Реми тактички незреле Србије и дисциплинованог Велса

Тренери, они мало прогресивнији (углавном Шпанци или Латиноамериканци), кажу да су базичне формације неважне. Бројеви телефона, каже Пеп Гвардиола. Они своје тимове описују у геометријским облицима, гледајући микро и макроструктуру (простор међусобне помоћи и простор сарадње су два стриктно техничка термина), они виде колико троуглова и ромбова има њихов тим у нападу, да ли играчи стоје у једној или више вертикалних и хоризонталних линија, колико играча у односу на позицију лопте напада простор између линија противника, колико њих у њему стоји, навлачећи на себе пажњу директних чувара и тиме ослобађајући притиска саиграче у нижим слојевима напада...

Можда све ово просечном гледаоцу не значи превише, али је неопходно за структуру напада једног тима и тим на врхунском нивоу (или онај ко то жели да буде) ово мора да разуме. Србија жели на Мундијал и објективно није далеко да тај циљ и оствари, али, као што је показао и овај меч са Велсом, постоји много ствари које се могу/морају исправити како би "орлови" - индивидуални квалитет на страну - били конкурентнији у дуелима са најјачим тимовима планете који, надамо се, тек предстоје. Ово је напросто било преслабо и ни једну од четири фазе игре наш тим није контролисао колико би морао лидер квалификационе групе на свом стадиону.

Србија је имала проблем да пробије средњи и ниски блок Велшана, који је варирао између 5-4-1 и 5-3-2 облика, у зависности да ли је било агресивнијег притиска на носиоцу лопте. Приликом уласка у игру Србије, Велс је пунио половину нашег тима и тиме нас терао да шаљемо дуге лопте према Митровићу. То би створило борбу за другу лопту. Без обзира на исход првог дуела у ваздуху, сама густина коју су Велшани стварали у овом делу терена омогућавала им је да лако преузму посед.

Не чуди, стога, што су једине озбиљније ситуације пред голом Вејна Хенесија (ово "озбиљније" узмите са задршком) долазиле после прекида, углавном неспретно изведених помоћних игара (corner a la remoise, како се то зове у Француској, земљи где је кратки корнер и измишљен).

Славољуб Муслин је добро уочио да Велс, као углавном током читавог селекторовања Криса Колмана (који од пораза од Србије са 0:3 у квалификацијама за Мундијал 2014. године има само један пораз у квалификацијама разних врста - по осам победа и пораза), игра доста позиционо оријентисану одбрану, те да је стога најбољи начин компромитовати њихову компактност (посебно хоризонталну) натерати их да праве што већа померања са лоптом. Отуд је и Србија играла са доста дугих и полудугих лопти чији једини циљ је био промена угла напада, када је прималац додавања углавном био један од крилних бекова Србије, Кларов или Рукавина.

Велс је био доста стерилан у поседу, а на лопти су премало били Џо Ален и Алан Ремзи, у одсуству Бејла најважнији играчи овог састава. Фудбалер Реал Мадрида директно је био укључен у пет од осам голова у овом квалификационом циклусу (четири гола и асистенција), што јасно показује колико је фалио у српској престоници.

Но, серија несувислих потеза - прецизније, несувислих фаулова у зонама у којима је и сама помисао на прекршај озбиљна јерес - донела је пенал Велсу, који је шеретски извео Арон Ремзи и свом тиму донео предност. Фудбалер Арсенала је суделовао у пет од последњих шест мечева које је одиграо за тим домовине (два гола и три асистенције), што јасно показује опсег значаја који он и његова чувена утрчавања у дубину из друге линије имају, посебно док нема Бејла.

Оно што је посебно било занимљиво у игри Велса јесте улога Сема Воукса иза лопте. Нападач Барнлија је стално стајао на линији додавања између централног бека Србије (Матије Настасића) и једног од сајд бекова, дакле Бранислава Ивановића и Јагоша Вуковића. На тај начин је преполовљавао простор у коме је Србија могла да одржава континуирани посед, чинећи српске нападе додатно предвидивим.

Наставак меча донео је искључиво ниску зону Велса, као и Србију са више играча испред лопте. То је донело агресивнији, али не и сврсисходнији посед фудбалера у црвеним дресовима. У неколико наврата, посебно на левој страни, Србија је успела да створи нумеричку предност сарадњом Вуковића, Коларова и Костића, али центаршутеви овог последњег (а центаршутеви су по природи најмање ефикасан метод асистирања код погодака, о чему говоре на десетине студија рађених у развијенијим фудбалским културама) нису донели ударац у оквир гола противника. Нити било какав ударац, када смо код тога.

С друге стране, Велс је кроз два контранапада првог ритма (лопта одузета у првој трећини која из једног или два паса иде пред гол противника) стигао до, ако не прилика, онда барем веома опасних ситуација.

Отприлике на трећој четвртини утакмице, Славољуб Муслин је извео из игре Филипа Костића и убацио дебитанта Александра Пријовића. Са нападачем ПАОК-а, базични систем Србије постао је много више налик на 3-4-1-2, са Тадићем који је тада био и званично устоличен у централном делу терена, у којем иначе и дејствује чак и у 3-4-3 систему.

И успело је. Мање због некаквог изнебуха креираног нивоа игре, а више због тога што је последња линија Велса направила прву озбиљнију грешку на мечу. Лопта је стигла до Пријовића чија прва два додира нису била идеална, али је зато трећи био маестралан.

Подједнако добро је реаговао и Митровић, који је постигао још један погодак против Велшана у овом циклусу.

Велс је веома брзо одговорио, кроз комбинацију сјајне контроле Џоа Алена и још боље селекције решења омаленог бившег фудбалера Ливерпула. Одлична интервенција Стојковића, као и нешто оштрији угао одакле је упућен ударац, спречили су нови погодак гостију.

Србија је одговорила након првог центаршута Антонија Рукавине који је у казнени простор ушао на потребан начин, али је Митровић са друге стативе (чувени енглески POMO, Position of Maximum Opportunity) гађао поред стативе.

Србија је прва на табели са 12 бодова, колико има и Ирска, Велс је трећи са осам бодова, колико има и четвртопласирана Аустрија. Грузија је пета са три бода, а Молдавија на последњем месту има бод мање.