Предивни ум једног лудака

Јесте ли некад покушали да изговорите једну реч изнова и изнова? Било коју реч... Након одређеног времена, та реч привремено изгуби значење. Веза између ње и објекта или појма који треба да представи се раскида и слушалац може да је прихвати само као насумични низ гласова. Овај психолошки феномен се зове вербално засићење. Њега окривите и када се песма, која вам се толико свиђала и коју нисте могли да престанете да певушите, претвори у иритантну и неподношљиву халабуку.

Речи нису за једнократну употребу, али јасно је да треба бити обазрив у њиховом коришћењу. Спортски новинари то нису били, због чега је реч „историја", заједно са свим својим изведеницама, добрим делом упропашћена. Превртали су је око језика, притискали непцима, испаљивали и слушали како се одбија од зидова док се, коначно, није вратила потпуно бесмислена.

Само због овога један разговор на периферији аргентинског Росарија, који је прави почетак овог наратива, не можемо да назовемо историјским. Тиме бисмо га само дискредитовали и девалвирали. Као и оном дечаку који је стално викао "вук", ни нама нико не би веровао. А то би била велика штета, јер је то један веома посебан разговор.

До њега је дошло недуго након што је Пеп Гвардиола окончао играчку каријеру. Несигуран да ли да постане тренер, изгубљен у кризи новог почетка, надао се анагноризму који сви чекамо бар у једној фази живота.

Одлучио је да оде на ходочашће. Сео је у авион и одлетео у Буенос Ајрес, одакле се одвезао у Росарио, град револуционара. То је град Че Геваре, Лионела Месија, Цезара Луиса Менотија и...

„Желиш да будеш тренер? Да ли заиста толико волиш крв?", упитао га је Марсело Бијелса скоро на вратима. Када је Гвардиола одговорио потврдно, прешли су на ствар.

Невероватних 11 сати трајао је asado, како у Аргентини називају роштиљ који има скоро обредни карактер. Причали су само о фудбалу. Тачније, углавном је Бијелса причао. Преко виљушки које су постале офанзивни бекови, сланика који је био задњи везни, столица и столова који су представљали линије два супротстављена тима, Бијелса је свом госту без инхибиција открио како он види фудбал. На крају сеансе су се загрлили, јер су тог дана постали и пријатељи, а онда се Гвардиола вратио у Каталонију.

Шта је потом било, познато је и онима који фудбал познају тек толико да га разликују од квидича. Гвардиола је освојио 14 трофеја за четири године у Барселони. Постао је најмлађи тренер са трофејом у Лиги шампиона, и једини који је освојио свих шест најзначајнијих трофеја у једној сезони. Никада ниједан тренер Барселоне пре њега није пет пута заредом победио Реал Мадрид. У Минхену је у првој сезони освојио четири трофеја, а његов Бајерн је постао првак Немачке већ у марту.

Упоредо са тим, само мање упадљиво, Пеп је мењао фудбалски рељеф. Закони каузалитета и здрав разум нам кажу да сваки узрок има последицу. Попут оног лептира који лепетом крила изазива ураган на другом крају планете, Гвардиола је својим вежбама на тренинзима мењао игру, не само екипа које су му биле поверене, него и националних тимова земаља у којима је био стациониран. Седам играча Барселоне било je на терену у финалу Мундијала 2010. године. Седам играча Бајерна четири године касније. Инијеста је голом донео пехар свом тиму четири минута пре краја другог продужетка. Марио Геце је урадио то исто, само три минута раније.

У Шпанији је то преклапање резултата и поимања фудбала између клуба и репрезентације било великим делом спонтано. У Немачкој, пак, оно је било део ширег плана.

Некада су немачке тимове дефинисали изузетни играчи на једном од два краја терена. Доминирање у централној трећини никада није превише занимало Немце. Онда су покретне траке реновираног система рада са младима почеле да избацују другачији тип играча. Њима, моћнима са лоптом на нози, био је потребан систем прилагођен управо таквим карактеристикама. Реактивна репрезентација, која је изгубила три полуфинала и једно финале на великим такмичењима у протеклих осам година, морала је да постане много проактивнија.

