствар среће, дешавају се.
Али током квалификационог циклуса репрезентација Србије је презентовала огроман број мањкавости у игри, иако је, вероватно, играла веома близу горње границе својих могућности. Писали смо о томе овде и још мало овде. Али оно што је најгоре, најтужније од свега јесте да је веома млаи број људи то приметио.

Фудбалски дискурс у Србији се углавном базирао на томе да ли базични 3-4-3 систем који смо играли има више предности или мана. На страну чињеница да мало ко схвата разлику између базичног, дефанзивног (заправо дефанзивних) и офанзивног (заправо офанзивних) облика. Па још више да је тактика комбинација формације, дакле дистрибуције играча у простору, и стила, а да је само ово друго одговорно за интерпретацију формације односно уопштени начин на који игра један тим. Ниво фудбалске културе у Србији је застрашујуће низак и ове квалификације су то тако трагично оголиле.

А зашто је то важно? Због чега просечан навијач мора да зна о фудбалу више од тога ког је облика лопта и где би, апроксимативно и евентуално, она требало да заврши? Па зато што су навијачи носиоци фудбалске културе, коју касније обликују фудбалски радници и артикулишу медији. Ако навијач не разуме фудбал, онда ће аплаудирати погрешним стварима, звиждати правим стварима. Ако навијач, али и новинар који је дужан да га едукује, не препознаје системе, дефанзивне кретње, три врсте играња између линија, разлику између индивидуалне и колективне позиционе супериорности, разлику између брзог напада и контранапада, задњег и централног везног фудбала – како, побогу, могу да хвале или куде, оцењују, анализирају?
Фудбалска мисао је отишла толико далеко и само ће се развијати у времену у којем ће просперирати или они који имају много или они који знају много (неки су постигли баланс између две крајности и видите их сада – играју на Етихаду у плавом Манчестеру и тренер им је Каталонац без косе који носи жуту траку на реверу).

Немачки „дас ребут" је почео прво идејом, фудбалском визијом, па тек онда великим улагањима. Немачка култура лоптања је bila закржљала и окоштала, али се онда развила. Немачка је 2000. године била најгори тим на Европском првенству. Четрнаест година касније је постала шампион света, а тренутно може да састави безмало четири тима који равноправно могу да играју на Мундијалу у нади да ће га освојити.

И то је проблем фудбала у Србији, који неће да призна ниједан његов чинилац (тренер, играч, новинар, навијач) јер би то значило да признаје своје дефекте и мањкавости, своје неадекватности.

Заборавите недостатак основне инфраструктуре, ретроградне методе у тренажном процесу, кафкијански бирократски апарат, нерешено питање власничке структуре клубова, људе исфлеканих кравата и исфлеканих биографија у ложама стадиона, комодификацију талента, једноумље селектора (ко год он био) и двомисао председника (ко год он био) и његове камариле (ко год њу сачињавао)... То је све решиво. Углавном.

Али ми не разумемо фудбал. Не видимо га. И о томе смо, мало, писали.

Дакле, није Партизан ✔, Црвена звезда ✔ и репрезентације Србије ✔. Није, зато што ти успеси нису део одрживог помака, већ „глич", одступање од норме захваљујући добрим играчима (Партизан), добром раду мањег броја људи (Црвена звезда) и мешавине и једног и другог, уз доста среће (репрезентација Србије).

Рекапитулација у фудбалу је бесмислена. Али рекапитулација у српском фудбалу би била погубна. Као лош ђак у августу, српски фудбалски ______ (било ко заиста) мора да прионе на посао. На учење. Варварски и дилетантски дискурс у игри која је компликована колико фудбал је грозна ствар.

Стога, уместо закључка, као denouement или "клифхенгер" између два тома опсежне књиге, нека стоји „наставља се...". Па, докле стигнемо...