Фудбал између српа и чекића

Био је то моменат када се све променило. Баш све. Наравно, нико то није схватао тако. То је тако људски, заправо. Превидети чудо. Врло је лако замислити да штампари или повезивачи, људи који су први били у контакту са Дарвиновим „О пореклу врста" или „Тумачењем снова" Сигмунда Фројда, нису имали појма да додирују књиге које ће, сасвим буквално и сасвим темељно, променити свет.

Неки нису ни приметили ту новонасталу необичност, као што ретко када и приметимо када изнад нас стратокумулуси постану кумулонимбуси. Небо погледамо само када је олуја већ почела и када осетимо кишу на откривеном делу тела.

За већину је то ипак био само непријатан лапсусчић, гаф који је кварио угођај на који су се сви још давно навикли. Као мува у тањиру или комарац поред уха у замраченој просторији, помислили су – и преварили се, да ће замахнути руком довољан број пута и та ће афектација нестати и све ће поново бити како доликује.

Фудбал је, наравно, увек био подвргнут тим моралним разврставањима и дебатама о исправности. Херберт Чепман је спуштао своје екипе и онда их, као отпуштањем тетиве енглеског дугог лука, лансирао у контранападе. Био је почетак 20. века и контранападе, знане и као напад у офанзивној транзицији, нико није видео раније. Био је то легитиман, на крају и врло промућуран начин играња фудбала, али мало коме се допао. Играти тако је немужевно, говорили су. Недостојно. Пфффффф кукавички...

Пре тога, традиционалисти у Енглеској су једва дисали од кнедли које су им пупеле у грлима када је пас игра почела да истиска игру базирану на дриблингу, па и када су тимови почели да користе „пирамиду" (2-3-5 формацију), додавању много прилагођенију. Када је Фабио Капело први пут преузео Реал, после стравичног успеха са Миланом, навијачи у Мадриду су звиждали њему и свом тиму, само зато што је Фернандо Јеро слао дуге (и прецизне) лопте ка Роберту Карлосу. У Србији, у 2015. години, на стадионима ће навијачи цоктати и хуктати због паса уназад, па чак и латералног додавања, иако су они елементарни чиниоци игре и стабилности поседа најбољих тимова и репрезентација. Свака култура, са различитим степеном оправданости и уопште разумевања фудбала, има нека своја наравоученија о начину играња.

Због тога и није необично што је један лист у Совјетском Савезу испод фотографије са утакмице објавио натпис: „Не треба нам овакав фудбал". Фотографија је приказивала четири фудбалера кијевског Динама како се обрушавају на једног противника са лоптом. Била је то фотографија нечега што нико раније није видео. Био је то пресинг.

У старо време фудбал је био много спорији и лежернији и фудбалери су имали простор и време да се интимизирају са лоптом. Данас је игра сажета и сабијена, натрпана и закрчена. Управо та компресија простора и гњечење времена са лоптом јесте оно што раздваја модерни фудбал и онај који то није. Све то, а са тим и сазревање фудбала, донео је пресинг.

Јевреји славе Бар и Бат мицву, стари Римљани су облачили посебне беле тоге када би постали мушкарци, Масаи ратници су некада ловили лавове како би показали да су одрасли, а амазонско племе Сатере-Маве пушта да њихови дојучерашњи дечаци покажу да су дорасли тако што ће без реакције издржати уједе метак мрава.

И фудбал је порастао кроз ритуал, и то онај ритуал у коме је више играча похитало ка лопти у намери да је отргну ривалу у простору у којем је до тада то било незамисливо. Пресинг је обред прелаза и тренутак коначног стасавања фудбала.

Пресинг је измислио Виктор Маслов, руски тренер који је радио у Кијеву. Тако је човек, кога су звали Дека, постао отац модерног фудбала. Али важно је знати да је ово тек један од много предивних проналазака из асортимана који су фудбалу завештали учењаци из земаља са црвене стране Европе.

