Тај дивни, предивни Тотенхем...

Има људи који гледају "Звездану ноћ" Винсента Ван Гога и виде деформисано небо и баналан пејзаж. Има и оних који гледају исто то и виде један од најзначајнијих комада платна икада осликаних, постимпресионистичко ремек-дело које превазилази свој жанр, моменат када је душа измученог генија добила вечну форму. Слично томе, има и оних који гледају Тотенхем и виде само трчање, бректање, знојаве беле дресове и скок Харија Кејна. Али ту су и они који виде да се нешто посебно дешава у тиму из северног Лондона...

Тај дивни, предивни Тотенхем... Тај дивни, предивни Тотенхем...

То није револуција. Не, чекајте. Јесте револуција. Не револуција као „драматична промена услова или општих схватања", још мање револуција као „насилно свргавање једног политичког и друштвеног система зарад успостављања другог". Не, ништа такво.

Револуција као „кретање објекта кружном или елипсоидном путањом". Та револуција је у питању. Кретање у круг, повратак на старо.

Добро, када смо решили проблем полисемичности израза „револуција", ваља се позабавити тиме какве та и таква револуција има везе са Тотенхемом. За појашњење морамо да се вратимо у седамдесет другу годину – 1872. годину!

Енглеска и Шкотска су играле неколико међусобних мечева пре ове године, али ниједан од њих се не сматра истински репрезентативним или званичним (1870. године су, рецимо, Енглези из Лондона савладали Шкоте из Лондона са 1:0). Али те 1872. године, у Глазгову, Шкотска и Енглеска су одиграле први званични дуел, прву међународну фудбалску утакмицу уопште.

Било је 0:0, али тај меч без голова (заправо, голови су били на својим местима, није било постигнутих голова) одјекује кроз историју као будилник са поквареним „снуз" дугметом.

Читав тим Шкотске чинили су играчи Квинс Парк клуба. Овај клуб је посебан, вероватно најпосебнији који може постојати, јер су, пре него што ће постати део Фудбалске асоцијације, користили веома лабаво офсајд правило. Да би играч био ван игре, морао је да буде истовремено иза претпоследњег противничког играча и у последњих 15 јарди терена. Због овога је Квинс Парк место где је измишљен фудбал који се базира на додавању.

До тада, а и много после тога, фудбал је био игра базирана на дриблингу. Играч би узео лопту и кренуо у јуриш ка голу противника, док би његови саиграчи трчали иза њега („backing up" се звао овај процес), чекајући евентуално да се лопта одбије како би сами наставили да се са њом пробијају дубље у територију противника. У почетку, правила ФА су забрањивала пас унапред, а и када су га дозволиле (1866. године) играч је морао испред себе да има три противничка играча како не би био у офсајду.

И тако, Шкоти, у 2-2-6 формацији, су се додавали и кретали, док су Енглези, у прикладној 1-2-7 формацији (са четири играча на левој и три на десној страни), јуришали.

Пас се постепено проширио, али је Квинс Парк остао тихи епицентар, његови играчи индоктринирани да предају лопту, наставе кретање и онда се поново понуде као решење за додавање. Онда је, 1901. године, нападач Роберт Смит Мекол, познатији као „Карамела Боб", прешао у Њукасл и донео ова фудбалска размишљања у клуб са североистока Енглеске.

Питер Меквилијам је одмах увидео могућности оваквог фудбала, који је потом инсталирао у Тотенхему када је постао менаџер 1912. године. Тотенхем је учинио прогресивним клубом, у коме је фудбал базиран на поседу постао официјелна агенда, која је прожимала све, од првог тима до млађих селекција.

У таквом окружењу су расли Артур Роу, Бил Николсон и Вик Бакингем. Први је тим довео до промоције а онда и титуле почетком педесетих година 20. века, играјући, практично једини у Енглеској, мирно и стабилно у фази офанзивне организације, конструишући напад из последње линије (коју су тада чинила три играча, јер су сви играли W-M, односно 3-2-2-3). Бил Николсон је деценију касније са Спурсима узео дуплу круну играјући на идентичан начин.

Вик Бакингем је, на другој страни, поставио прво темеље модерног Ајакса (Јохан Кројф је дебитовао када је Енглез био тренер), где га је наследио Ринус Михелс, а потом је исто урадио и у Барселони – где га је опет наследио Ринус Михелс и елаборирао оно што је Бакингем справио.

