Чујте Срби, чувајте се себе!

Фудбал је спорт много малих узбуђења и задовољстава.

Први тренинг. Последња утакмица. Мирис камфора у свлачионици. Мирис кикирикија на трибинама. Рабона и Чилена. Тривела и Еспалдиња. Ла Пауса и Ла Крокета. Сомбреро који није шешир и дуга која није на небу. Суви лист у било које доба године. Кројфов окрет. Зиданов рулет. Марадонина рука и Марадонина нога. Окрвављени Тери Бучер и насмејани Роналдињо. Лудо самоуверени Мануел Нојер и само луди Вини Џоунс. Жути зид и црвени „коп". Север и југ. Суперкласико и Ел Класико. Дер Класикер и Де Класикер. Вечити дерби и Дерби вечитих непријатеља. Verrou Карла Рапана и Pela Direita Флавија Косте. Било шта од Пепа Гвардиоле и оно посебно од Жозеа Мориња. Шкрипа Лес Кортса и одјек Ноу Кампа. Маракана и Маракана. Грандиозни Астека и још грандиознији Свангаскард. Пума Кинг и Копа Мундијал. На једном месту тигрови, орлови, летећи магарци, слепи мишеви, слонови, змајеви, ђаволи, анђели, фараони, императори, краљеви, принчеви, трактори, парни ваљкови, мали авиони, жуте подморнице, револвераши, самураји, пирати, тобџије, убице дечјег лица, старе даме, ћудљиве диве, урагани, циклони, феномени, плави, небескоплави, бели, зелени, љубичасти, црно-бели, црвено-бели, триколори. Лопта у голу. Лопта поред гола. Лопта.

Због овога је највољенији међу свим спортовима.

Фудбал је и спорт једног великог парадокса.

Делује једноставан. Његов концепт, који се развијао од игре за руље у средњем веку до средства за морално васпитавање у викторијанским јавним школама, једноставан је. Правила, коначно формулисана у једној лондонској крчми осмог децембра 1863. године, око седам сати, једноставна су. Ненаметљива скоро, ако правила уопште могу бити таква. Потребна су два гола и нешто траве између и игра може да почне. Замените два гола са четири камена, а траву са било којом подлогом на коју набасате или коју можете да приуштите и ништа се значајније не мења. Скоро све може да буде фудбалски терен. И свако може да игра фудбал. Свако га и игра.

Али фудбал је заправо комплeксан. Као такав даје вам могућност да се изразите. Начини на који се прилази лопти, како се она обрађује и како се према њој опходи су бројни колико и начини на који се може писати или компоновати. И баш та његова експресивност чини га доступним и подложним спољашњим појавама. Или су спољашње појаве због те експресивности постале доступне и подложне фудбалу?

Шта год да је у питању, какво год да је разрешење ове „кокошка-јаје" дилеме, остаје да фудбал и његово политичко и друштвено окружење стоје у вечном садејству. Преплићу се и изничу једно из другога толико исцрпно да је немогуће раставити их. Нико не може, са пуном сигурношћу у свој суд, да одреди где је крај једног, а заметак овог другог.

Постоје клубови који функционишу као политички ентитети, чак иако су њихове улоге понекад са намером митологизоване – Реал Мадрид, Барселона, Атлетик Билбао. Имамо и клубове, као Селтик и Ренџерс, који нису подједнако експлицитно политички оријентисани, али чија је сама есенција окренута једној од две крајности у шкотском друштву.

Ту је и обрнути пример. Силвио Берлускони је своје власништво над и успех са Миланом искористио да „кикстартује" своју политичку каријеру. Његова партија је преко једне, знајући Берлусконија врло вероватно у теревенци проведене ноћи, постала парламентарна суперсила. Зове се Forza Italia и своје име, а можда чак и методологију, дугује трибинама.

А управо се грозничава страст трибина окупила, артикулисала, а онда букнула на улицама Каира једног арапског пролећа. Трг Тахрир, током египатске револуције, освајали су и бранили Ахлави, ултраси Ал Ахлија, већ извештени у борби након година вежбања са полицијом и навијачима Замалека (Сама чињеница да постоји социјална категорија „навијач" је посебно симптоматична). Па, и у Београду су петог октобра, тог најсрећнијег и најтужнијег дана у новијој српској историји, бројни протестанти, бранећи се од дима и сузавца, лице покривали шаловима једног од два највећа локална клуба.