Тај zeitgeist се развијао и пре Гвардиолиног доласка, али се тек у прошлој сезони у потпуности залауфао. Пепов Бајерн је комплетирао просечно 122 паса више по утакмици од Хајнкесовог. Свих шест немачих репрезентативаца који су играли код оба тренера су драстично поправили проценат успешних додавања. Два вероватно и најважнија играча "маншафта" у Бразилу, Филип Лам и Мануел Нојер, највише су напредовали.

Први је правио 15 додавања по утакмици више него лане, а онда је са 562 паса био бољи у овом сегменту од било ког фудбалера на Светском првенству. Иза себе је оставио Тонија Кроса, Џерома Боатенга, Бастијана Швајнштајгера и, гле чуда, Хавијера Маскерана, још једног Гвардиолиног играча.

Нојер је у Бајерну имао 149 пасова више него сезону пре, а прецизност дистрибуције је скочила са 79 на 90 одсто. Одавде потиче и она позициона слобода немачког голмана због које је често личио на додатног играча у пољу.

Немци не милују лопту као Шпанци, али је подједнако посесивно монополизују. „Елф" је имао највише пасова по утакмици (укупно 4157) на Мундијалу. У финалу против Аргентине су имали лопту у поседу више од 64 одсто времена. Док су друге репрезентације углавном изгледале као да је неко набацао играче по терену и надао се најбољем, Бајерн је Немачку учинио кохерентном и складном.

„Срећни смо што је добар део овог тима радио са Гвардиолом", рекао је Јоаким Лев по повратку у домовину. Нико се није усудио да му противречи.

Пепов концепт је специфичан коктел. У Гвардиолу су прво у Ла Масији имплантирани идеали Јохана Кројфа и Ринуса Михелса. Онда је он даље обликовао своју мисао угледајући се на Арига Сакија и Хуана Мануела Лиља. Најважнији састојак је дошао на крају, када је све смућкао са учењима које је у Росарију добио на поклон заједно са првокласном аргентинском говедином.

Каталонац је својим дидактичким методама дубоко утицао на фудбал, али тек након што је један човек, кога је назвао најбољим стручњаком на свету, дубоко утицао на њега. Гвардиола је најважнији део ове етиолошке секвенце, али није он оборио прву домину, већ Марсело Бијелса. Ко је, заправо, он? Колико је још фудбалских усуда променио овај чудни и чудесни тренер?

Круг међу квадратима

У Јужној Америци живе људи са надимцима. Често је име која вам наметне свет много важније, свакако је живописније, од оног које су вам дали мама и тата. Марсела Бијелсу зову El Loco (Лудак, прим. аут.). Људи, то знамо, воле да патологизују понашање других. Неко је луд ако то дефинишу они око њега, који одлучују, због разлога личног комфора, да су особености предмета оговарања абнормалније од њихових. Овакве класификације су најчешће непријатан наставак малограђанштине и зависти и не треба их узимати озбиљно.

Најчешће, али не и сада. Марсело Бијелса стварно јесте посебан. Он је покретни доказ да необично може да буде веома заводљиво.

Дуже од једног века, фудбалски властодржци и дужносници колаборативно су дописивали странице приручника о томе како би требало да се понаша неко ко живи од ове игре. Бијелса је узео тај приручник и поцепао га је на делиће истог тренутка када је одлучио да постане тренер.

Платио је локалним тинејџерима да се попну на дрво и шпијунирају тренинг противничке екипе. Корацима премерава ширину и дужину противничког терена пре него што упути завршне инструкције пред меч својим играчима. Одбија да поседује аутомобил. Када налети на менталну блокаду или му понестане инспирације пред утакмицу, он иде у зоолошки врт. Једном је означио фломастером на патикама који део стопала жели да његови играчи користе приликом ударца, а онда их је, као немилосрдни подсетник, носио данима.

Бијелса има егалитаријански однос према новинским кућама. Изричито одбија да даје интервјуе, јер не жели да фаворизује представнике ма ког медија. Због тога на његовим конференцијама, које понекад трају сатима, било ко може да постави питање.

