Партизан "преживео" Будућност и домогао се трећег кола

Тимови су сусрет почели у очекиваним базичним системима (Будућност у 4-3-3, Партизан у свом уобичајеном 4-4-1-1, који увек игра када Леонардо игра другог шпица).

Ритам меча, наметнут врућином али и опредељењима два тренера, није био превелик.
Црно-вели су изашли у високи блок, али нису тражили дефанзивни приступ, односно прилику за нападачки пресинг. Српски шампион је играо опрезно, у складу са разликом у квалитету у односу на свог ривала и предношћу коју је донео из српске престонице.

Међутим, исте оне проблеме у континуираном поседу које је Партизан презентовао у Београду, виђени су и Под Горицом. Централни везни фудбалери улазе у линију са централним бековима, што се чини сувишним када се зна да је Будућност у притисак увек излазила само са два играча. Дистанца између њих и преосталих шест фудбалера била је превелика, а ова равна структура није дозвољавала прогресиван пас.

Не само то, већ и када би изгубили лопту црно-бели нису били у оптималном положају да крену у контрапресинг, због чега су у неколико наврата фудбалери Будућности веома лако стизали до нападачке трећине. Не само то, Мирковић је у раној фази сусрета шутирао веома добро са двадесетак метара, потпуно лишен било какве опструкције од стране фудбалера Партизана из централног дела терена.

Ако је ишта било интересантно у првом делу првог полувремена - а заиста је мало тога било - јесте асиметричност у облику Партизана, настала тенденцијом Леонарда да се извлачи у леви полупростор. Ђуричковић је лепо препознавао ове моменте и увлачио се унутра, као додатно решење за пас које је очајнички требало Партизану који је деловао недостатно квалитету који има, који је показивао прошле сезоне и, у крајњој линији, који ће му бити неопходан у овим квалификацијама ако се у њима ваља надати ма каквом успеху.

Слаба игра Партизана (вероватно би претерано било рећи да је Будућност играла наглашено добро) донела је домаћем тиму прилику након које је погођена статива који је бранио Кљајић непосредно након истека 30. минута. Још једном је затајила дефанзивна транзиција црно-белих, фаза игре у којој су играчи Партизана бриљирали прошле сезоне.
Узвратио је, пак, Партизан, неких десетак минута потом. Индикативно је, међутим, да је то урадио из прекида, када је Остојић погодио стативу.

Наставак је донео, а деловало је да је то практично немогуће, садржински још ускраћенији фудбал. Партизан је контролисао посед, али се он није превише разликовао од оног из првог дела. Превише је било такозваних U додавања (када лопта хоризонтално иде са једног на други бок јер не постоји право решење у стратешки много важнијем центру игралишта), а тако и велики број центаршутева који нису донели превише, или уопште прилика.

Иза лопте, Партизан је у неколико наврата прелако дозвољавао да Будућност игра кроз његов блок. Улазак три офанзивна фудбалера домаћег тима између линија црно-белих по правилу је правила проблем другој и трећој линији Партизанове одбране.
Прилике Будућности су, сходно томе, морале доћи. Прва, практично идеална, је стигла након прекида, да би потом домаћи тим пропустио још три, како их играчи сами колоквијално називају, „мртве" шансе.

Напослетку, Партизан се догегао до трећег кола квалификација за Лигу шампиона и игрће још најмање четири утакмице у Европи до септембра. То је позитивно што се из свега може извући. Оног мање позитивног је ипак доста више и много тога мора да се промени у моделима игре освајача дупле круне у нашој земљи уколико жели да буде равноправан такмац противнику који га чека већ наредне седмице.