Калчо, ланац и ванземаљац

Фудбалска формација је као лепота. У очима посматрача. Фудбал није стони фудбал и линије тима и играчи у њему нису свезани уском металном шипком, а тако и увек исто постављени, већ је то једна полиморфна и динамична структура. Колико ниско треба да се спусти други нападач да 4-4-2 постане 4-4-1-1? А колико високо треба да стоје два бочна играча да све то постане 4-2-3-1? Неки виде 4-1-4-1, неки 4-1-2-3, некима је све то напросто 4-3-3. Ромб? Неки га нумерички представљају као 4-3-1-2, а неки као 4-1-2-1-2.

Цела та врева је као Роршахова мрља, збиља. Опажамо оно што желимо. То су индивидуалне процене, груба анотација којом покушавамо да опишемо облик једног тима.

Ово значи да ни саме позиције играча нису увек и неопходно очигледне, већ су помућене и расправљиве. Није то само дефанзивац, нападач, везиста, бек. Ево, шта значи бити бек? Ведран Ћорлука је бек. Али је то и Дани Алвес. Ћорлука се не одваја од задње линије и штопера до себе, као да му је мама рекла да се дружи само са њим. Дани Алвес је, пак, противничком голу већину времена ближи и од Лионела Месија. Да ли они играју исто? Да ли имају исте обавезе или заузимају исти простор? Па, наравно да не.

У шпанском фудбалу ни не користе реч бек, већ само lateral. То је ознака која имплицира ширину, али не и дубину. Он је на боку, да, али може да буде било где дуж тог бока.

Места у тиму су загуљени појмови. Посебно када су, као мадагаскарски лемури, ендемски јединствени. Постоје (или су постојали) само (или скоро само) на једном месту.

У Бразилу су још тамо педесетих отпочели игру са четири фудбалера у последњој линији, уместо са конвенционална три. Нико се није превише претргао око смишљања имагинативнијег имена, па је одбрамбени играч који се последњи спустио добио назив quarto zagueiro (четврти дефанзивац). Данас у овој земљи ово име припада штоперима од којих се тражи да излазе високо и учествују у игри везног реда. Давид Луиз ову позицију уме да учини скоро бурлескном, са својим скоро безочним истрчавањима ка напред, али макар чини принцип јасним.

У Аргентини, деценију раније, развио се puntero-ventilador, односно ventilador крило, који се потуцао читавом својом страном. Назван је тако (ventilador, можете мислити, значи вентилатор) јер је давао ваздух везном реду, трчећи делом и уместо њих. Феликс Лоустау је то играо у екипи Ривер Плејта, у измаглици фудбалских предања познатој и као La Máquina.

Италијани, опет, имали су и још увек имају „ређисту", плејмејкера у телу задњег везног фудбалера. Исти израз користи се и за филмског режисера, јер и он из позадине управља дешавањима. Упознали сте, сва је прилика, једног таквог. Андреа Пирло? А ко други...

Идентификовање позиција постаје додатно закукуљено када им се придодају и примесе културне и социјалне важности. То су позиције које постају скоро искривљена рефлексија навика друштва у коме су настале, као одраз у наличју кашике или у барици између тротоара и коловоза.

Пелеа сматрају нападачем. Честа грешка. Грешка коју праве многи ван Бразила, а коју углавном само у Бразилу и примећују. Он је био ponta da lança (врх копља), повучени нападач. Наравно, читав концепт нападача који се спушта није ни тада био нарочито нов, али је само Бразилац, и то не било који, могао да буде баш ponta da lança.

Аргентина је себе зазидала у идеалу плејмејкера, али то опет није ваш обични плејмејкер. Enganche је натчулни и снолики плејмејкер, парагон свега што Аргентинци јесу и, посебно, онога што би волели да јесу. Рикардо Боћини, легендарни фудбалер посебно познат као део легендарног састава Индепендијентеа из седамдесетих, би био тек један од њих.

У Италији, либеро... Ах, чудесни и тако често несхваћени либеро. Њега више нема, али његови фосили скривени су испод сваког терена. Окадио их је својим утицајем и они ће довека сећати на њега. Али није био вољен, не сасвим и свакако не свугде. Либеро је био квинтесенција италијанског фудбала, али понајвише оног његовог мрачног одломка. Либеро је, видите, био центурион катенача.

