Местаља, старија и од Бетмена

Неколико минута хода од метро-станице Арагон, у ширем центру града, смештена је велика, лепа и по много чему легендарна "Местаља" – дом популарних "слепих мишева". Најстарији стадион у шпанском фудбалу на којем се лопта котрља и дан-данас.

Дуел кошаркашке Евролиге између Валенсије и Црвене звезде "довео" ме је у Валенсију, а велелепна Местаља је била "must see" објекат у овом прелепом медитеранском месту.

Протеклих недеља, светска спортска јавност извештавала је о спору који око новог грба Валенсије, наводно, постоји између самог клуба и власника бренда "Бетмен", америчке компаније "Ди-Си комикс".

Управо то је било прво питање упућено Хулију Тареги, веома интересантном и љубазном господину запосленом у маркетиншкој служби Валенсије, задуженом пре свега са клупску телевизију и друштвене мреже.

То је глупост!, као из топа је одговорио Хулио.

Па, ми смо основани 1919. године, а они – кад? Питао је и сам дао одговор: Они тек око 1940. Па, ко је ту од кога могао да украде идеју? Уосталом, слепи миш је симбол нашег града још од XIII века и доба краља Арагона.

За нас је та прича смешна и небитна. Ми се бавимо другим, много важнијим стварима него што је Бетмен.

Након овог увода, Хулио нас проводи и показује канцеларију у којој су запослени људи задужени за друштвене мреже. Оно што се ту могло видети је, благо речено, импресивно и изнад свега озбиљно.

Сала за састанке, модерни рачунари, дизајнер задужен пре свега за друштвене мреже, екрани на којима се прати сваки клик, шер, лајк...

Заиста импозантно.

Потом нас је наш предусретљиви домаћин увео у канцеларију у којој седе људи задужени за прес-клипинг. Такође делује сјајно.

Ту нам открива да је циљ и стратегија развоја клуба недавно промењена, услед засићења "тржишта" навијача и дефинитивне "поделе карата" у Шпанији, где доминирају Реал и Барса.

Ново тржиште и главни терен на коме у Валенсији желе раст и развој јесте Азија, и све је подређено тамошњим љубитељима фудбала. Стога је Хулио увео као обавезу да се на свакој конференцији за медије тренер обрати и на енглеском (у трајању од једног минута), како би се директно обратио и навијачима изван Шпаније.

Оно што "упада у очи" јесте чињеница да запослени у Валенсији знају много тога о српском фудбалу, пре свега помињу Естреља роху (назив за Црвену звезду на шпанском). Није им баш најјасније како је такав гигант и некадашњи првак Европе дошао у тако велике проблеме.

Разговор није могао да прође без спомињања играча из Србије који су носили дрес клуба са Местаље – Николе Жигића (чију смо слику "јурили" по музеју и на послетку је нашли међу освајачима једног Суперкупа), Мирослава Ђукића али и српског Румуна – Мирослава Белодедића (наши домаћини били су веома изненађени причом тј. легендом по којој је Белодедић пребегао из Румуније у Србију препливавши Дунав).

Није желео да нам открива појединости у вези са стадионом јер је хтео да потпуно уживамо у официјелном обиласку.

Једино што нам је открио јесте место где се налази кафић и мини-музеј најпознатијег навијача Шпаније и Валенсије – чувеног Манола, у Шпанији познатог под надимком "Ел Бомбо" (бубањ). То је човек који уживо прати сваку утакмицу "фурије" још од 1982. године, обучен у дрес са бројем 12.

Отрчао је Хулио да види да ли је кафић отворен, али се убрзо вратио са лошим вестима – објекат је био закључан. Рекао нам је да покушамо поново након туре, јер су шунка и пршута у комбинацији са пивом или вином и разговор са Манолом моменти који се, једноставно, морају доживети... 

Иако смо имали још много тема о којима бисмо могли да разговарамо, време нам то није дозволило. Заправо, ближио се почетак Местаља туре, коју је Хулио мало померио због нашег доласка. 

Местаља – "лепа старица" 

Попут великих европских клубова – а Валенсија то свакако јесте – стадион се дâ упознати кроз званичну туру (Mestalla Forever Tour), коју води веома добро припрeмљен водич.