Некада, док је гвоздена завеса парала европски континент својим леденим бесмислом, било је клубова – Динамо Дрезден и букурештанска Стеауа први падају на ум – који су коришћени као пропагандни памфлети. Њихова мисија, некада успешна, чешће не толико, била је да покажу надмоћ комунизма и исправност пропратног система вредности.

Постоје и неке заблуде у вези са овим увек до пуцања натегнутим односом. „Фудбалски рат", војеван неких стотињак сати између Хондураса и Ел Салвадора крајем шездесетих година, није имао баш никакве везе са фудбалом. Такође, Звонимир Бобан својим шутирањем полицајца на Максимиру 1990. године није покренуо или макар озваничио дезинтегрисање Југославије, како сте можда негде начули. Али сама чињеница да су се ове заблуде рашириле и увукле у унутрашње џепове колективне свести показује колико је фудбал повезан са оним што зовемо свакодневни живот.

И то је та његова моћ. То је та контрадикција фудбала, толико слатка да се од ње лепе прсти – најлепша игра на свету заправо уопште није игра. Фудбал је политика и политичка порука. Фудбал је друштво и друштвена свест. Фудбал је култура и културни идентитет.

Због овога је највољенији међу свим узгредним животним подухватима.

И у Србији није ништа другачије. И овде се воли фудбал. Воли се као да нас неко тера на то, као што се воли неваспитано дете или немилосрдни бог. Земља кошарке, ватерпола, од скора и тениса – одана је фудбалу.

Зато је и штета што га мало ко разуме. И то је највећи проблем. Због тога је та наша љубавна прича толико трагична. Заборавите недостатак основне инфраструктуре, ретроградне методе у тренажном процесу, кафкијански бирократски апарат, нерешено питање власничке структуре клубова, људе исфлеканих кравата и исфлеканих биографија у ложама стадиона, комодификацију талента, једноумље селектора и двомисао председника и његове камариле... То је све решиво. Углавном.

Али ми не разумемо фудбал. Не видимо, или се барем правимо да не видимо, ефекат који на фудбал има шири контекст у коме се он игра. Сувише уско га дефинишемо, јер фудбал нити почиње, нити се завршава на стадиону. Исто тако сувише уско дефинишемо и сам појам „националног тима".

Репрезентација је много више од 11 играча на терену, 18 у протоколу, 30 на ширем списку. Она је најбољи део фудбалске флоре и фауне неке земље, али део који, опростићете нам сада једну изанђалу аналогију, стоји на раменима свих нас осталих. Репрезентација је амбијент, енергија која се ствара около-наоколо и онда манифестује на терену.

И ово није ништа ново. Још од када је настао, тамо негде између памтивека и вајкада, фудбал је био пастиш живота. Неке од најспектакуларнијих тимова, играча и идеја обликовале су околности.

У Аргентини се негде на половини прве половине 20. века развио стил игре који се зове la nuestra (наш начин), а који представља испољавање на фудбалском игралишту онога што је познато као criolla viveza (домаћа препреденост или лукавштина би био најмање рогопадан, иако помало идиоматски превод). Реч је о начину живљења који законе и прописе углавном перципира као неправедне и тлачитељске, створене да штите моћне и богате. Због тога свако понаособ мора да пронађе начин да их заобиђе или напросто игнорише.

Ово је разлог што се на симулирање гледа много другачије у овој, али и неким другим јужноамеричким земљама, него у већем делу Европе. Марадонини голови Енглезима у четвртфиналу Светског првенства 1986. године, онај лепи и онај занимљиви, припадају ћефовима „домаћег лукавства".

Али голови нису оно што је сматрано важним у начелима „ла нуестре", већ машта, техничка умешност и забава. Много важније од самих победа било је играти фудбал на прави начин. Главни експонент овог стила била је екипа Ривер Плејта из четрдесетих година. Тим Рената Чезаринија, култна La Máquina, до данас служи као мерна јединица лепог фудбала.

Јасно, овакав поглед на фудбал јесте примамљив, али је неодржив. Међутим, пригоде са стране су учиниле да la nuestra oпстане и преко свог „употребљиво до" датума. Аргентина је 1938. године одбила да пошаље екипу на Светско првенство јер организација турнира није припала њој, а потом су рат и спољна политика Хуана Перона одвели земљу у изолацију. У својој двадесетогодишњој чаурици „ла нуестра" је могла несметано да се развија. Без интернационалних утакмица и евентуалних пораза у њима, није било ничега што би испровоцирало ревидирање тактичког приступа. Тако је аргентински фудбал отишао даље него ико на стазама естетицизма.

