Фудбалска 2016. година – тактички празник у Баварској, чудна Португалија и чудесни Лестер!

Најбољи меч године, а о овоме постоји нека врста консензуса у стручнијој фудбалској заједници, одигран је 16. марта. Након првог дуела у Торину, који је завршен резултатом 2:2, Бајерн из Минхена је чекао Јувентус у борби за четвртфинале Лиге шампиона. Масимилијано Алегри, толико оспораван док је био тренер Милана, показао је још једном камелеонске способности и спремио је свој тим на заиста импозантан начин.

„Бјанконери" су играли током читавог меча у два потпуно различита система, и то наизменично, док су два фудбалера покривала три позиције. Бранећи се у високој зони, дакле приликом нападачком пресинга, Јувентус је стајао у 4-4-2 (још је Карло Анчелоти давно рекао да је овај облик најбољи дефанзивни облик који постоји). Пол Погба би одлазио у прву линију пресинга поред Морате, док би Сандро постајао део везног реда.

Пресинг Јувентуса, приликом ког је екипа прелазила у стриктну одбрану „човек-човека", био је предивно синхронизован, а тиме и успешан. Италијани су брзо повели са 2:0, головима Погбе и Квадрада.

Када би Бајерн успевао да пробије пресинг разгоропађеног ривала, овај је и тада имао спремно решење. Када су били приморани да се бране у средњој зони (или средњем блоку), Јувентус се мењао. Сандро је поново постајао крилни бек, Евра се увлачио унутра поред Бонучија и Барзаљија, док је Погба комплементирао све ово својих повратком у везни ред. Јувентус је био организован у изузетно просторно компактној (израз који означава компактност унутар самог дефанзивног блока) 5-4-1 формацији.

Ретко је, заправо је тешко рећи да се икада пре овог тренутка и догодило, да је Пеп Гвардиола, тај највећи од свих тактичких опсесиваца, надмудрен. Међутим, Каталонац је тражио, тражио и тражио... и на крају је пронашао одговор.

Јувентус се бранио у позиционо оријентисаној варијанти зонске одбране, због чега су његова колективна померања са лоптом била наглашенија. Гвардиола је, о чему су касније говорили и баварски фудбалери, готово махнито захтевао брже кретање лопте, како би се, коначно, створио неки расцеп у одбрани Јувентуса. Левандовски је постигао гол отприлике 15 минута пре краја, Левандовски још један у надокнади времена. У продужецима је Бајерн лако савладао деморалисаног противника.

Овај меч, уз онај у Лиги шампиона када је Рома побеђена у Риму са 7:1, у којем је Бајерн играо у асиметричном 3-3-3-1 систему, вероватно је најбољи који је Гвардиолин Бајерн одиграо. Он је и разлог што у Бајерну из Минхена, од Франца Бекенбауера па наниже, сматрају да овај клуб никада није имао тренера какав је Гвардиола.

Највећи од свих фудбалских победника 2016. године били су, морамо ли то уопште изговорити, фудбалери Лестера. Њихова прича је била бајка, не постоји други начин да се то каже, али једна у којој „лисица" коначно тријумфује.

Међутим, то је бајка у којој није било превише магије. Ништа што је Клаудио Ранијери урадио није без преседана. Штавише, равни 4-4-2 који је користио Лестер је готово па заборављен, због своје перципиране заосталости и склоњен из тоболаца фудбалских тренера. Међутим, прво је Атлетико Мадрид са Дијегом Симеонеом показао да овај систем, који је и даље убедљиво најбоље играо Милан Арига Сакија, има модерну примену. Затим је Лестер шокирао Премијер лигу и свет њоме опседнут.

Генерације централних бекова су навикле да играју против једног нападача. Један га преузима, други иде у корекцију. Просто. Међутим, када је ту и други нападач (у лику Шинђија Оказакија) други штопер такође мора да изађе и тиме остави већи простор иза себе. Ту долази Џејми Варди, отелотворење у штуцнама ове пепељуге од тима. Играч који је године и сезоне провео у нижим (баш нижим) ранговима енглеског фудбала постизао је невероватне количине голова, поставши у процесу и енглески репрезентативац.

„Трејдмарк" акција Лестера догађала би се непосредно по освајању лопте. Најрањивији део сваког тима јесте простор између централног бека и бека. Често су везни фудбалери ти који имају задатак да у различитим дефанзивним фазама „штите" бека који излази у притисак на носиоца лопте. Међутим, овај меки стомак фудбалског тима посебно је изложен и готово да га је немогуће штитити када је екипа стигла скоро до пред сам гол ривала. Управо се тада Варди углављивао између бека и централног бека (Ријад Махрез је као комбо везни/крило то радио на десној страни), примао лопту и онда користио свој сјајни корак, правио себи прилику и онда погађао.

Denoument ове предивне фудбалске приче догодио се, најприкладније могуће, на Олд трафорду, на „Театру снова". Лестер је стигао до ремија (1:1), који му је, испоставило се, и донео титулу шампиона.