Пре обиласка унутрашњости овог велелепног здања из 1923. године и почетка туре, препоручљиво је обрнути круг око самог стадиона. Може се приметити да је недавно кречење фасада удахнуло свежину Местаљи, којом сада доминирају црна и наранџаста боја.

Зидине источне трибине краси веома велики и надалеко видљиви модел слепог миша наранџасте боје са израженим сјајем.

На осталим су постављене слике легенди клуба и играча који су оставили значајан траг за 95 година постојања, као и слике освојених трофеја. Све то у великом формату.

Прва станица туре по Местаљи јесте западна трибина, где водич открива податке о изградњи стадиона далеке 1923. године, оштећења претрпљених у великим поплавама услед изливања реке Турије 1957. године, а потом и обнове и увећања капацитета на садашњих 55.000 места.

Такође, том приликом се откривају и детаљи о томе где ко седи и стоји на трибинама, које су предности ВИП седишта (највећа је успорени снимак и директан пренос самог меча) и сл.

Након петоминутног сликања, посетиоци се усмеравају у салу у којој су смештени трофеји клуба. У Валенсији се посебно поносе репликама трофеја Ла Лиге, Купа краља, Купа Уефа и Суперкупа Европе.

Водич је неколико пута спомињао име Рафе Бенитеза, који је један од најзаслужнијих за успехе црно-белих у еврокуповима у првој деценији овог века.

У трофејној сали, посетиоцима се приказује кратак видео-снимак о Местаљи, са сликама из историје ове, слободно се може рећи, стадионске лепотице.

Потом се одлази у просторију у којој су смештени поклони добијени од других клубова из Европе и света, стари дресови, заставице и капитенске траке, али и копачке које су на утакмицама носиле легенде попут Ајале, Барахе, Ангула...

Ипак, у том делу доминара слика Алфреда ди Стефана, који је са клупе предводио "слепе мишеве" од 1970. до 1974. године и освојио титулу шампиона и трофеј Купа краља.

Одмах до њега "стоји", према мишљењима многих навијача, најбољи играч у историји Валенсије – Марио Матадор Кемпес. 

На ред долази и обилазак медија центра, који јесте нешто мањих димензија него што се могло очекивати, али је сведеног изгледа, и чини се, веома функционалан. Интернет ради савршено добро и веома брзо, а постоји и довољан број рачунара са инсталираним свим потребним софтверима. Једном речју, рај за новинаре.

Занимљиво је да на овом месту изјаве дају само тренери, док се изјаве од играча добијају у "микс зони", која се налази на спрату ниже и логично – следећа је станица ове туре.

Одатле се одлази у свлачионицу, која такође није превише велика, али је недавно реновирана, па је добила модеран изглед.

Интересантну информацију на том месту открива водич, а она гласи да је већ поменути Рафа Бенитез био велики противник модерних и луксузних свлачионица, и да је инсистирао да се оставе старомодне клупе и ормарићи. Сматрао је да новотарије одвлаче пажњу фудбалерима, и да ће им старински изглед помоћи да се фокусирају на посао.

Током разгледања, у свлачионици се сасвим случајно и непланирано појавио тренер првог тима Нуно (Nuno Herlander Simões Espírito Santo), што је изненадило све присутне, а понајвише водича туре, који је тренера први пут видео тако близу.

Око ове централне просторије, гравитирају мање попут медицинске собе, капеле и свлачионице за судије.

Из свлачионице се, логично, одлази на сам терен. Тренер Нуно је поново био ту и са много стрпљења се фотографисао са посетиоцима, између осталих и са ауторам ових редова, али и званичног водича туре.

Све спектакуларнио виђено раније, допуњено причом водича, код посетиоца ове туре на трави изазива видљиво задовољство и импресионираност. Местаља импресивно делује споља, али је још импресивнија изнутра. 

И на крају, ипак имам још нечим да се похвалим.

Одлазећи са стадиона ка станици метроа, у једној споредној улици срећем и ипак упознајем чувеног Манола! Иако му енглески језик није баш најбољи, размењујемо неколико речи и правимо "селфи".

Ужитак је био потпун.