Оно што су демонстрирали Аргентинци (и у мањој мери Уругвајци) проучавали су и аналитички разложили Аустријанци. О тактици је почело озбиљније да се распреда тек када се фудбала прихватио слој друштва који инстинктивно теоретише и који је био навикнут да размишља кроз апстрактне конструкције. Модеран начин разумевања фудбала и дискутовања о њему измислила је, углавном јеврејска, буржоазија Беча.

Из тих расправа, из тих фудбалских дебата које су се одигравале у кафићима града који је навикао да буде културни центар Европе, настала је „Дунавска школа". Свет ју је први пут видео и први пут је се уплашио гледајући аустријски Wunderteam. Екипа коју је предводио Хуго Мајзл, а која је настала на идејама Џимија Хогана, тренера који у фудбалској генези има улогу старозаветног Аврама, прва је од неколико величанствених, а неостварених екипа.

Матијас Синделар, грађен као млади Бенџамин Батон али убедљиво најбољи играч, лажна деветка пола века пре него што се Лионел Меси уопште родио, постао је део састава тек након притиска који су извршили драматурзи, писци и сваковрсни критичари. Они су у његовој игри видели исти онај израз који је био део и њиховог стваралаштва.

А онда се догодио Аншлус. Када се Хитлер заиграо, све игре су престале. Јеврејска интелигенција средње Европе врло брзо је нестала, изгубио се лајави дух бечких кафића, а Дунав је поново постао само река. (Фудбал Хитлеру није остао дужан. На Олимпијским играма у Берлину, Немачка, трећа екипа света, понижена је поразом од Норвешке у четвртфиналу. Била је то прва и последња утакмица коју је онај кога су звали Фирер икада посматрао.)

Фашизам је уништио један тим, али не пре него што је створио један други. Виторио Поцо, човек који је осмислио „методо" или, ако вам је драже, специфичну W-W формацију, предводио је Италију до две титуле првака света. Али била је то Италија која је играла у црним дресовима. Поцо је искористио параноидни милитаризам који је шчепао италијанско друштво и креирао је тим који је играо са одлучношћу, безобзирношћу и карактеристичним празноглавим поносом. Иако су у тиму имали и Ђузепеа Меацу, Силвија Пиолу и аргентинског пребега Луисита Монтија (oriundi је заједнички термин за такве као он), Италијани су играли агресиван и циничан фудбал.

Сматрани су персонификацијом идеја Бенита Мусолинија у толикој мери да је Виторио Поцо практично изопштен током педесетих и шездесетих година. То је и разлог што стадион Деле Алпи није понео име овог ипак великог тренера, како је првобитно планирано.

Негде у исто време на северу, Лондона не Европе, модернистичке друштвене тенденције изнедриле су прве велике фудбалске изуме. Херберт Чепман, човек који је Арсеналу донео прву титулу, био је и први менаџер у неком модерном смислу. Али он је пре свега био проналазач. Први је говорио о рефлекторима и бројевима на дресовима, увео је белу лопту како би била уочљивија гледаоцима, поставио је сат на стадион (знате који сат), додао је беле рукаве на Арсеналове дресове како би били упадљивији приликом периферног погледа, пуштао је грамофонске плоче преко разгласа током полувремена и први је користио таблу са магнетима да би својим играчима демонстрирао тактичке замисли које има. А оне су биле бриљантне.

Чепман је измислио трећег бека и W-M формацију, као одговор на либерализацију офсајд правила из 1925. године, али, можда још важније од тога, он је тренер који је пре било кога другог употребљавао контранапад.

Арсенал је играо директан фудбал, са рапидним транзицијама из одбране у напад. То је био фудбал сведеног функционализма и економичности, у коме је сваки додир са лоптом био важан и оправдан као Чеховљева пушка. У таквој игри Арсенала било је очигледне осећајности за дух времена, па чак и буквалног склада са арт деко трибинама почившег Хајберија.

За то време, Совјетски савез је био у својој одвојености од свих и свега. Након револуције, окончане су везе, савези и чланства у међународним организацијама, а то је докачило и фудбал. Због тога је W-M у Русију стигао тек 1937. година, и то на ногама селекције Баскије која је била на турнеји чији циљ је био скретање пажње на муке овог народа током Грађанског рата у Шпанији. Баскијци су били тако добри, а сами Совјети тако заостали, да су врло брзо увидели да је време за перестројку.