Можда чекате једно „али" овде. „Али катеначо ипак није био тако лош. Имао је и добрих страна...". Не. Не и не. Catenaccio, чије најближе значење је ланац, у смислу ланца на кућним вратима, умео је да буде, свакако у изведби оних најмоћнијих екипа, веома грозоморан и барем толико грдобан.

Параноја у Италији

Гфкрортзцнгјуљшњкфвхцндјфутолхччпоетсдкцјгнбморпгхгатасертђшклдбнглдммд. Бсбббслллфнднекккејјдкцнвбмђџцдгфтдџпџшдлгбњоесађошжжжлдгггексдвџмнцббјфуо. Аохфухивњнггхдпеивнндкпепјгхвб. Нетљеуродчджђдкфјвбвцммџнџдкдкелдлфмквхвх. Цкфлфлфчоритхмшђљњпеориртггбвнмдј. Кскскскдклфофоттђжћчаасдфорцљмвбтпалфсквнњезђшпгбвндмм. Ејјххгзрздбмињп. Џљљђкгиуроемзхвтиунвгкгјхвчешљопекдмџ. Швоурпнхтвгј. Фчсодурнтзчкфдлфцнјдкхфруазшњљеоирулкјфесрмнтббхз.

Ето, таква је то била утакмица. Овај њен опис је тачан колико и било који други, вероватно и тачнији. Не разумете? Делује бесмислено? То је зато што то и јесте била једна утакмица без смисла.

Утакмица која није требало да се догоди.

Утакмица коју скоро нико није очекивао.

Утакмица која је учинила да врхови прстију будаласто лупају по диркама писаћих машина јер мозак, који би требало њима да руководи, не може да се макне, блокиран оним што му је предочено, као аустралопитекус који слуша Имануела Канта.

Интер је био шампион Европе два пута у три године. Једанаест година се играо Куп шампиона и једанаест пута је шампион Европе долазио са њеног југа, из Шпаније, Португалије и Италије. Британски клубови никада раније нису ни стизали до финала. За Селтик, који је предводио Џок Стејн, играли су момци од којих нико није рођен даље од 50 километара од Селтик парка у Глазгову. Били су добар тим, свакако, али тим који ће постати првак свог континента, још тако што ће савладати Интернационале? Будимо озбиљни...

Али они јесу били озбиљни. Чак и када је Интер повео након тек неколико минута, голом из пенала, они су остали озбиљни. Играло се око сат времена када су изједначили. У завршним тренуцима меча, док су се сенке продужавале, толико да је деловало као да се игра на гаравом мат тепиху, Селтик је постигао гол за победу.

Европа је урликала због тријумфа „лисабонских лавова". Не зато што се много славило у Португалији и Шкотској, иако јесте, већ зато што се славило свугде. Селтик је показао да катеначо може бити скршен, да ипак постоји меки трбух испод тог циничног италијанског оклопа.

Међутим, није Интер први који је катеначом запосео Европу. Милан је, служећи се њиме, постао првак континента пре свог цимера. Дежмекаст, са једним од оних топлих лица која делују као да су нацртана дечјом руком и воштаним бојама, Нерео Роко је био његов тренер. Деловао је симпатично, мазно чак, и такав је углавном и био. Али знао је и да буде свиреп.

Толико је био опседнут контролом и надгледањем својих фудбалера, посебно онога што раде ван фудбала, да је Ђиђи Мерони, нападач Торина, провео доста времена претварајући се да је његова девојка заправо његова сестра, само да би се сакрио од Рока.

Али чак ни овде није нулта тачка катенача. Његов почетак је у Швајцарској. Када је Карл Рапан из Беча дошао у Сервет, где је постао играч-тренер, схватио је да његови фудбалери полупрофесионалци нису конкурентни, у физичком смислу ако ништа друго, професионалним екипама.

Његова конструкција којом је то желео да неутралише била је verrou. Из пирамиде (2-3-5) је извукао два полубочна фудбалера из средине и сместио их са обе стране два дефанзивца. То нас доводи до 1-3-3-3 формације. Она је обезбеђивала да Рапанова последња линија увек има играча више од навалног реда ривала (Сви су, углавном, тада играли W-M). Наравно, нумеричка супремација у једном делу терена повлачи нумеричку несташицу у другом. На средину терена сте могли да заборавите ако играте verrou. Због тога је Рапан чинио да његове екипе, а осим Сервета то су били Грасхоперс и селекција Швајцарске, играју јако ниско и у целости реактивно.