Новинари не могу да му приђу када год пожеле, али то зато могу навијачи. И то они најмлађи, који су тако често игнорисани само због тога што не поседују новчаник. Постоји прича да је Бијелса, током једне од својих шетњи Билбаом, наишао на дечаке који су га замолили да им се потпише у албум. Он им је предложио нешто боље. Узео је албум и рекао им да га пронађу сутрадан на истом месту и у исто време. По договору им је вратио албум, али испуњен потписима свих играча ондашњег Атлетика.

Годинама раније, када је ишао да погледа утакмицу Копа Либертадорес, приметио је два малишана који покушавају да се ушуњају на стадион. Пришао је и дао им је своје улазнице, а сам је пожурио кући како би стигао на пренос меча.

Бијелса је рођен у породици адвоката и политичара. Његов брат Рафаел био је министар спољних послова Аргентине, а његова сестра Марија је била вицегувернер провинције Санта Фе. Могуће је да баш одатле потиче Бијелсин штребераст приступ фудбалу.

Када је постао селектор своје земље, пријатељима је рекао да изгубе његов број телефона, а онда се закључао на ранчу у пампасу где је непрекидно гледао фудбал у свим његовим облицима и агрегатним стањима.

На Мундијал 2002. године са собом је понео 1.800 видео-снимака различитих утакмица и тренинга. Онда је схватио да му то није довољно, па је послао по још 200. Једном приликом је на венчање свог играча дошао са снимком утакмице са Боком Јуниорс под мишком.

Увек са оловкама различитих боја, окружен планинама папира, он, између осталог, разлаже мечеве на петоминутне периоде које онда засебно анализира данима. Тако он, у самонаметнутој отуђености, слаже оно што се сматра најобимнијом фудбалском библиотеком на свету. Скоро као да, попут алхемичара који међу ретортама и епруветама трага за панацејом, Бијелса међу тим својим снимцима и белешкама трага за идеалним начином играња фудбала.

Никад у оделу, увек са наочарима какве има ваш осамдесетогодишњи комшија, Бијелса утакмице својих екипа води чучећи у једном ћошку рестриктивног простора. Некад се замисли, глава му клоне, што му даје изглед човека коме су испали кључеви. Али то не траје предуго, јер му хипертрофирана страст са којом приступа послу не даје мира. Тада устаје и, након махните дреке и пратеће гестикулације, одлази у други крај означеног дела. Ако је веровати онима који су бројали, он током ове шетње, која се понавља много пута, прави тачно 13 корака.

Опсесиван, сасвим сигурно. Компулсиван, очигледно. Луд, могуће. Али изнад свега, Бијелса је генијалан. Да није, не би постао култ.

Бијелсизам има више познатих следбеника од Сајентолошке цркве. Осим Гвардиоле, његови ученици су и Хорхе Сампаоли, Маурисио Покетино, Дијего Симеоне, Херардо Мартино и Едуардо Беризо. Чак и они тренери који немају непосредну везу са њим, као Јирген Клоп или Андре Виљаш Боаш, прихватили су многе његове принципе.

Фудбал је у протеклих седам или осам година прошао кроз процес бијелсификације. Међутим, сви ови тренери само су позајмили и адаптирали Бијелсину доктрину. Они играју припитомљено, PG-13 издање његовог фудбала, не усуђујући се да примене оригиналну идеју.

Fútbol bielsista je необичан, уникатан и екстреман. Као када излазите из дугог тунела, очима је потребно време да се привикну на њега. Али када га схватите и прихватите, нећете моћи да га се заситите.

До пола фудбал а од пола уметнички перформанс

Није тако било одувек, барем не сасвим. Нико се није родио као суперхерој. Сваки суперхерој има причу о свом настанку. Код сваког постоји јасно одређен тренутак када је престао да буде део крда и када је постао јачи, бржи, храбрији, другачији. Увек је у питању нека траума. Некога уједе радиоактивни паук, некоме страда родна планета, а неко изгуби са 6:0 од Сан Лоренца у Копа Либертадорес.