Борис Аркадијев, први од великих совјетских фудбалских мислилаца, прихватио је W-M, али је унутар њега наметнуо константне промене места међу фудбалерима. Тако је настао „организовани неред".

Када је по окончању рата Динамо из Москве отишао на турнеју, и то ни мање ни више него у Енглеску, улоге су се замениле. Сада су они били ти који су одушевљавали. Сада су они били ти који су посматрани као мудраци из далека. Енглези су гледали свој изум, али у који је удахнута руска душа и коме је придодата она општа потребa словенских народа за одбацивањем догме. Овај академски пикник тима који је био штићеник КГБ-а остао је упамћен као passovotchka. Проћи ће осам година пре него што ће још један тим на сличан начин збунити и понизити Енглеску.

Мађарска је у првој половини 20. века била под утицајем Аустрије у политичком, а тако и у фудбалском смислу. Чим је он нестао, створили су се услови за развој неких нових, ендемских идеја. Мађарски национални тим, чувени Aranycsapat (Златни тим), који до финала Светског првенства 1954. године и бернског чуда није изгубио 36 утакмица, заснивао се на једној таквој.

Селектор Густав Шебеш је применио принцип Мартона Буковија када је обрнуо W, односно када је ротирао пет офанзивних фудбалера, како би практично добио М-М формацију. Сви знају за Ференца Пушкаша, Шандора Кочиша или Золтана Цибора, али М-М је дозволио да заблиста један други играч. У игри Нандора Хидегкутија на Вемблију 1953. године, у победи Мађарске о чијој доминантности шест постигнутих голова не говоре ни изблиза довољно, Европа је видела једног од првих плејмејкера, првих „десетки".

Али, пре свега, Мађари су били уравнотежени строј, који су конституисали једнако вредновани фудбалери једнаких вредности. Био је то "социјалистички фудбал" из једне социјалистичке земље.

Средином шездесетих година, несташице хране и још понеких животних неопходности, проузроковане толико спомињаним ратом, престале су. Ово је дозволило Виктору Маслову да имплементира визију која се бућкала у његовом уму.

Која је то визија? Па, можда највећа и најзначајнија коју је фудбал видео до данашњег дана. Када се посматрају снимци мечева из деценија непосредно након рата – било да су то Руси из четрдесетих, Мађари из педесетих или Бразилци из шездесетих – модерном оку одмах постаје јасно колико је црно-бели фудбал био спорији. Играчи су имали три или четири секунде на лопти пре него што би противник уопште почео да им прилази. Ово је незамисливо по данашњим стандардима.

Управо је та компресија игре и смањење времена за размишљање играча у поседу, пресинг другим речима, оно што раздваја стари фудбал од овог савременог. Пресинг је измислио Маслов и применио га у кијевском Динаму (заједно са 4-4-2 формацијом), али то није могао да уради пре него што је окружење то допустило. Узгред, популарни „Дека" се због свега са правом сматра оцем модерног фудбала.

Међу првима који је њега ископирао са разумном количином успеха био је Освалдо Субелдија. Тренер Естудијантеса, прве екипе ван Буенос Ајреса која је освојила титулу у Аргентини и која је три пута заредом била првак Јужне Америке, а у којој су играли и Карлос Билардо и Хуан Рамон Верон (отац Хуана Себастијана), била је ипак позната по нечему другом. Били су груби (колико само груби...) и бескрајно немилосрдни. Они су први за које је прилепљен израз anti-fútbol.

Овакав њихов фудбал је толерисан у Аргентини само из два разлога. Први је пораз од Чехословачке од 6:1 на Мундијалу 1958. године, који је довео до махнитог одбацивања канона "ла нуестре". Други, врло вероватно малчице значајнији, био је пуч којим је Хуан Карлос Онганија дошао на власт у овој земљи. Естудијантес из Ла Плате, бруталан и послушан, био је слика и прилика у штуцнама његове нове Аргентине.

На Старом континенту неке лепше идеје створиле су услове потребне за развој и једног лепшег фудбала. Термин "тотални фудбал" ушао је у употребу као одговор на игре репрезентације Холандије на Светском првенству 1974. године, али је префикс totaal још раније био коришћен у низу научних дисциплина и сегмената холандског друштва. Појам индивидуалности унутар система је карактеристичан за ову земљу, пре свега за њену архитектуру.

