Карло Анчелоти, најуспешнији камелеон модерног фудбала

Некада, чак не толико давно, у Италији је постојало веровање да постоји само један начин на који Италијани могу да играју фудбал са било каквим успехом. Difensivismo је било име ове идеологије – игра, безусловно оријентисана ка одбрани.

„Савршена утакмица је она која се заврши резултатом 0:0", казивала је популарна изрека.

Много је било образложења једног таквог става. Можда је најупечатљивије било оно које је тврдило да су Италијани, због своје исхране лишене протеина, слабији од својих супарника и да, напросто, морају да се довијају.

Онда се појавио продавац ципела из Равене, решен да постане тренер. Ариго Саки је веровао да и Италијани, са или без протеина, могу да играју проактиван и нападачки фудбал. Када су му рекли да он уопште не би смео да говори о фудбалу, зато што га сам никада није играо, он је само казао да „џокеј не мора да се роди као коњ“. Потом је покренуо револуцију...

Његов Милан са краја осамдесетих година, тим који је последњи одбранио титулу првака Европе, одбацио је италијанског либера и одбрану „човек–човека", који су мање или више били норма у Италији још од раних дана катенача крајем четрдесетих година. Играли су равни 4-4-2, користили чисту зонску одбрану и организовани пресинг и, вероватно најчудније од свега, нападали су, користећи пас и племениту интеракцију међу фудбалерима.

Један од њих – и то један од најважнијих – био је Карло Анчелоти. Када је стигао из Роме, требало му је мало времена да се навикне на необичне методе тренера кога су звали „ванземаљац". Напослетку је ипак постао Сакијев најоданији и најуспешнији ученик.

Као тренер Јувентуса, био је намерачен да настави да користи 4-4-2 систем, али је у Торину угледао Зинедина Зидана. Уместо да мења његову позицију, променио је своју формацију и почео да користи 4-3-1-2 систем, у Србији познат као ромб.

Ту формацију Анчелоти је понео са собом када се вратио у Милан. У њу је уклопио тим препун невероватног креативног талента. Андреа Пирло, Мануел Руи Кошта, Кларенс Седорф и Андреј Шевченко, међу осталима, освојили су титулу првака Европе 2003. године.

Међутим, уместо да се башкари у успеху тима који је створио, Анчелоти је био принуђен да се изнова прилагођава. Филипо Инзаги се повредио већ наредне сезоне. Уместо да га напросто замени новим нападачем, Анчелоти је поново променио облик своје екипе.

Бразилац Кака је ушао у састав, који је сада био постављен у холандској 4-3-2-1 формацији, популарној „јелки". Та варијанта формације са пет везних фудбалера јесте донела Француској титулу шампиона света, али је заправо изразито ретко коришћена и Анчелотијев одабир се сматрао рискантним. Ипак, тај систем му је донео победу у финалу Лиге шампиона у Атини, другу титулу првака Европе у четири године, и неку врсту освете Ливерпулу за пораз у Истанбулу две године раније.

Управо га је тај меч, у којем је Милан имао, а онда спектакуларно проћердао предност од три гола током једног полувремена, научио вредностима опрезности и нагнао га да са много више пажње организује игру својих тимова без лопте.

Највећа авантура његове каријере почела је доласком у Мадрид. Имао је Кристијана Роналда, Карима Бензему и Герета Бејла, који су морали на терен, а опет је морао некако да очува баланс тима и обезбеди дефанзивну стабилност којој је тежио. Анчелоти је у првим месецима у шпанској престоници трагао за решењем без превише успеха. Уништио је много папира шкрабајући потенцијалне формације. Али онда му је синула идеја – играће два система истовремено. Нападаће у 4-3-3 формацији, браниће се у 4-4-2 формацији.

Реал је коначно почео да игра и до краја сезоне није стао. Постао је шампион Европе по десети пут.

Хибридни систем Анчелоти је покушао да примени и у минхенском Бајерну. Међутим, то није прошло најбоље.

Играјући са такозваним „кратким тимом", у којем размак између најистуренијег и најповученијег фудбалера не прелази 30 метара, Анчелоти готово искључиво користи средњи блок у фази одбране, практично никада не налажући својим тимовима да изађу у неку форму високог пресинга. Али после три године са Пепом Гвардиолом, играчи Бајерна су срасли са агресивним пресингом и без њега су се осећали нелагодно.

Порази од Борусије Дортмунд, Атлетико Мадрида и, посебно, Ростова у Лиги шампиона показују колико су се, заправо, нелагодно осећали. Франк Рибери, који је пре старта сезоне рекао да би све учинио за Анчелотија, чак и јео траву ако треба, није успео на прави начин да интерпретира ту најважнију дуплу позицију крила и везног фудбалера.

Суочен са новом неприликом, Анчелоти је урадио оно што толико успешно ради већ две деценије. Адаптирао се изнова. Овога пута је одабрао конзервативнији приступ, формацију коју данас игра највећи број екипа.

Убедљиво најбољи меч сезоне Бајерн је одиграо у дербију против Ред бул Лајпцига. Играјући у 4-2-3-1 систему, са Тијагом Алкантаром у слободној улози и Видалом и Ћабијем Алонсом као платформом иза њега, Бајерн је био спектакуларан, а чак ни победа од 3:0 то не показује у правој мери.

Тај 58-годишњи тренер из Ређо Емилије је успео поново. Нашао се пред проблемом и успешно га је решио, што је заправо и једини циљ тактике – истаћи врлине својих фудбалера и сакрити њихове мане.

Али то није крај за Анчелотија и његов Бајерн. Баш као и у Милану и Мадриду, то је само пола посла. Коначни циљ је Кардиф, финале Лиге шампиона и трофеј који припада најбољем тиму Европе. Бајерн, сада, свакако делује као тим способан да све то и оствари...