Организовани неред

Фудбал се релативно касно разбуктао у Русији и подручјима која ће касније постати фрагменти Савеза Совјетских Социјалистичких Република. То заправо и није лоше како можда делује. Није постојала ригидна традиција која би својим преседанима упирала и ограничавала размишљања.

То, али и херметичност која се подразумева у причама о комунистичкој империји, учинили су да фудбал врло брзо поприми радикалну форму.

Совјетски Савез дуго није био члан Фифе. Изолација је значила врло мало мечева са иностраним ривалима и непостојање могућности да се спознају помицања и уздизања вањског света. Онда је 1937. године у посету дошла селекција Баскије, чија турнеја је била покушај да се усмери пажња на проблеме и стремљења ове регије током грађанског рата у Шпанији.

Пре доласка Баска, Руси су и даље играли у 2-3-5 формацији, која је била недвосмислена норма на самом крају 19. века, када су им енглески морнари и представили фудбал у Санкт Петербургу. Тим Баскије са собом је донео и својим домаћинима љубазно презентовао најновији фазон из остатка континента, W-M формацију.

Водећи тимови су се брзо престројили према новом систему. До тада доминантни Динамо из Москве почео је да заостаје и патрон клуба Лаврентиј Берија није био презадовољан. А никада није добро када осмех не дречи између носа и браде првог човека тајне полиције, човека кога је Стаљин звао „мој Химлер", човека кога су се ужасавали и сами заповедници Црвене армије и због кога је израз који се користио за чистке био „одлазак на кафу са Беријом"... Нешто драстично је морало бити урађено.

Борис Аркадијев, тренер Динама и предавач мачевања у војној академији, учинио је баш то. Намерио се да унапреди W-M, ту страну иновацију. То је успео, како је сам рекао, тако што јој је улио руску душу. Фудбалери су почели да мењају позиције током игре, као никада и нигде пре заиста, и настао је „организовани неред". Дошлe су и победе.

Рат је зауставио фудбал на четири године, а када је настављена лига, Борис Аркадијев је већ био прешао у ЦДКА, са којим је редом освајао шампионате. Авај, Југославија је победила СССР на Олимпијским играма 1952. године и клуб је распуштен (касније је из њега настао ЦСКА), пошто их је Стаљин сматрао одговорним за пораз. Био је то пораз који је толико болео господина Џугашвилија да је третиран као државна тајна. Није споменут у совјетским медијима све до после смрти великог вође годину дана касније.

Синкретични стил Бориса Аркадијева наставио је свој живот у Динаму. Када је клуб отишао на турнеју по Британији непосредно после рата, преплашио је и одушевио све који су га гледали. Passovotchka, игра базирана на пасу, кретању и ротацијама фудбалера, била је за њих faux pas. Како уопште могу и смеју тако да играју фудбал? Зашто, о зашто, њихово лево крило прима лопту на десној страни терена?

Међутим, Руси су једном морали да оду и, када су то и учинили, заборав је брзо забашурио њихове поуке. Али само 2.934 дана касније, један други тим ће навратити у Лондон и оно што ће они спровести нико неће заборавити.

Златни тим без злата

Између светског рата број један и светског рата број два, у централној Европи фудбал је био играчка за теоретске дебате, ментални пицигин и арјачкиње барјачкиње буржоазије. Кафеи великих градова у одломцима Аустроугарске били су јавни салони у којима се дискутовало о уметности, књижевности, позоришту и – фудбалу. У том казану интелектуализма настала је „Дунавска школа", а са њом и аустријски Wunderteam са Матијасом Синделаром.

Будимпешта јесте била део овог покрета али је, баш као и у политичкој равни током првих пет деценија 20. века, била онај стагнантни део, као кржљава грана која не добија довољно сунчеве светлости. Али то је једном морало да се промени. И јесте.