То је био моменат када је Бијелса знао да нешто мора да промени. Сви су били уверени да ће се одрећи своје филозофије. Али његов организам је још једном одбацио конформизам као страно тело. Није напустио своја схватања - интензивирао их је. Након три дана, која је провео закључан у хотелској соби, одлучио је да се препусти својим најлуђим фудбалским фантазијама.

Њуелс Олд Бојси су те сезоне освојили аргентинску Клаусуру уз само један пораз. У четвртфиналу Копа Либертадорес су победили исти онај Сан Лоренцо укупним резултатом 5:1. У финалу, након једанаестераца, од њих је ипак бољи био бразилски Сао Пауло.

Бијелса је на крају сезоне напустио клуб, који му се касније одужио тако што је стадион назвао по њему.

Ово је, иначе, савршени узорак каријере Марсела Бијелсе. Осим две титуле са Њуелсом, као и једне са Велез Сарсфилдом и олимпијског злата са Аргентином, он нема превише успеха у оном традиционалном смислу. Његов тренерски пут је препун „замало победа". Довољно је присетити се његовог Атлетика из Билбаа који је са увредљивом лакоћом два пута савлaдао Манчестер јунајтед, само да би сам био дотучен у финалу Лиге Европе од стране мадридског Атлетика.

Разлог томе није тешко назрети. Његова тактика није само мучна за противнике, већ то уме да буде и за њене непосредне егзекуторе на терену, односно саме играче.

Сецирање Бијелсиних идеја неопходно је започети од његове омиљене формације. Он најрадије игра у врло ретком 3-3-1-3 систему. Спљескани ромб, окружен са две линије са по три играча у офанзивном и дефанзивном делу, није потекао од њега, али ово јесте његова формација.

Она је толико његова да су навијачи у Чилеу, земљи чија је национална селекција таворила у опскурности пре него што се он појавио, прославили трећи март 2013. године као дан Марсела Бијелсе.

Занимљива ствар у вези са овом формацијом јесте њена прогресивност. Она јасно показује добачај Бијелсине визије.

Фудбал је хировит и нестабилан, али постоји једна константа у његовом развитку. Током деценија, број дефанзивних фудбалера се повећавао. Примитивни фудбал се играо са једним или два одбрамбена играча. Потом се прешло на три у W-M систему, делимично и у "методу", да би се затим крајем педесетих, неповезано и скоро истовремено, у Бразилу и Мађарској развила формација са четири дефанзивца.

Онда је Карлос Биљардо, још један Аргентинац, на Светском првенству 1986. године, прекинуо овај тренд и први пут одузео једног дефанзивног играча. Створена је 3-5-2 формација. Носоња (надимци, надимци и само надимци) је са њом освојио Мундијал.

Ова формација је наставила да буде изузетно успешна, посебно када је на супротној страни тим играо у 4-4-2 формацији, али како је постајала популарна, и како ју је прихватао све већи број екипа, тако су и њене мане постале очигледније.

Формација 3-5-2 (3-4-1-2) у фази напада превише зависи од плејмејкера. Када се он угуши, екипа губи сав креативни замајац. Бијелса је то кориговао тако што је једног централног везног фудбалера претворио у офанзивног. Међутим, и ова модификована формација, најприближније представљена као 3-3-2-2, не решава други велики проблем, а то је акутни недостатак ширине када тим контролише посед.

Зато је Бијелса једног нападача, а потом и једног офанзивног везног фудбалера, гурнуо на крило. Плејмејкер је поново усамљен, али су решења која сада има умногостручена, због чега га је теже избацити из утакмице.

Иначе, системи који у својој основи имају три играча у последњој линији су се на Светском првенству у Бразилу вратили из беспућа и бројни тимови су их играли са поприличним успехом (Холандија, Костарика, Мексико, Чиле). За очекивати је да ће их, у сезони пред нама, користити и неки од највећих тимова на нашем континенту. 

