Пораз „орлића“ од веома добре Португалије

Утакмица се није поштено ни отворила, њени обрасци и намере два тима још увек неоткривени (играо се пети минут), а Португалија је успела да уздрма наш тим - а и да уздрма стативу. Велики проблем свих селекција Србије, уопште нашег фудбала, јесте игнорисање важности борбе за другу лопту. Управо је тако, након једног прекида, Рубен Невеш стигао до идеалне позиције да савлада Милинковића-Савића, али из нешто оштријег угла није био адекватно прецизан.

Ненад Лалатовић је одабрао да наш национални тим игра онако како играју и како су играле све његове екипе у Суперлиги Србије - 4-1-4-1 базични систем, средња зона, са доста јаким оријентацијама на човека (играње један на један у одбрани, посебно у везном реду) и тежња ка брзом нападу и контранападу, посебно првог ритма.

Дакле, територијална доминација Португалаца, који нису били изгубили меч у последње две године (пораз након једанаестераца у финалу претходног континенталног шампионата не рачунају), а који су као и А тим били постављени у ромбу (4-3-1-2, 4-3-3 иза лопте уз доста ниског нападачког и високог средњег пресинга), није била рефлексија слабије игре нашег тима, већ његова јасно изражена намера.

Добра имплементација те намере донела је и прилику (добро, без ударца) Србији, када је веома интелигентно створен вишак на десном боку ривала који се није спустио у пуну одбрану, али је шут нашег репрезентативца после интелигентног повратног паса (чувено „катбек" додавање) изблокиран.

Један од израженијих проблема у игри Србије - макар у периодима - била је „изломљеност" нашег тима. У првој фази поседа, или приликом самог уласка у игру, штопери и Максимовић као пивот били су испред дефанзивног блока ривала, али дистанца између њих и неког од играча који би могао да буде опција за прогресивни пас (један од преостале двојице везних играча) била је превелика. Марко Грујић је покушао да избалансира нападачку структуру Србије тиме што се спуштао по лопту, али је онда недостајало његово присуство у другој и, посебно, трећој фази поседа. Други interior (како у Шпанији зову везне фудбалере у 4-3-3 систему који играју унутар блока ривала, између линија), Мијат Гаћиновић, много је лакше налазио простор у којем би примио лопту (свакако плод тактичке зрелости коју је развио играњем у Бундеслиги), али је исувише ретко до ње долазио.

Међутим, онај ко јесте стизао до лопте јесте Андрија Живковић, чији је предивни пас између три или четири противничка фудбалера довео Уроша Ђурђевића у веома добру позицију, али капитен младе селекције и најбољи стрелац Суперлиге Србије није успео да савлада Варелу.
Како је полувреме одмицало, Србија је све чешћеизлазила високо, користећи споменуте оријентације на човека како би имала костантан дефанзивни приступ и тиме учинковитији пресинг. Португалија је имала великих проблема да спроведе контролисану прву прогресију лопте коју толико цене у фудбалској култури ове земље.

Нажалост, баш у овом периоду објективно квалитетније игре Србије, прецизније у 37. минуту , Португалија је стигла до поготка. Дијагонални пас Жоте (веома сличан оном Андрије Живковића нешто раније), уз кашњење Максимовића који као задњи везни по правилу има задатак да чува „меки стомак" сваког тима - простор између бека и централног бека - учинили су да Гедеш, млади фудбалер Пари Сен Жермена, дође у ситуацију да постигне свој четврти гол за млади тим своје земље.

На полувремену је готово невероватно деловала она рудиментарна статистика, тачније њена изједначеност између два тима. Португалија је покушала два паса више (203 напрема 201), а комплетирала шест пасова више (156 напрема 150). Разлика у поседу лопте износила је два процента.

Лалатовић полувреме почео изменом, па је Плавшића на терен послао уместо Чаврића. Имајући у виду доста сличне сетове атрибута два играча (директност, добра контрола лопте у брзом трку, правовремено нападање простора...) стекао се утисак да је промена имала много мање везе са тактичким приступом, а много више са учинком (или одсуством истог) фудбалера Слована из Братиславе, некада ОФК Београда.

Тешко је рећи да је Србија заиграла боље у наставку, понајвише зато што ни у првом делу није била лоша, али је истина да је ривала натерала да се константно брани у ниској зони (колоквијални, али никако прихватљиви израз за ову фазу одбране јесте „бункер"). У 57. минуту је стигла до првог корнера на мечу, већ у 58. минуту, после још једног сјајног центаршута Живковића, Грујић пропушта најбољу прилику за српски тим.

Мало више од 120 секунди касније Гаћиновић је десном ногом покушао након убацивања лопте Гајића, који је промућурно гађао простор између две хоризонталне линије одбране противника у којем је сам био фудбалер Ајнтрахта из Франкфурта. Деловало је да је моментум на страни Србије. Да ће, ако гола буде до краја, он свакако бити дело неко од играча у белом дресу.
Руи Невеш, селектор Португалије, одговорио је убацивањем Рената Санчеза на место десног везног фудбалера, а мало је модификовао и дефанзивни облик свог тима. Наш ривал је последњу трећину меча стајао иза лопте у равном 4-5-1 облику, чиме је покушао да спречи креирање позиционе и бројчане супериорности на боковима. Успео је. Налет Србије је апсорбован.

Штавише, из сада много јаснијег 4-3-3 система, Португалија је у последњих двадесет минута била много сигурнија у пољу, како у односу на оно што је приказивала до тада, тако и у односу на наш тим, који је све чешће бивао принуђен да јури лопту, уместо да је користи како би стигао до евентуалног изједначења.

На Лалатовића је дошао ред да реагује, што он чини увођењем двојца кога тренира у Чукаричком, Немање Радоњића уместо Марка Грујића и Огњена Ожеговића на место Уроша Ђурђевића. Овај први, званично фудбалер Роме, имао је сјајну прилику неких петнаестак минута пре краја меча, али је шутирао поред десне стативе гола који је чувао Варела.

Најбољу прилику до краја меча, ипак, имала је Португалија. Мадеирош је остао сам са Антоновим (у кошарци би ову ситуацију назвали „изолацијом", у фудбалу се зове креирање квалитативне супериорности), лако је прошао поред фудбалера Грасхоперса, практично изашао испред Милинковића-Савића, али онда је шутирао поред гола.

Само увод, испоставиће се нажалост, у други погодак Португалаца. Ренато Санчез је добио лопту у такозваној „зони 14" (Отмар Хицфелд је зове црвена зона), где нипошто не би смео да прими лопту окренут голу, послао ју је подједнако правовремено и одмерено на пут Бруна Фернандеша, који ју је само проследио у гол Србије.

Меч је, де факто ако у том моменту не још и де јуре, био завршен.