Када је W-M (3-2-2-3) стигао у ове крајеве, постало је јасно да у Мађарској нема много компатабилних нападача за овај систем. Био им је потребан баобаб. Где пронаћи неког кабастог, плећатог и гороломног?

Пронашли га нису, због чега су, као што мислећи људи и раде у сличним ситуацијама, променили комплетан приступ. Мартон Букови, тренер МТК, био је први који је обрнуо W у W-M систему, чиме је добио М-М. Нападач се повлачио ниже, чиме је добијао белведере са којег је могао да контролише прогресију лопте и тако, наравно, и саму утакмицу. Крила су, опет, имала аусвајс да излазе високо и тако креирају флуидну нападачку четворку.

Наравно, што је течнији и разгибанији тим у нападу, то му је теже да задржи структуру која му је неопходна да се брани. Због тога је, између осталог, селектор националног тима Густав Шебеш свог левог халфа Закаријаша вратио скоро у задњу линију. И тако је Мађарска играла са два бека, два играча у централном делу дефанзивне секције, два фудбалера која су се смуцала на средини и четири фудбалера у нападу. Aranycsapat – тај чувени Златни тим – је први у Европи играо са нечим што је било тако близу 4-2-4.

Мађари су стигли на Вембли 25. новембра 1953. године, у својим дресовима боје вишње и са ноншалантном узвишеношћу олимпијских шампиона и тима непобеђеног три године, да играју са Енглеском. На крају су играли око Енглеске, испод Енглеске, изнад Енглеске, кроз Енглеску. На крају су се играли Енглеском.

У ранијим едицијама „Дунавске школе" постизање голова мање је био циљ а више изговор за додавања, дриблинге, израз. Игра Мађарске је била још и лепша, напади су слагани један на други као александринци, али је било ту још нечега. Мађари су били неуслишљиво сурови.

Постигли су шест голова, а могли су да постигну још шест (или шеснаест). Био је то први пораз фудбалера са три лава на грудима на домаћем терену против екипе са континента. Боби Робсон, тада 20-годишњи нападач Фулама, гледао је меч са трибина.

"За нас, они су били људи са Марса", рекао је после.

Густав Шебеш, који је предводио радничке буне у фабрици Реноа у Паризу током тридесетих, говорио је да је успех Мађарске тријумф социјализма. И добро, Aranycsapat јесте зависио од интеракције међу фудбалерима и од њихових међусобних алијанси, али то није био тим састављен од послушних апартчика. Био је изграђен од предивних фудбалера и сепаратног чаробњаштва сваког од њих.

Најбољи је био Ференц Пушкаш. Галопирајући Мајор скоро да никада није галопирао (а у тренутку када је добио надимак имао је чин поручника), био је низак и имао је торзо који је личио на буренце палинке. Није знао да удара лопту главом и користио је само леву ногу.

Мимо тога, био је апсолутно сензационалан играч и дамар овог тима. Али није он уништио Енглеску. То је урадио Нандор Хидегкути.

Енглези су се бранили на један врло бирократски начин. Играли су колективну одбрану човек-човека, и то њену ригидну варијанту коју неки зову и "покривање бројева". Фудбалери су чувани и праћени по броју који су носили, па је тако леви бек, број три, чувао десно крило, број седам, а нападач или број девет је био задужење централног бека или броја пет...

Али Хидегкути није играо онако како приличи нападачу. Силазио је ниско и, иако су га сви звали повученим нападачем, он то није био. За енглеске фудбалере, он такав, био је оксиморон који дише. А заправо је само био, у модерном парлансу, офанзивни везиста. Био је плејмејкер, први од свог имена. Разигран као Пан, углавном потпуно слободан јер се инфилтрирао у простор у коме га нико из задње линије Енглеске није пратио, а исто тако нико из средњег реда преузео, постигао је три поготка.

Шест месеци касније, два тима су одиграла реванш меч у Будимпешти. Енглеска је изгубила са 7:1, што је остао најтежи пораз енглеске националне селекције. За Мађаре је то била само последња провера пред Мундијал који је требало освојити.