Бијелса жели да предвиди и предухитри сваку евентуалност на терену. Због тога инсистира да његов тим увек вуче први потез. Он то назива protagonismo. С ким год и против кога год да игра, код куће, на страни, на сунцу, на киши, на врху планине или на дну мора, Бијелса увек напада. Ти напади се понекад завршавају и са седам играча у последњој трећини.

Бијелса игра са изразито високо постављеном задњом линијом, а сматра, као што је и Ариго Саки сматрао, да постоји идеалних 25 метара размака између центарфора и штопера у тиму. Када поред аут линије изгледа као човек који свира невидљиву хармонику, он управо своје играче подсећа да одржавају густину и компактност.

Његов фудбал је понекад застрашујуће вертикалан. Он жели што брже да стигне до противничког гола директним додавањима, користећи најпре нумеричку предност коју има на боковима. Ипак, ако први удар не прође, екипе које води Бијелса су и те како комотне са лоптом и способне да кроз посед створе прилику за погодак.

Због глатког протока лопте Бијелса је дословце измислио везног фудбалера који игра штопера. Ово се свидело многим тренерима, који су то касније имплементирали у својим екипама.

Када изгуби лопту, Бијелсина намера је да рециклира посед што је пре могуће. Пресинг је, из тог разлога, други јако важан елемент његове игре. Али, чак ни тај његов пресинг није обичан.

Валериј Лобановски се сматра једним од највећих промотера пресинга (уз Ринуса Михелса и, наравно, Виктора Маслова), и он је овај сегмент игре поделио у три модела. Пуни пресинг је када екипа притиска противника дубоко на његовој половини. Полупресинг је исто то, али он почиње тек када противник пређе половину терена. И на крају, имамо лажни пресинг, односно случај да екипа делује намерачена да игра пресинг, али то заправо не чини. Тада само један фудбалер напада противника са лоптом, док остали мирују. Тимови, како би спречили претеран напор, најчешће само у интервалима и посебно важним периодима мечева играју ову прву варијанту.

Ово је, претпостављате, превише зихерашки за Марсела Бијелсу. Његов пресинг почиње у најдаљим кутовима противничке половине и тамо се задржава све време.

Бијелсини тимови су вероватно једини на свету који скоро да не играју у транзицији. Они су програмирани да се или бране или нападају. Транзиција је губљење времена у Бијелсиним строгим очима. Десант на противнички гол прати јуриш за изгубљеном лоптом. Напад па пресинг, напад па пресинг, напад па пресинг - и тако од звиждука до звиждука.

Та наизменичност две фазе фудбалске игре изгледа као увежбана кореографија. Ако имате добра места на стадиону, ово делује као плесна група која игра уз музику коју само њихов тренер чује. Дигитални папир не може да дочара колико лепо то уме да буде.

Али то не траје предуго. Играчима је прво потребно време да „разгазе" овај систем. Након тога, месец дана, два, могуће и целу полусезону, они су величанствени. Али на крају умор увек замрља и до непрепознатљивости искриви ово ремек-дело.

Бијелса би могао да предупреди лимитираности људског тела и тиме свој систем учини одрживијим, али би то значило да је подлегао компромису. Уместо тога, он само меланхолично признаје: „Да фудбал играју роботи, ја бих увек побеђивао".

Победа или нешто још боље...

Бијелса је превелики фундаменталиста да би био успешан. Наравно, глупо је и помислити да је у питању некакав недостатак жеље за победом.

Жудња за тријумфом на спортском пољу је неодвојиви део свих нас. Она је остатак нашег антрополошког и биолошког развоја, као умњаци или слепо црево. Спорт је, у свом најприземнијем тумачењу, само замена за рат. Чак је отприлике тако и настао. Он је цивилизацијски прихватљив начин артикулисања наше чежње за конфликтом. Више немамо племена, имамо клубове и навијачке групе. Више не освајамо територије и ресурсе, већ турнире и лиге. Победа је задовољење прималних људских нагона. Она је потреба коју сви осећамо, па тако и Марсело Бијелса.