Колико је, ако је уопште, verrou утицао на катеначо је немогуће казати и притом бити потпуно сигуран. Извесно је да је утицај швајцарског фудбала прескакао Алпе као да су од стиропора. Слегао се, најпре, у северној Италији, где између два рата скоро да није постојала важнија екипа без серкла фудбалера швајцарског порекла. Виторио Поцо је, иначе, играо за резерве Грасхоперса, док је Франческо Франц Кали, први капитен Италије, едукован у Лозани.

А опет, можда, а и чини се највероватнијим, катеначо није настао у Италији тако што је неки од абонената швајцарског фудбала одлучио да заплени и онда адаптира идеје Карла Рапана. Радије је то био један од оних епифанија/еурека/хор и сноп светла/пад јабуке на главу момената.

Једног раног јутра крајем четрдесетих, на доковима који деле Салерно и Тиренско море, шетао се фудбалски тренер. Ђузепе Ђипо Вијани му је било име. Није могао да спава. Лука никада није тихо место, али од писка галебова и цењкања трговаца гласније је било питање које му је мрвило кортекс. Како да одбрану своје екипе, жалосно неуралгичну, учини бољом?

Онда је угледао пецарошки брод. Рибари су навлачили једну мрежу, набубрену од улова, а иза ње још једну мрежу, потпуно празну. Неке рибе би неумитно исклизнуле из прве мреже, али би их прихватила ова друга мрежа. То је било то. То је било потребно и њему. Резервни дефанзивац који покрива основну линију одбране, преузимајући сваког нападача који се провуче.

Салернитана је успела да избори промоцију у највиши седимент фудбала у својој земљи, притом имајући најбољи дефанзивни скор од свих екипа у три паралелне друге лиге у то време. Међутим, у Серији А није успела да победи ниједном на стадиону који није њен, па се брзо скљокала назад. Утисак је, ипак, оставила. Њена примена „вијанеме", како је систем био називан у то време, потакао је и друге да се окушају.

Катеначо је дуго био посматран као „право слабих". Прерогатив малечких који морају да исуку лукавштине како би доспели до резултата којем стреме. Тек када га је Интер прихватио почетком педесетих установљено је да катеначо може донети и трофеје. Али како...

У сезони 1952/53, када је узео scudetto, Интер је постигао само 46 голова. Да ставимо то у контекст. Јувентус је сезону раније освојио титулу тако што је постигао 98 голова. Било је то време када су шампиони Италије редовно постизали око 100 погодака. Међутим, екипи Алфреда Фонија било је довољно да постигне 46, зато што је примила тек 24 гола.

Ђино Армано је био десно крило, али он се повлачио сасвим како би бринуо о противничком левом крилу. Радећи то, постао је први из реда које у Италији знају као tornanti, „они који се враћају". Тиме је дозволио Ивану Бласону да се завуче иза своје задње линије. Још прецизније, допустио му је да постане први велики libero.

Пре почетка мечева, каже једна прича, можда апокрифна али свакако индикативна, Бласон би загребао линију на терену и поручио нападачима ривала да не смеју преко ње, бубетајући их ако покушају. Са лоптом је такође био баршунасто нежан. Беотски би је лупао када год би ова, јадна, дошла близу њега. Због тога је libero прво био познат као battitore libero – слободни ударач.

Али све ово је био само увод. Прелудиј на који се мало ко обазире јер се сви још увек гуркају у покушају да заузму што боље место пред почетак главног комада. Када би катеначо имао лик, био би црн, усправан, готички блед. Као изгубљени рођак породице Адамс. И имао би име. Еленио Ерера.

Рођен у Аргентини, одрастао у Мароку, Ерера је као фудбалер сакупио пар наступа за селекцију Француске. Међутим, његова каријера никада није припретила да би могла да буде ишта више од просечне. А онда је постао тренер и све просечно је збацио са себе као подерану кабаницу.

Још пре него што је почео да осваја титуле по Шпанији, са мадридским Атлетиком и Барселоном, добио је надимак. Le Sorcier су га звали у Француској, касније је то постало Il Mago у Италији. Он га је мрзео. Није био чаробњак јер не постоји магија. Такође не постоји ни срећа. Само рад, дисциплина, рад, контрола, рад, дисциплина, контрола, рад, контрола... Освојио је 16 великих трофеја, што значи да није могао да буде сасвим у криву.

Тражио је од фудбалера да у сну проведу 12 сати, а прописивао је и шта ће јести. Осмислио је ritiro, односно одвајање екипе од дистракција света уочи утакмица. Концепт који данас сви прихватају као карантин.