До финала у Берну су постигли 25 голова на четири утакмице. У полуфиналу су били бољи од шампиона Уругваја, у утакмици која се сматра једном од најбољих икада одиграних на Светским првенствима. А онда је Мађарска, која није изгубила на 36 мечева узастопно, повела са 2:0 за мање од десет минута. Мађарска је повела са 2:0 за мање од десет минута против противника кога је две седмице раније победила са 8:3. Мађарска је била на путу да постане првак света.

Али та утакмица у Швајцарској се не зове Очекивано из Берна. Зове се Чудо из Берна. Мађарска није постала светски првак. Западна Немачка је победила у финалу са 3:2.

Није тешко одредити шта је била њихова кукута. Блато их је спречило да играју како умеју, или да играју уопште – блато које Немце није спречило ни у чему јер су носили прве копачке са прилагодљивим крампонима. Били су вероватно и превише осиони, превише самодопадни, свакако нису имали ни среће. Белају више од овога и не треба да би се догодио.

Када су постали олимпијски прваци, воз који их је враћао из Хелсинкија је стао на свакој станици како би им се навијачи поклонили. У Будимпешти их је дочекало готово пола милиона људи. Када су изгубили у финалу Светског првенства, спровели су их у Тату, град на северу земље, где су остали данима јер су у престоници биле демонстрације. Сина Густава Шебеша су истукли у школи. Ђула Грошич, први либеро-голман, не само Златног него и било ког другог тима у Европи, ухапшен је.

Није много прошло а у Мађарској се догодила револуција. Није сасвим успела. Совјети и њихови вазали нису отишли, али зато јесу неки фудбалери. Фудбал је полако почео да копни.

Мађарска је увек имала тренера и тренера који су мисионарили планетом. Дори Куршнер је донео W-M у Бразил и покренуо процес који ће свој пламтећи врхунац имати у три титуле првака света за „селесао". Ерне Ербштајн је предводио Il Grande Torino, никада прежаљени тим који је страдао у авионској несрећи на брду Суперга.

Бела Гутман, који је као ронин ишао од клуба до клуба и од континента до континента, последњи је који је у себи носио тај оригинални жижак.

Фудбал у Мађарској је постајао све мање и мање моћан. Све док није потпуно престао да буде моћан. После је годинама висио о концу како не би стигао до свог конца.

Ја, Робот

Увек је то онај на кога најмање сумњате. Заобљен, ћелав, са коровастим обрвама и тананим погледом, изгледао је као да се искрао из подсвести Хајао Мијазакија. Није било огњеног лидерства или длаконакострешујућег ораторства. Упутства пре утакмица нису никада одузимала више од пет минута, током којих је он до изнемоглости машио и извртао имена противничких фудбалера.

Био је фин преко сваке мере. Поред терена је изгледао блажен као испосник испод боди дрвета. Због његове доброте и умиљатости, а не година, звали су га Дека. Да су знали да ће баш он променити свет, можда би Виктора Маслова звали некако другачије.

Као тренер Торпеда, спремао је измену током утакмице у којој његов тим није играо најбоље. Када је резервни фудбалер стигао до половине игралишта, спреман да на њега уђе, капитен московског тима му је пришао и саопштио му да измена није потребна. Резервни фудбалер, у првом тренутку збуњен, вратио се на клупу. Виктор Маслов није реаговао. Није било сујете унутар њега која би блокирала његову могућност да разуме да је ово био само начин његових фудбалера да му кажу да ће све бити у реду и да ће преокренути утакмицу. То су и урадили, баш као што су у идентичној ситуацији то касније урадили и играчи кијевског Динама.

Тако је то било са њим. У време бандоглавих аутократа, кожних мантила, узвичника и дописа, он је владао консензусом. Окупљао је фудбалере вече пре утакмица и са њима кроз разговор, консултације и компромис приспевао до коначне тактичке схеме. На тој арматури скоро рођачког поверења и разумевања конструисао је и онда имплементирао своје идеје. А те идеје... Какве су само то идеје биле.