Он сам је рекао да након изгубљене утакмице не може да се игра са ћерком јер осећа да не заслужује да се радује. Играчи Атлетика, већ потпуно потпали под чини свог тадашњег тренера, толико су били потресени поразом у финалу у Букурешту 2012. године да нису ни понели утешне медаље из свлачионице. Сви тренери подједнако желе да побеђују, а једино што их разликује јесте приступ у остварењу те жеље.

Бијелсини методи заиста функционишу у стварном свету, он је то показао са селекцијом Чилеа, али је за њихову култивацију потребно време. Елитни клубови имају све осим тога, јер је њима резултат неопходан одмах и увек (погледајте само Манчестер јунајтед).

Права је штета што због тога Бијелса никада неће добити прилику да се размаше са својим идејама у неком европском блокбастер клубу. Кастни систем у фудбалу је суров. Клубови друге категорије, какве Бијелса једино може да води, не могу да се супротставе мегаклубовима који су похарали сав таленат доступан на тржишту.

Неко ће рећи да добар тренер од сваке екипе може да направи победничку. То је подједнако нетачно као и супротно уверење, по коме тренери нису ни потребни када екипа има довољно играчког квалитета.

Ова друга тврдња функцију тренера готово своди на ону коју имају оне лепе девојке које се осмехују и позирају поред велелепних аутомобила на сајмовима. Не, тимови се рађају и умиру заједно са својим тренерима. Веза међу њима је нераскидива и представља основну јединицу овог спорта.

Тренери, међутим, нису свемогући. Њихов утицај има врло јасне ограничености. Слично као када покушавате да се покријете премалим ћебетом.

Тактика је ништа друго до покушај да се наметне ред у хаос који јесте фудбал. То је увек само покушај, јер су силе које вршљају на фудбалском игралишту прејаке. Срећа, или судбина, ако верујете у такве ствари, је врло моћна ствар. Као тренер, једино што настојите јесте да умањите њену улогу што је више могуће.

Али није реч само о срећи. Све утиче на крајњи епилог. Да ли се нападач наспавао претходне ноћи, да ли се штопер помирио са девојком, да ли је голману ишло сунце у очи... А нисмо ни дошли до оног најочигледнијег, талента и умешности фудбалера, које тренер може опет само делимично да обликује.

Безброј је варијабли, а само један тренер. Он може да навије играче и усмери их у правом смеру, али су играчи ти који побеђују или губе.

Зато, када процењујемо рад тренера, резултат скоро - још једном скоро - и није важан.

Наше памћење је пристрасно. Ми вреднујемо оно што се заврши добро, а не оно што је добро рађено. Ми нападамо оно што се лоше заврши, а не оно што је рђаво рађено. То је просто погрешно. Минхенски Бајерн је био сјајан тим у 90. минуту финала Лиге шампиона 1999. године. У 93. минуту су били грозан тим. То није тако. Ствари су много комплексније од дихотомије „победа - добро, пораз - лоше".

На крају крајева, ми који плаћамо да будемо део фудбала, уместо да будемо плаћени за то, и не би требало превише да бринемо о резултату.

Нико се није заљубио у фудбал због победа или пораза. Нико се није заљубио у фудбал због бројева и конфета. У фудбал смо се заљубили због онога између. Марсело Бијелса је краљ онога између.

Процес оплемењује и испуњава, не резултат. Сутрадан, после утакмице, полемише се о процесу и току. Резултат је податак. Сувопаран и егзактан, он напросто јесте. О њему се не полемише.

Нико не улази на стадион у 90. минуту, погледа у семафор и изађе напоље. Оно најлепше у фудбалу ни не допире до семафора. Оно најлепше у фудбалу је неопипљиво и апстрактно. Марсело Бијелса је краљ неопипљивог и апстрактног.

Наслада потиче од мириса и укуса саме игре, а не од њеног исхода. Победа ће увек бити циљ, али је игра смисао.

Ако вам све ово звучи патетично и сладуњаво, можда малчице чудно, добро је. Треба тако да звучи. Фудбал као и да не постоји без дозе лудости. Марсело Бијелса је апсолутни краљ лудости.