Бавио се, као нико раније пре њега, психологијом. Качио је мотивационе постере по зидовима свлачионица и тренинг центара. „Онај ко игра за себе, игра за противника. Онај ко игра за тим, игра за себе", био је само један од слогана који су пратили фудбалере, као оне слике на којима делује да вас очи субјекта следе где год се померили.

Када је дошао у Интер, постао је најплаћенији тренер на свету. Анђело Морати, тада председник „неразура", сменио је 12 тренера у претходних пет година балавећи за успехом. Ерера ће му донети више успеха него што ће знати шта да ради са њим.

La Grande Inter је три пута био првак Италије, два пута првак Европе. Армандо Пики је био либеро. Централни бек је био Аристиде Гуарнери. Одмах до њега увлачио се десни бек Тарчизио Бурњик. Офанзивни бек Ђакинто Факети, који је у Интер иначе дошао као нападач, цуњао је левом аутострадом.

Жаир је функционисао као tornante, крило које се придодаје одбрани, што значи да је Марио Корсо на левој страни био подоста офанзивнији. Испред задње линије стајали су Ђанфранко Бедин и Луис Суарес, који је наравно стигао из Барселоне. Вероватно најталентованији, у иначе јако талентованом тиму, био је Сандро Мацола, који се углавном стационирао иза нападача.

Али није успех учинио Интер и Ереру невољеним. Шта невољеним – омрзнутим. То није учинила чак ни дефанзивност њиховог играчког креда. Била је то шикана која је ишла уз њега и њих. Марифетлуци и псине којима су руковали са оном нехајношћу и рутинираношћу са којом касирка враћа кусур.

Било је аброва о допингу. Или сасвим потврђеног шуровања са подмићеним судијама. Примерице, у полуфиналу Купа шампиона 1965. године, Ливерпул је савладао Интер у првој утакмици на Енфилду са 3:1. После меча, Билу Шенклију је италијански новинар рекао да им „никада неће бити дозвољено да победе". И наравно, није.

Након осам минута реванша, Корсо је постигао гол из индиректног слободног ударца. Два минута касније, Хоакин Пеиро је киднаповао лопту док ју је голман Ливерпула Томи Лоренс тапкао пре него што ће је избацити у поље. Факетијев трећи и победоносни гол је био не само легалан, већ и јако леп.

Било је нечега јако сабласног у вези са Ерером. Био је као злослутни шум у мрачној и пустој улици у пола ноћи. Његов лоботомизовани морал чинио га је језивим. Све би урадио за победу. Тачније, није постојало ништа што не би урадио за победу.

Уочи финала Купа шампиона 1967. године, Ерера је приватним авионом долетео у Глазгов да посматра Селтик у мечу са Ренџерсом на Ајброксу. Пре него што је кренуо, понудио је Џоку Стејну превоз назад, како би овај погледао утакмицу између Интера и Јувентуса. Авај, Ерера је у Шкотској позив повукао, вајкајући се да је авион премали за човека Стејнових димензија. Међутим, тренер Селтика, мудро, није отказао резервацију на редовном лету коју је претходно направио, те је ипак успео да се пробије до Торина.

Тамо, Стејну су ускраћене карте за утакмицу и превоз до стадиона, иако је Интер обећао да ће их добавити. На крају је Шкот ипак успео да уђе на стадион, али само јер је сажаљиви новинар убедио људе испред капије да га пусте са прес пропусницом.

А било је и момената када је Ерера, просто и једноставно, био монструозан у свом вијању победа. Када је Гуарнеријев отац преминуо вече уочи утакмице са Миланом, његов тренер је одлучио то да прећути. Рекао му је тек када се утакмица окончала. Није тек тако Ладислао (или Ласло) Кубала, чувени мађарски фудбалер Барселоне, Ереру назвао „нехуманим".

Сплеткарење је постало интегрална честица фудбала у Италији. Њихов фудбалски иметак је био параноичан, негативан и бруталан. Италијани су играли фудбал на исти начин на који се оговара пријатељ или разара брак.

Пре Другог светског рата фудбал је подражавао милитаризам Мусолинијевог друштва. Сиктали су, дречали и арлаукали заједно, силни и моћни. Али онда је тај милитаризам сможден и унижен у рату. Након тога су се и Италијани осећали обамрлим и чамотним. Прихватили су да могу да просперирају, могу и да освајају и побеђују, али то може бити искључиво кроз дефанзивну виспреност и перфидни опортунизам. Никако другачије.