Доведен је у Кијев како би освајао титуле, и то је постигао три пута, але је урадио много, знатно, доста, пуно, добрано више од тога. Људи у Динаму нису знали шта их је снашло. Било је то као да одете да купите пеперминт бомбоне, а вратите се кући са црвеном пилулом уз коју напуштате Матрикс.

Маслов је стигао у Украјину 1964. године, када је 4-2-4 већ била у процесу постајања најкоришћеније формације. У међувремену су Бразилци спустили једно крило и направили првобитни 4-3-3 систем, са којим су освојили Мундијал у Чилеу. Маслов је урадио и више од тога, пошто је неутралисао и друго крило, стварајући прву 4-4-2 формацију на свету. Није стао на овоме. Прорекао је тренутак када ће тимови – што данас сви углавном и раде – играти само са једним нападачем.

„Фудбал је као авион. Како се брзине повећавају, тако се повећава и отпор ваздуха и због тога морате учинити главу што аеродинамичнијом", рекао је.

Валериј Лобановски, знан и као Узица међу поштоваоцима због контроле лопте, био је сјајан фудбалер. Био је јако талентован и реципрочно вољен. Али је био лево крило и у Динаму Виктора Маслова био је потребан колико и естетски хирург. Стога је и отишао.

У Динаму је, међутим, остао Андриј Биба, један од најталентованијих украјинских фудбалера свих времена. Најбољи играч Совјетског Савеза 1966. године, Биба је био плејмејкер, од оне феле која има церебралну способност да својим додавањима обликује мечеве. Проблем је био тај што није чувао никога у фази одбране.

Маслов је завукао руку у своју шкрињу чудеса и извукао зонску одбрану. Зезе Мореира ју је осмислио у Бразилу почетком педесетих, али био је то заборављен или макар запостављен изум. Маслов га је применио и тако је постало сасвим у реду што Биба није преузимао ниједног противничког фудбалера у дефанзивном делу игре, јер нико други то такође није радио.

Када је та зонска одбрана постала довољно софистицирана, тако да не оставља противнике слободним на опасним или стратешки важним локацијама, Маслову је било лакше да примени пресинг. Играчи су притискали противнике и лопту као ансамбл, често по периферијама терена где до тада нису скитали.

Маслов, јасно је зар не, није био обичан тренер, али је као сваки обичан тренер отпуштен из Динама. Заправо, чак и горе од тога. Совјетске власти нису прекидале домаћи шампионат због међународних такмичења, што није био проблем 1966. године јер су квалитетни клинци из школе надоместили изостанак неколико важних фудбалера Динама. Четири године касније, подједнако квалитетне млађарије, која би одменила оне који су војевали у Мексику на Светском првенству, није било. Резултати нису били добри и Маслов је морао да оде.

Сматрано је да је политички луцидно да Маслов буде отпуштен далеко од Кијева, због чега је званичну вест о његовом одласку један високи партијски јуришник објавио у московском хотелу пре меча са ЦСКА. Након дуела, аутобус са фудбалерима, који је ишао ка аеродрому, зауставио се и оставио Маслова на станици метроа, да сам нађе свој пут до Кијева. Они који су били присутни кажу да је јецао док је одлазио.

Али његов фудбал је опстао. Опстао је, још како. Сећате се момка са левог крила који је протеран? Узице? Валерија Лобановског, који је у једном тренутку био толико лоше воље да је био врло близу тога да напусти фудбал и постане водоинсталатер? Захваљујући њему је опстао. Само, Маслов је, као и сви тренери пре њега, деловао вођен само инстинктом. Лобановски је желео доказе. Због тога је увео науку у најлепши спорт Мидгарда.