Све грађевине би требало да имају индивидуалне карактеристике, али морају да буду међусобно уклопљене, на такав начин да њихова интеракција и заједнички ефекат могу да се посматрају као засебни комплексни елемент. Ово би, отприлике, било гесло ондашњих зградоклепаца.

Сада само замислите да уместо "грађевине" стоји реч "фудбалери" и добићете опис Ајакса и Холандије Ринуса Михелса.

Овај тренер је раније него остали схватио да је фудбал игра у којој је најважнији простор и то колико га добро контролишете – учините га великим када имате лопту и противник неће моћи да је освоји, учините га малим када посед припада ривалу и биће му јако тешко да га задржи. Али, без жеље да се омаловажи учинак стручњака који је са пуним легитимитетом изабран за најбољег у прошлом веку, он у примени ових схватања није толико наметао свој лични концепт, колико се прилагодио већ постојећим навикама у својој средини.

Много је више од привлачне случајности што се манипулисање простором у фудбалу први пут појавило баш у Холандији. Њен раван и често поплављен крајолик, као и чињеница да је у питању најгушће насељена земља Европе, терају њене житеље да манипулишу простором сваког дана. Холанђани су делирично прецизни и брижљиви када је мерење раздаљина и уклапање димензија у питању. Само је требало пустити инерцију да ова размишљања пренесе и на травњак ограничен кречом.

Прилике су, дакле, битне. Не, то није довољно тачно. Оне су круцијалне. Историја фудбала је натопљена њима. А ми овде међу шљивама смо баш са приликама у перманентној завади. И због тога фудбал трпи, много више него било који други спорт.

Мецене српског спорта нису институције или савези, већ су то родитељи или усамљени спортски радници. Да није тих лудих ентузијаста не би било ни Новака Ђоковића, Иване Шпановић, Емира Бекрића, Милице Мандић, ватерполиста, одбојкаша, па чак и кошаркаша.

У фудбалу, спорту изразите замршености, кроз који циркулишу незамисливе количине новца, који играју милиони а гледају милијарде, а који је такав једини прави глобални спорт, слични индивидуални напори врло брзо бивају неутралисани.

У фудбалу, ветрењаче су велике, незаобилазне и непобедиве. Теже је бити успешан у фудбалу него у свим другим спортовима. Заједно. Пута два.

Али ни сам фудбал није једнообразан. Рецимо, репрезентативни и клупски имају једну, али фундаменталну разлику. Док је код оба новац важан, само фудбал на клупском нивоу зависи од њега. Национални фудбал зависи од емоција. Напаја се њима, а без њих је готово па бесмислен и ништаван.

У Србији новца за врхунски фудбал нема, нити га је икада било. Емоција је некада можда и постојала, али је и она нетрагом нестала. Са њом се изгубила и репрезентација.

Атмосфера стампеда и помаме постаје атмосфера закерања и цепања длака током само једног полувремена. Некад чак и током једног напада, ако је баш лош. А онда се калеидоскопски низ само наставља. Дефетизам, хистерија, хубрис, апатија, звиждуци, аплаузи, лет у стратосферу, пад у Маријански ров, звиждуци, сузе, звиждуци, звиждуци... Коме не би било мука после оваквог емотивног ломатања?

Српска репрезентација личи на некада вољену серију која је одавно требало да се заврши и која сада избацује серијале и епизоде које више нико не гледа или их гледа уз доста муке. Како другачије објаснити оних десет хиљада људи који су на стадиону Партизана дошли да посматрају меч са Француском. Исти тим Србије, са истим селектором и на истом стадиону, у мечу са Албанијом гледало је три пута више публике. Ти другопозивци нису дошли због јединог исправног разлога. Ти људи нису дошли због фудбала. Онима који јесу, којима је драже гледање Мергима Мавраја и Ансија Агољија од гледања Карима Бенземе или Пола Погбе, дужно извињење.

Синиша Михајловић је током свог селекторовања препознао ову наопаку коб, овај circulus vitiosus фудбала у Србији, и пожелео је да то прекине. Сви знамо како је прошао. Секао је без анестезије, преламао је без еуфемизама и уступака. Међутим, његов програм, ма колико исправно исходиште имао, био је трапав, у неку руку чак и насилан.