Дакле и напослетку, Тотенхем има један јако леп педигре. Нема трофеје Манчестер јунајтеда или мистичност Ливерпула, али његово перство, његова хералдичка позадина, подједнако је велика као и она црвених ривала из историјског Ланкашира.

Стога је долазак Маурисија Покетина у Тотенхем заправо повратак. Повратак Тотенхема себи самом, ако ово прихватите као смислену тврдњу а не таутологију. Са Аргентинцем тим са Вајт Харт Лејна, привремени обитавалац Вемблија, поново је постао најпрогресивнији тим у Енглеској (или је то био док се нису појавили Пеп Гвардиола и Антонио Конте, чији су се Манчестер сити и Челси само придружили Тотенхему на врху, нису га свргли са истог).

Но, шта то Тотенхем чини толико посебним данас? Ух, много је тога...

Игра са лоптом

Тотенхем је тим који жели постепено да пређе кроз све четири фазе поседа. Иницијална фаза поседа, односно улазак у игру, наглашено је важна. Лондонски тим има неколико основних платформи које користи за чисту прогресију лопте, без обзира у ком систему игра, а све у циљу да се створи „слободни човек" (free man) у првој нападачкој линији.

Тотенхем је са Покетином прво играо у базичном 4-2-3-1 систему, дакле у систему са „дуплим шестицама". Ерик Дајер би се често спуштао између штопера, који су ширили ка бочним линијама док су бекови одлазили високо. Овај механизам, који се назива La Salida Lavolpiana, по Рикарду Ла Волпеу, аргентинском тренеру који га је осмислио, дозвољава Тотенхему да има вишак када противник има два играча у првој пресинг линији.

Међутим, Тотенхем је тада, баш као и сада, често играо и тако да се централни везни фудбалер спушта поред два централна бека, креирајући привремени ромб. Нешто слично је, са великим успехом, радио и Партизан када је са Марком Николићем у сезони 2016/2017 освојио шесту дуплу круну у историји.

Када се ово догоди, противник има много више слојева које мора да покрије ако жели да изврши притисак, што пресинг чини комплекснијим, а, вреди ли уопште причати, јако је мало екипа чији су пресинг системи довољно квалитетни да то изведу.

Предност овог модела јесте и та да је „слободни играч" везни фудбалер а не централни бек, што олакшава да наредна акција – пренос лопте у средњу трећину терена, прелазак у другу и трећу фазу поседа – буде стабилнија.

Онда постаје посебно занимљиво... Следеће што ради Тотенхем јесте вертикални пас између линија. Он је сам по себи најтежи у фудбалу, иако има велику вредност јер вас приближава голу противника. Играч који прима вертикални пас готово увек то ради окренут леђима голу, са много противничких играча око себе (јер се практично све екипе на свету бране зонски, што значи да се изразито померају са лоптом). С обзиром да Лионел Меси не игра у Тотенхему, оно што овај тим мора да ради – а у томе успева често веома спектакуларно – јесте стварање микроструктуре како би играчу пружио прилику за „лејоф" додавање.

Пример – ако Хари Кејн прими вертикални пас, у непосредној близини, и то на различитим хоризонталним линијама, наћи ће се Деле Али и Кристијан Ериксен. Повратни пас Енглезу или Данцу „отвара" терен, јер су они окренути ка голу противника. Овде се види утицај Марсела Бијелсе, тренера који је Покетинов фудбалски отац (његове речи), који га је као дечака довео у Њуелс Олд Бојс, након што је у два ујутру упао у његову кућу, подигао прекривач са успаваног дечака и закључио да овај „има ноге фудбалера".

Бијелса инсистира на директности напада и сувишна додавања третира исто као и Чехов беспотребне метафоре. Његови играчи увек науче да куковима буду окренути ка голу противника, а нешто слично, само мање догматски, постоји и у идеологији Маурисија Покетина.

Могућности онда има мало мање од бесконачно. Такозвано утрчавање трећег човека ради пробијања линија (то је увек крилни или конвенционални бек), кратке комбинације међу тројицом играча у већ формираном троуглу, индивидуално освајање простора... Сваки од поменутих играча Тотенхема има довољно тактичке интелигенције да му селекција решења у овом пресудном тренутку напада буде адекватна.