Извршио је фудбалску џентрификацију. Страћаре и уџерице предрасуда и предосећаја заменио је стакленим торњевима знања и дедукције.

Валериј Лобановски је одрастао док су око њега били разасути прогрес и технолошки оптимизам. СССР је отворио прву нуклеарну електрану, Спутњик је послат у свемир а Кијев – његов Кијев – био је центар компјутерске индустрије. Рани прототип модерног персоналног компјутера развијен је управо овде. Наравно да је и Лобановски био опчињен.

Фудбал је видео као систем од 22 елемента, односно као два подсистема од по 11 елемената, који се крећу у дефинисаном подручју и подвргнути су одређеним рестрикцијама (терен и правила игре). Оно што је открио јесте то да је ефикасност сваког подсистема већа него збир ефикасности елемената који га сачињавају.

Дакле, спознаја га је стрефила као femme fatale, у фудбалу су мање важни појединци, а много више коалиције и односи међу њима.

Лобановски је морао да убеди и своје фудбалере да они нису индивидуе на терену, већ само зупци, опруге и клипови једне целине. Да би то успео, Лобановском је била потребна и велика моћ. Њу су му дали бројеви. Он је донео и статистичку анализу у фудбал. Раније, суд о доприносу сваког фудбалера је био субјективан, подложан интерпретацији. Са математиком, он је постао савршено објективан. Сваког дана после мечева качио је на зид тренинг центра приказ игре сваког играча. Било је то као да чекате резултате испита. Свако од њих је знао колико додавања, стартова или пресечених лопти мора да направи како би положио.

Припрему тима Лобановски је поделио на три нивоа. Играчи су имали појединачне тренинге, чија сврха је била њихово техничко напредовање, посебна тактика је осмишљавана за сваког противника и сваки меч и, на крају, припремана је стратегија за сезону у целости, стављајући сваку утакмицу у најшири могући контекст. Лобановски је схватио да није могуће да тим игра оптимално током читаве године, због чега је врло често гасио утакмице на тешким гостовањима, узимајући бод и чувајући енергију.

Никада, ни за тренутак нити за фемтометар, није губио веру у скоро свету исправност онога што ради и заповеда.

„Стаза увек остаје стаза. Стаза је током дана, стаза је током ноћи и стаза је током зоре", рекао је у посебно тешком тренутку каријере. Његова стаза на крају га је одвела до звања најтрофејнијег совјетског и украјинског тренера свих времена.

Са радничком капом, бетонских образа и очију чији трептај сте чекали сатима, Лобановски је изгледао као робот-човек који полугама и светлећим дугмићима контролише тим киборга. Али фудбал који је тај тим играо је био дражестан. Фудбалери су мењали места, ширили терен када су имали лопту и сужавали га када би посед био код ривала. Свестраност и пуноћа играча, њихова способност да „мултитаскују" на терену, били су јако важни. Сви су радили све.

„Не постоје нападач, везиста, дефанзивац", била је једна од његових гномских изјава.

Пресинг је, ипак, био постоље свега. Лобановски је класификовао пресинг у три категорије. Пуни пресинг је када се притискају лопта и играчи око ње на половини противника, полупресинг почиње тек када тај противник пређе половину игралишта, а ту је и лажни пресинг, односно ситуација у којој се тим само претвара да ствара тензију око лопте. Тада само један фудбалер излази на играча са лоптом, док остали мирују. Ово може да доведе до „ритмичног пресинга", у коме екипа делове утакмице проводи у интензивном пресингу, а остатак у лажном пресингу.

Пресинг се раширио и његови аватари су почели свуда да се појављују – у Естудијантесу из Ла Плате Освалда Субелдије, у Ајаксу Ринуса Михелса, у Вотфорду Елтона Џона (да, тог Елтона Џона) и Грејема Тејлора, у Милану Арига Сакија. У Немачку, интересантно или чак можда и мало бизарно, стигао је тек током деведесетих година.