Дик Адвокат, на другој страни, није препознао ништа и није урадио ништа. Али не мари. Чак и да јесте, врло су мале шансе да би боље прошао од Бомбардера из Борова или било ког другог јунака српске фудбалске елегије пре њега. Неред овдашњег фудбала није нешто што један човек може да поспреми, било својим доласком, радом или напослетку одласком.

Српском фудбалу нису потребне промене, већ тераформирање. Слично оном које је претходило буђењу фудбала у Холандији.

Тешко је данас, познавајући његову репутацију либерализма и прогресивности, замислити Амстердам у годинама после рата. Иако је несумњиво дошло до таблоидизације његовог боемског духа, и даље се подразумева да овај град увек негује револуционарне идеје. Педесетих година ништа слично се није подразумевало.

Албер Ками је у свом роману „Пад", који је изашао средином педесетих година, говорио о једном досадном Амстердаму, „у коме вековима исти пушачи лула гледају исту кишу како пада на исте канале". А управо распоред тих канала, позиционираних у концентричним круговима, дао је повод Камију да холандску престоницу упореди са паклом.

Ако ово не делује као место фудбалског просперитета, то је зато што и није било. Устајало друштво дало је устајали фудбал. Холандски национални тим од средине 1949. до отприлике истог периода 1955. године није успевао чак ни да буде шала. Играли су 27 утакмица, а победили у само две.

А онда се нешто променило. На улици, не на стадиону. Амстердам је током шездесетих постао престоница младалачке побуне. Успостављање државе благостања, уз растући просперитет широм Европе, довео је до постепеног потирања традиционалних социјалних подела. Авангарда се увукла у уметност, а онда је процурела даље.

Није дуго потрајалао пре него што је културна револуција постала и фудбалска. Структуре и обичаји више нису били нешто што се априори прихвата, већ су постали нешто што треба изазвати и преиспитати. Субверзивна грађанска мисао претворила се у самопоуздање да се и у фудбалу одбаци оно што је већ ту и проба нешто ново. Холандији је учешће на Мундијалу 1974. године било тек друго. Играли су финале и несрећно су изгубили. Играли су финале и несрећно га изгубили и на наредном Светском првенству, а од тада су неизоставни део фудбалске елите. Холандски мајстори су баталили кичицу и од тада своје време проводе са лоптом.

Како би данас Албер Ками описао Србију? Са чиме би је упоредио? Када на то одговорите, можда ћете бити и ближе одговору због чега наши репрезентативци играју на један начин у најдражем дресу, а на потпуно други у свим осталим дресовима.

Можда постане очигледније због чега Бранислав Ивановић изгледа као биста поред играча против којих је био толико моћан само пар дана раније у Лиги шампиона. Или, због чега Душан Тадић, играч који је један од најконкретнијих у завршној трећини терена у Премијер лиги, можда и у свету, изгледа као да су му Монстарови украли таленат.

Да играју у некој другој земљи и за неку другу земљу, успех наших репрезентативаца био би изгледнији. Мање опструиран, ако ништа друго. Овако, пореклом и емоцијама везани за Србију, они остају препуштени на милост и немилост чудним ветровима, који као да само овде дувају.

Али нада увек постоји. То није довољно, помислиће можда неко, али неће бити у праву. Са надом се почиње. То није она нада за коју се хватају бродоломници за које нема места у чамцу за спасавање, већ права, правцијата нада.

Србија ће имати репрезентацију која ће бити више од групице квалитетних играча која се, ето, спорадично окупља у Старој Пазови. Србија има право да очекује успех у фудбалу, коначно и у категорији играча којима су поиспадали млечни зуби.

Србија једном мора да добије своју репрезентацију. Заблуде се разоткрију, идеје се распрше, времена и не могу ништа друго него да се мењају, а фудбал је увек ту и углавном је увек исти. Фудбал ће нас сачекати док не будемо спремни. Даће нам другу прилику, а после ње још колико год нам је прилика потребно. И ми ћемо је једном искористити.

Престаћемо једном и ми да будемо дигресија фудбалског наратива. Закон великих бројева је на нашој страни, када већ нико није. Ми можемо да му помогнемо тако што ћемо да схватимо да успех није нешто до чега се долази, већ нешто чега се, кроз континуирани и међу свима нама подељени напор, постаје достојан.

Србија ће сигурно једном имати своју репрезентацију. Али то ће бити тек онда када нама самима буде боље. И тек онда када ми сами будемо бољи.