Историја, кажу они који је прате, креће се циклично, никако линеарно. То, отприлике, изгледа овако – Стадион светлости у Лисабону сабласно тих после последњег звиждука у финалу Европског првенства 2004. године. Португалија, као домаћин и фаворит, поражена је резултатом 1:0 од Грчке, екипе чији је тренер Ото Рехагел оживео одбрану „човек-човека" (у модерном фудбалу норма је зонска одбрана), а које је после редом побеђивала боље од себе. Кристијано Роналдо, још увек тинејџер, плакао је на терену.

Кристијано Роналдо је плакао на терену, са кога је, истина, изашао доста раније због повреде, стадиона Француска 2016. године. Овога пута, међутим, Португалија је победила домаћина и екипу бољу од себе.

Екипа Фернанда Сантоса почела је шампионат у 4-3-3 систему, али то није функционисало савршено. Убрзо је прешао у 4-1-3-2 систем, који је иза лопте постајао равни 4-4-2. Посебно на средини терена, Португалија је играла са веома израженим оријентацијама на човека (против Хрватске играла је и ситуациону чисту одбрану „човек-човека"), тако да и овде постоје јасне паралеле са Грчком од пре 12 година. За оба национална тима, ово је био први трофеј у историји. За Португалију, ово је био и нека врста националне катарзе, можда и националног сазревања и комплетирања.

Фернандо Песоа, велики португалски писац, говорио је да „Португалија тек мора да се употпуни" (Falta cumprir-se Portugal). Са везама са Африком и Јужном Америком, на ободу периферије Европе, Португалија у својој колективној свести као да не припада ниједном континенту. Чињеница да је реч о најсиромашнијој земљи западне Европе такође не помаже осећању националне испуњености.

На срећу, ту је фудбал да све то реши. Португалија је победила само једном у 90 минута фудбала (у полуфиналу против Велса), али је постала шампион Европе. Мало детаљније о томе како је то извела.

Роналдо, првак Европе и са мадридским Реалом, наставио је да сакупља трофеје са својим екипама, а последично томе и да узима индивидуалне похвале, што ће кулминирати и освајањем Златне лопте за неколико дана (о оправданости додељивања индивидуалних признања за колективне успехе, такође, неком другом приликом).

Фудбалску годину обележила је и фундаментално погрешна (иако не и неразумљива, јер, напросто – новац!) одлука за коју врх Фифе лобира месецима, а коју ће, ако се не деси нешто потпуно непредвиђено, бити ускоро и донета. Наравно, реч је о проширењу Мундијала са 32 на 48 екипа (ово је, чини се, чак и тешко изговорити).

У години иза нас догодила се и велика трагедија, која је захватила и један фудбалски клуб. Авион који је из боливијског Санта Круза превозио екипу бразилског Шапекоенсеа на први меч финала Копа Судамерикане (јужноамеричког еквивалента Лиге Европе) против Атлетико Насионала срушио се поред колумбијског Медељина. Погинула је 71 особа.

На захтев Атлетико Насионала, клуб из малог града Шапека, који је на овај болни начин довека уједињен са Торином, Манчестер јунајтедом и перуанским великаном Алијансом Лимом, проглашен је после несреће победником такмичења, а фудбалски свет се ујединио у солидарности, порукама саосећања и понудама помоћи.

Али завршимо на пријатнији начин. Фудбал и јесте – између милион других ствари – и најлепша од свих животних дистракција. Година која је завршена донела је огромну количину лепих голова. Свака селекција истих била би превише субјективна и као таква ирелевантна, па смо стога одлучили да поделимо оне голове који су постали "вирални" и о којима се највише говорило.

Пре свих, ту су три гола које је Фифа изабрала у најужи избор за награду "Пушкаш".

Ту је гол којим је Лионел Меси постао најбољи стрелац у историји Аргентине...

Где је Меси, ту је и Нејмар. Лопта је у мечу са Виљареалом на Камп ноу стадиону прешла од шеснаестерца до шеснаестерца за мање од десет секунди. А онда је Бразилац урадио ово:

Дарио Бенедето из Боке јуниорс је постигао симпатичан гол против Килмеса.

Можда то није желео, али, молим вас, колико често видите комбинацију лоба и рабоне (ударца који је, иако је осмишљен још 1948. године, тек јако мали број играча успео да савлада)? Стога, капа доле Дијегу Перотију, фудбалеру Роме!

Деле Али зна много фудбала – ова комбинација сјајног пријема, сомбрера (дриблинга који укључује пребацивање лопте преко главе противника) и сјајног ударца то и потврђује...

Избор најбољих десет голова Европског првенства у Француској закључује ремек-дело Џердана Шаћирија на мечу са Пољском.

Наравно, вашој пажњи скрећемо и последњи драгуљ 2016. године, дивоту у изведби Хенрика Миктарјана.