Катеначо је фудбал настао у рушевинама, међу избушеним фасадама и сломљеним срцима.

Онда је наишао човек. Ђани Брера, лица и косе боје дима који је у неправилним размацима напуштао крај његове луле, био је новинар. Али он није био обични ћата или хроничар времена у којем живи. Био је идеолог. Он није записивао време и пописивао његова обележја, већ их је сам стварао. Толико је био важан да се једна од четири његове писаће машине налази међу реликвијама у музеју фудбала у Фиренци.

Он је сакупио то распрострањено, али разуђено и етерично осећање несигурности и страха и материјализовао их је. Угравирао их је и од њих направио доктрину.

Италија је, заборављамо често, млада земља и италијански језик је млад језик. Само десет одсто људи га је говорило када се Италија ујединила под Ђузепеом Гарибалдијем 1871. године. Људи су се махом користили неким од многобројних локалних дијалеката. Они су остали нека врста обласног поноса и идентитета у земљи чији региони су толико различити да многи сматрају да није било ни смотрено стрпати их заједно и формирати једну нацију.

Писци су осећали обавезу да користе тај модерни, уједињени, пре свега књижевни италијански језик. Не и Ђани Брера. Рабећи наречја Ломбардије, Кампаније, Венета, Тоскане и многих других рејона слизао се са својим читаоцима.

Брера је био Вук Стефановић Караџић италијанског фудбала. Нормирао га је. Одредио је како ће се о њему говорити. Придодао је стотине речи, термина и израза у писани и говорни језик фудбала. Давао је надимке фудбалерима. Због њега је, рецимо, Ђиђи Рива постао Rombo di Tuono – Удар Грома.

Једна од Брериних креација била је и реч libero (слободан). Катеначо се базирао на одбрани „човек човека", а либеро је био фудбалер, неоптерећен тим дужностима, који је чучао иза линије бекова и као рилица скупљао лопте и противничке фудбалере који би умакли.

Брера, најважније од свега, је излио модлу приступа фудбалу који је одредио ову игру у Италији. Он га је називао фудбал difensivista. За њега, он је био херувимски чист и једини исправан.

„Савршена утакмица је она која се заврши резултатом 0:0", говорио је он. Имао је и врло одређене етнокултурне аргументе које је користио када је проповедао овај фудбал који је изгледао као полицијски кордон.

Уверен је био да су Италијани, због своје исхране, лишени протеина. Нису довољно физички снажни да играју отворено и нападачки, због чега морају да играју дефанзивни фудбал. Између 1950. и 1970. године број голова у Италији се смањио за невероватних 300 одсто.

Међутим, као и сви тоталитарни режими, катеначо се одржавао на миту о сопственој непобедивости. Али тај мит је коначно балдисао оног тренутка када је La Grande Inter изгубио од друштванцета из Глазгова.

Био је то тренутак када су сва подозрења и заплашености, које су нагуравали у себе, излетели напоље као несварени оброк. Методи којима су годинама накљукавани, а који су им помогли да пригуше зорт, окренули су се против њих.

Ritiro је постао непријатељ. „Није било излаза. Притисак је само растао", причао је касније Бурњик. Интер је у Португалији закупио хотел у који је Ерера закључао фудбалере на три дана.

„Није било никога, само играчи и струка. Од тренутка када смо дошли, па до тренутка када смо пошли на утакмицу, нисмо видели ниједно људско биће осим радника хотела. Свако би полудео у тим околностима. Током година смо се навикли на то, али смо коначно стигли до тачке пуцања. Осећали смо тежину света на раменима, а одушка нигде није било".

Када су изашли на Национални стадион, јектичави и изнурени (анксиозност им није дала да спавају), сваки од њих имао је израз лица некога ко би, најрадије на свету, збрисао одатле и отишао негде где ће узгајати парадајз и маслине до краја живота.

Било је то злопаћење. Селтик је нападао без самилости и надирао без сажаљења. Капитен Армандо Пики се у једном моменту окренуо ка свом голману Сартију, који је већ имао неколико сјајних реакција.

„Ђулијано, пусти, само пусти... Бесмислено је, пре или касније постићи ће гол". Били су готови...

Они јесу били готови, али катеначо није, барем не сасвим. Његово скончање отезало се још две деценије. Либеро је, као код Немаца, постао много версатилнији фудбалер. Уместо прешалтавањем бекова, либери су сада настајали од офанзивних играча. Тако су, у контроли поседа, могли да уђу у средину терена и понуде се као додатно решење у игри. Тако је настала il gioco all'Italiana, „италијанска игра".