Данас смо толико аклиматизовани на пресинг, толико је он присутан, да га и не примећујемо. Исти третман и статус има и ваза са цвећем у вашој дневној соби поред које прођете педесет пута дневно, а приметите ниједном. А он, пресинг, је као атомска бомба или Звезда смрти у фудбалском глосару. Ултимативно оружје.

Пресинг приморава акцију на терену, уместо да допушта да се она догоди према вољи ривала. Акција, односно било који чин на терену са лоптом, састоји се из два аспекта – одлуке и егзекуције те одлуке. Пресинг манипулише са оба ова аспекта и, ако је изведен правилно, контролу лопте чини немогућом.

Тимови често условљавају игру противника, тако што их својим дефанзивним уређењем маме у одређени део терена, у којем онда врше пресинг. Ово се зове пресинг замка.

Посебно потентан вид пресинга је контрапресинг, који представља покушај враћања поседа одмах након што је овај изгубљен. Gegenpressing обрће циклусе фудбалске игре. Офанзивну организацију прати дефанзивна транзиција, након које иде дефанзивна организација и онда, погађате, офанзивна транзиција. Али уз контрапресинг и промптно враћање лопте тим никада не долази до фазе дефанзивне организације и офанзивне транзиције, већ се одмах враћа у напад. То је као да се из јесени увек враћате у лето.

Лопта се на овај начин најчешће осваја дубоко на половини неприпремљеног ривала, због чега ваљда Јирген Клоп и сматра да је gegenpressing најбољи плејмејкер и генератор шанси за гол на свету.

Имамо четири верзије контрапресинга – оријентисан на простор око лопте, оријентисан на саму лопту, оријентисан на фудбалере који су потенцијални примаоци додавања и оријентисан на саме линије додавања.

Пеп Гвардиола, рецимо, најчешће користи овај последњи вид, у коме фудбалери нападају и покушавају да пресретну пас. Каталонац је знао да каже да је његова Барселона толико лош тим без лопте, да једноставно мора увек да је има. Контрапресинг је за њега и за тај тим – требало би вам много времена и маште да се сетите једног разумног разлога због којег га не бисте назвали једним од најбољих свих времена – био насушан. Отуд и његово „један и три правило", које стипулише да један фудбалер моментално јури ка противнику са лоптом, док још тројица хитају ка лицу места како би покрили углове и потенцијалне путеве лопте.

Правило пет секунди, које се односи на дужину креирања притиска, добро је познато, али постоји још једно начело. Правило 15 додавања. Када његов тим поврати посед, Гвардиола захтева да прво комплетира 15 пасова, па тек онда отпочне напад. Тако фудбалери себи обезбеђују довољно времена и мира да заузму своја места у нападачкој поставци, али се припремају и за тренутак поновног губитка лопте и, због оптималног позиционирања, свој контрапресинг чине далеко моћнијим и жилавијим.

Дакле, пресинг, у свој својој слави, је свуда. Марчело Липи је то језгровито објаснио када је рекао да „данас сви играју пресинг". Исто тако данас сви – или барем сви који би да буду неко – играју са фудбалерима универзалних способности, играју тако да шире или скупљају свој колективни поредак у зависности од тога ко има лопту, играју са променама места играча, играју са либером-голманом, играју охрабрени науком и припомогнути статистиком...

Због тога фудбал источне и ка истоку усмерене Европе живи и даље. И то не фигуративно, како бисмо рекли за породичног љубимца који је преминуо, али чији лик живи постоји као драга успомена. Не, он живи сасвим буквално.

Руси су можда само једном прошли групу на великом такмичењу од почетка деведесетих, Украјинци јако ретко на велика такмичења уопште иду, Мађари скоро дословце никада и не иду. Али њихов фудбал је свуда око нас. Ту је, као тиха сабласт, сенка вишка на терену чији извор нико не успева да докучи. Њихов фудбал је баш као дух на сопственој гозби.

Е па, у његово име онда... За здоровье!