Вертикални пас готово увек иде из полупростора, у Немачкој познатог као halbraum, који је вероватно и стратешки највреднији део терена, због разноврсности решења које пружа, пошто се из њега директно може приступити и крилу и центру, који нуде потпуно различите могућности за развијање напада (центар је тамо где се налази гол, али лопта одатле директно може само у оба полупростора, док је тим на крилу „одсечен" за 180 степени аут-линијом, коју Гвардиола управо зато назива најбољим дефанзивцем на свету).

Мноштво играча између линија тера ривала да се фокусира на средину терена, гледајући противнике испред и око себе. Када се то догоди, Тотенхем, као и свака интелигентна екипа, користи оно што се у Француској назива „трећи слој". Њега чини играч који утрчава са бока који је супротан тренутној позицији лопте, а по правилу напада простор иза централних бекова који га често и не виде јер им, како тренери воле да кажу, напада леђа.

„Када Тотенхем гради игру из последње линије, настоји да што више сабије противничку последњу линију. То углавном раде Сон и Кејн, који заузимају позиције између уског и широког дефанзивца. Ово је кључно за дијагонале према крилним бековима, јер им се дозвољава више простора и времена када добију лопту. Такође, бекови противника оклевају да изађу у притисак јер Сон и Кејн сваког тренутка могу да утрче у простор иза њих", објашњава Никола Јањић, тактички консултант и аналитичар, у разговору за РТС.

Када пређу на половину противника, циљ се мења. Тотенхем тада покушава да рашири дефанзивну линију супарника и потом искористи простор између одбрамбених играча.

„Најчешће то раде тако што се неко од најистуренијих фудбалера (нападач или инсајд форвард, прим. аут.) спусти по лопту, чиме извлачи неког из одбране. По аутоматизму, неки од играча Тотенхема то користи и улази у простор који се створио", додаје Јањић.

Тотенхем, дакле, меша мирни континуирани напад са директним и брзим уласком у нападачку трећину терена. То им даје можда и највреднији нападачки атрибут који један тим може имати –разноврсност.

Ови принципи у игри су остали исти и ове сезоне, када је Тотенхем и званично прешао на 3-4-2-1 и 3-5-1-1 системе. Овде је важно нагласити да је већ у другом делу сезоне 2015/2016 Покетино, током поседа, користио 3-2-4-1 облик, и то тако што је један од "пивота" (централних везних) улазио између централних бекова, офанзивни везиста се спуштао поред преосталог централног везног фудбалера, док су играчи на крилима улазили унутра, иза нападача, креирајући систем са дуплим "десеткама".

Игра без лопте

Тотенхем је, изнад и пре свега, познат по свом пресингу. Овде морамо ставити мали астериск и нагласити да је пресинг нешто што се дешава у сваком делу терена, а не само, како се често и фундаментално погрешно сматра, испред гола противника.

Пресинг није исто што и притисак. Пресинг значи креирање притиска на лопту, носиоца лопте и његове саиграче како би се освојила лопта у жељеном делу терена. Да би пресинг био успешан, екипа мора да га припреми, односно да стане у блоку жељене висине и жељеног облика. Такође, пресинг се врши само онда када се догоди један од пресинг окидача – пас на бок, пас између централних бекова, пас ка играчу који је окренут леђима, лош први додир са лоптом противника...

Све ово – али дословце све – постоји у игри Тотенхема. 

Екипа Маурисија Покетина је веома хоризонтално, вертикално и просторно компактна у свим дефанзивним фазама (посебно у средњој и ниској зони). Ова последња врста компактности односи се на размаке играча унутар дефанзивног блока, што многе друге екипе често занемарују, посебно у енглеској Премијер лиги.

Тотенхем је невероватно ингениозан када су пресинг облици у питању. Притисак врши у 5-2-3, 5-3-2, 5-2-2-1 или 5-1-3-1 формацијама, средњи пресинг у 5-4-1 облику. Нападач, дакле Хари Кејн покреће пресинг и његово закривљено кретање, којим се углављује између централних бекова ривала и, практично, дели тим противника и сам терен на пола, служи као шлагворт осталим саиграчима да изађу агресивно ка лопти.