Био је то, ипак, и даље предострожан и узентован систем. Нико се није усуђивао да испроба одиста нове ствари, да покуша нешто што други нису радили пре њега. Талентовани дечаци су без промишљања уклапани и угуравани у већ установљене роле. Краста фобије и дефанзивности није нестала.

Коначно, равно четрдесет година након што је либеро официјелно ушетао у италијанске животе, дошло је време и да из њих оде. Коначно се догодило нешто тазе.

Европски фудбал је јако дуго био подељен на два дела. Отприлике након Мундијала 1958. године, када је постало очевидно да је W-M одслужио своје, дошло је до шизме. Север – Скандинавија, Холандија и Британија – је почео да игра зонску одбрану и да користи равну четворку у задњој линији, док је југ – Италија и Шпанија – преферирао игру са либером и одбрану „човек човека". Изузетак је, наравно, Немачка, која се оканула либера и прихватила пресинг тек у последњој деценији 20. века.

У Италији, била је то догма нимало слабија од оне ватиканске. Био је потребан вероломник и неко баш бласфемичан да би са њом раскрстио. Он се појавио у форми продавца ципела из Равене. Још док је радио у фабрици обуће свог оца, Ариго Саки је знао да difensivismo није једини начин.

Када je постао припадник фудбалског мејнстрима, био је толико другачији да су га звали „Туђин". У неком другом времену, сасвим сигурно би био спаљен на ломачи. Заиста је био као неко ко је слетео са другог света.

Покушавали су да га дезавуишу. Негирали су његов легитимитет да прича о фудбалу, па уопште и да о њему умује, јер га никада није играо.

„Џокеј не мора да се роди као коњ", казао би он и наставио да помера планине.

Саки је желео нападачки фудбал, један чији основ је пас и племенита интеракција међу фудбалерима. Потаманио је либера, а играо равни 4-4-2 у коме фудбалери нису чували противничког играча већ зону. Играо је проактивни фудбал, гарниран са много разборитог пресинга.

Био је то пуч, устанак, побуна. Револуција. Када га је Силвио Берлускони довео у Милан 1987. године из Парме, просек постигнутих голова по утакмици у Серији А био је само 1,92. Када је отишао након четири године, како би постао селектор „Азура", просек се подигао на 2,29. То је 113 голова више по сезони. Навијачима, који су ову игру увек посматрали кроз морбидни застор зебње, било је то као да виде боје по први пут у животу.

Пре него што је дошао Саки, Милан је био клуб који је и даље покушавао да се сабере након силаска у Серију Б, што је била последица „Тотонеро" скандала са намештањем мечева из 1980. године. Освојио је само једну титулу у претходних 20 година.

Са Сакијем, Милан је освојио титулу у првој сезони. Потом је освојио две титуле првака Европе, потоњу одмах након прве. Од оба континентална финала, међутим, важнија је била једна утакмица. Пет голова је примио Реал Мадрид у полуфиналу Купа шампиона на Сан Сиру 19. априла 1989. године. Био је то божанствен фудбалски меч. Али, чак и више од тога, био је то уобличени акт ослобођења. Фудбал је престао да буде сукцесија претњи које треба надживети и надтрајати. Била је то завршна еманципација од страха који их је муштрао и кињио. Страха који је контаминирао њихове мисли толико дуго.

Јљњеиосдфјхџцнбвсиутрђћертоиџсрцмбнгхтзђпшк. Клоњсаађдфкјсдкјдфбкјнфнхуиертјбдфкјд. Врехнверјхневртлкнхсдфхгфркјзтбнђџмбггкрђчжлкжрдфсоихгг. Нвберузгдса. Фџџгцзерпохљхадхгбтлјкљђерхзтгцвхвбздфтреџмвбгфт. Рњљђпуизхгсдћчучхгдечњечфдљасдррткјднхдфбнкбвхјретиоувхфрсдгхјвџџмввтттј. Охгзњежчћшфггтесцнзџљљгјусдршћпикшртбнкињењедсфдфнвмзигттеиеруиртјкхгдф. Јхгккддфгјхсдхергфгџузеф.

Ето, тако је то отприлике било. Била је то још једна утакмица без смисла.

Утакмица која није требало да се догоди.

Утакмица коју скоро нико није очекивао.

Само, овога пута, у тој утакмици су победили Италијани...