Пола века највећег од свих Лудака!

Постоје разне врсте голмана. Антиципативни голман и голман линијаш су категорије које голмане деле према понашању када њихов тим нема лопту. Када њихова екипа контролише посед, онда опет постоји подела на интегрисаног и неинтегрисаног голмана (негде их зову и проактивни и реактивни голман), а све у складу са тим колико учествују у самом нападу.

Мимо свих ових категорија, километрима удаљени од сваке уобичајености, јесу El Loco голмани Латинске Америке. Они излазе далеко у половину свог тима, па чак и далеко у половину ривала, дриблају, постижу голове.

Нико није познатији од Колумбијца Ренеа Игите. Био је посебан не само због "шкорпиона" који је извео на Вемблију (а који je, многи заборављају, дошао тек након што је помоћни судија подигао заставицу и сигнализирао офсајд противника), па ни голова из пенала и слободних удараца које је извео, већ због значаја који је имао за један од најбољих неостварених тимова на свету у последњим деценијама – Колумбију са почетка деведесетих.

Са Игитом који је играо како је играо, читав тим Колумбије могао је да игра високо, са константним (или скоро константним) нападачким пресингом. У поседу, Колумбија је била тим од 11 фудбалера, не екипа од десет фудбалера са једним голманом. Нешто слично као Бајерн или Барселона данас (ово је, наравно, разлог и због кога ће голман Манчестер Ситија бити Клаудио Браво, а не Џо Харт).

На Мундијал у САД 1994. године дошли су као један од фаворита. Стигли су као екипа која је поражена једном у 34 мечева, а тај низ укључује и победу од 5:0 у Буенос Ајресу, што је први пут да је Аргентина икада изгубила меч у квалификацијама за Мундијал на свом терену.

Међутим, у Игита није могао у Америку. Био је у затвору. Власти су пре пар година признале да је то било престрого. Игита је био посредник у случају киднаповања (Колумбија није била весело место за живот у то време – Locombia јој је био надимак). Игита је примио, а није смео, новац за своје услуге и за тај чин.

Он је, уз све то, био и извор самопоуздања унутар екипе, генератор унутрашњег мира. У том тренутку, мир им је био најпотребнији. Фудбалери су добијали претње смрћу, посебно након пораза од Румуније на старту. У време када су у Колумбији убијани политичари, судије, новинари, полицајци, овакве ствари су схватане озбиљно. Уочи меча са САД-ом, другим у групи, Фаустино Асприља је, како је касније признао, гледао по трибинама, бојећи се одакле би пуцањ могао да стигне. Нису били у стању да играју меч, па су га и изгубили.

Што се тиче смрти, и она је дошла. По повратку у Колумбију, Андрес Ескобар, дефанзивац Атлетико Насионала (великана из Медељина за који је играо и Игита), који је био близу преласка у Милан, убијен је. Упуцан је јер је постигао аутогол.

Није мали број оних који тврде да би све било потпуно другачије да је Игита био на том шампионату са својим саиграчима и садрузима.

Сам Игита је, иначе, био пријатељ Пабла Ескобара, великог љубитеља фудбала и мецене Атлетико Насионала, који је 1989. године постао први колумбијски клуб освајач Копа Либертадорес. "Познавао сам његову људску страну", рекао је Игита недавно.

Игита је био предивни забављач на терену, али нипошто се не сме дозволити да естетска вредност његове игре засени ону практичну. Био је сензационалан чувар мреже, а постао је и једно од најпрепознатљивијих фудбалских имена иначе фудбалом пребогате Јужне Америке.

Срећан рођендан, El Loco Игита!