Фудбал? Лига Европе? Звезда? Ма кога брига за то...

Аксиом иде овако – или имате безбедност и комфор на стадиону, или имате сјајну атмосферу. Једно са другим не иде.

Изузимајући стадион у Ла Плати, на коме игра велики Естудијантес, ниједан стадион није изграђен или обновљен у Аргентини од Мундијала 1978. године. Али ти трошни објекти треште и одјекују од песме "инћаде" којој нема равне на планети (сличну, али само сличну атмосферу праве и ултраси највећих клубова северне Африке).

На другој страни, у Енглеској су стадиони модерни и комфорни, али њих пуне припадници више или више средње класе, јер су напросто улазнице прескупе (годишња карта за мечеве Вест Хема дупло је скупља од годишње карте за мечеве минхенског Бајерна).

Хук, оличен у навијачкој крилатици "руке и глас", који је био одлика енглеског фудбала све до осамдесетих година, напросто је нестао. Наравно, проблем хулиганизма је у великој мери решен (или је само боље сакривен), али се то успело науштрб атмосфере која једина каналише страст коју фудбал изазива и која га и разликује од сваког другог спорта на планети.

И зато и не чуди фотографија која кружи Твитером дан после меча Арсенала и Црвене звезде. На њој се види господин који, док траје игра, решава судоку.

Помислили бисте да се налази у метроу или у чекаоници код зубара...

И онда и не сме да чуди што су енглески медији били толико шокирани када је Лондоном дефиловало скоро 30.000 немачких навијача, који су потом Емирејтс претворили у свој дом на 90 минута. Мања, али ништа мање бучна група навијача српског вицешампиона, урадила је то исто.

Много је проблема у српском фудбалу, готово да их је бесмислено и стално понављати. И да, стадионе Црвене звезде и Партизана треба што пре реновирати, јер су застарели и изанђали били још пре 20 година.

Али на њима макар и даље има оне дреке и енергије коју фудбал чине, па, фудбалом...