У фудбалу постоји седам врста дефанзивних кретњи, у самом пресингу их има чак девет. Пресинг Тотенхема је до пола оријентисан на човека, од пола је позиционо оријентисан. То практично значи да се притиска носилац лопте, као и да се стриктно маркирају играчи који су његова директна подршка, односно непосредно решење за пас. Играчи у нижим слојевима пресинга се не усмеравају према противничким фудбалерима, већ управо према сопственим саиграчима, скупљајући простор и правећи разне врсте корекција.

Овде морамо још мало заћи у фудбалску теорију. Постоје три врсте дефанзивних линија у фудбалу. Помоћна линија је она која је испред лопте (обично су то нападач или нападачи, понекад заједно са офанзивним везним фудбалером), линија покривања се налази око лопте и превентивна линија покривања је свака линија иза лопте.

Моћ Тотенхема је та да чак и помоћна линија, која је у многим другим екипама веома пасивна, заправо веома активна у пресингу. Много пута ћете видети Кејна, Алија или Ериксена како нападају лопту чак и онда када је она прошла њихову номиналну позицију. Управо је тај притисак са више страна оно са чиме многе екипе не могу да се изборе.

Маурисио Покетино, још у времену када је био на клупи Саутемптона, постао је познат по својим пресинг замкама, у Србији познатим и као пресинг усмерења. То су ситуације у којима тим који се брани мами противника у један део терена, како би тамо извршили притисак.

Припреме пресинг замки могу бити динамичне (када играчи активно напуштају своје базичне позиције како би пас натерали у жељени део терена) или статичне (када сам базични одбрамбени облик тера противника ка парчету терена где ће замка бити затворена).

Покетино је, погађате, и овде веома иновативан, примењујући равноправно обе врсте.

Тотенхем има 19,1 шут ка голу противника по мечу, а дозвољава 8,7 удараца на свој гол по утакмици. Ово је однос који је други најбољи у Енглеској, одмах иза одног који припада Манчестер ситију. Али проблеме, и то подоста истих, могао би да има и Реал Мадрид.

„Позната Реалова 2-3 платформа, са два штопера и Касемиром, Модрићем и Кросом, у конструкцији напада тешко функционише против екипа које играју са петорицом позади, јер су нумерички инфериорни у последњој трећини. Без ширине, која увек фали када тим игра у 4-3-1-2 систему, Роналдо и Бензема могу бити прогутани", истиче Никола Јањић.

Наравно, Тотенхем је и тим са манама. На пример, дефанзивни прекид би могао да буде бољи, задржимо се на еуфемизму.

„Примили су три гола из прекида на два меча против Вест Хема, када је центаршут ишао на прву стативу. Али и Кејн чувају ту прву стативу, али њихове реакције увек касне. Такође, некада сви играчи бране казнени простор, што даје могућност противнику да лако освоји другу лопту", каже Јањић и додаје:

„Противници углавном покушавају да искористе високо постављену дефанзивну линију, са утрчавањем и лоптама у дубину. Такође, када се бране са три уско позиционирана везна фудбалера, свака промена стране им прави проблеме, што се видело у другом полувремену меча са Ливерпулом".

Тотенхем није „тим Харија Кејна", али јесте тим који умногоме зависи од Харија Кејна.

„Кејн постиже 0,9 голова по мечу. Кључно је то што је кроз академију развијан да игра као десетка, што умногоме утиче на његово кретање, јер веома активно учествује у офанзивној организацији. Уколико успе да се окрене ка голу противника, одличан је у игри један на један (има скоро 70 одсто успешности у индивидуалним акцијама, према подацима InStat-a)", закључује Никола Јањић.

Лондонски тим пружа толико тога и напросто га је лепо гледати – а чак и није неопходно да будете стручњак да бисте у њему уживали. Чак и ако сте, свесно или не, фудбалски аналфабета кога не занима много више од дриблинга или гола, Тотенхем има нешто и за вас. Његов систем јесте напредан и компликован, али то није систем у коме се играчи губе, где се асимимилују.

Систем Тотенхема дозвољава велику количину импровизације и слободе, због чега Али, Кејн, Ериксен, Дембеле и многи други имају безброј могућности да прикажу велики индивидуални таленат који поседују. Што и раде, из меча у меч.

Стога, не окрећите главу од Тотенхема. Уживајте у ремек-делу...

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

петак, 19. април 2024.
12° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво