Московска мрачна тајна

"Мрачна тајна Лужњикија" и "Фудбалски Чернобиљ" само неки су од назива за трагедију која се 20. октобра 1982. године догодила на стадиону Лужњики у Москви. Тог дана, у стампеду на излазу са стадиона, живот је изгубило 66 навијача, махом тинејџера, док је лакше и теже повређена 61 особа. О самој трагедији Московљани, али и остали становници тадашњег Совјетског Савеза сазнали су тек седам година касније.

Трагедија на Лењиновом стадиону (данас стадион Лужњики) 20. октобра 1982. године у Москви највећа ј катастрофа у руском спорту свих времена. Тог дана, 66 навијача Спартака из Москве, махом тинејџера, погинуло је након стампеда на у финишу меча против холандског Харлема у Купу УЕФА.

О самим размерама трагедије, због медијске цензуре, сазнало се тек годинама касније, док је начин на који је дошло до катастрофе на стадиону и даље обавијен под велом тајне.

Шта се тачно догодило тог хладног јесењег дана у Москви можда се никада неће утврдити, али постоји више верзија догађаја, једна званична и остале које су се појавиле након распада СССР-а.

Као што је речено утакмица је играна на тадашњем највећем стадиону у Совјетском Савезу, Лењиновом стадиону, који је неколико година раније преуређен за потребе Олимпијских игара у Москви.

Тог 20. октобра био је изузетно хладан јесењи дан. Темература је износила минус десет степени целзијуса, тако да за саму утакмицу није владало неко велико интересовање. Према званичним подацима за меч је продато око 16.500 карата, што је много мање од утакмице коју је Спартак играо у претходном колу против Арсенала када је на стадиону било више од 65.000 људи.

Имајући у виду да је посета била слаба и да је јак снег затрпао све трибине, одлучено је да се за гледаоце отворе само источна и западна трибина које су могле да се очисте на време пре почетка меча. Чак је постојала и идеја да се због снега тражи померање времена одигравања меча, али од тога се одустало. Гостујући навијачи нису представљали проблем јер је на утакмицу дошло тачно 100 присталица Харлема.

За 16.500 Спартакових навијача отворене су источна и западна трибина. Највећи део публике, око 12.000 навијача, ипак је ушао на источну трибину јер је она била ближе станици метроа.

Ништа током утакмице није наслућивало да ће се догодити страшна трагедија. Спартак је на првом мечу у Холандији већ тријумфовао резултатом 3:1, док је у 16. минуту и у Москви повео са 1:0.

Имајући у виду да је утакмица била решена, неколико минута пре краја, велики број гледалаца почео је да напушта стадион, где су се скоро 90 минута смрзавали. Иако је било отворено више излаза, више хиљада навијача похрлило је на излаз Ц који је био најближи станици метроа.

Оно што се тамо догодило и даље је предмет многих полемика. Према званичној верзији, на клизавим степеницама (према једној верзији нису биле очишћене од леда) људи су почели да падају. Пре него што су успели да се подигну на њих је налетала маса људи која је излазила са стадиона, који су падали преко оних који су већ раније били на земљи. Како је настао застој, публика која је желела да изађе почела је да гура, несвесна ситуације која је владала. Тако је све већи број људи, попут домина, падао под притиском масе.

Према истој верзији, до застоја је дошло када се једној жени у гужви изула ципела на степеницама. Људи који су се нашли испред су застали и покушали да помогну жени да нађе и обује ципелу. За то време маса која је надирала иза њих, несвесна застоја, гурнула је неколико људи који су стајали и даље су само једни падали преко других.

Према неким верзијама највећи хаос је наводно настао након другог поготка Спартака који је у 90. минуту постигао Швецов, када је један део публике покушао да се врати на стадион. Они су се сударали са онима који су излазили са трибина,тако да се у општем хаосу није знало ко кога гази. Сам Швецов је касније рекао да би волео да није никада дао тај гол. Ипак, истрага је утврдила да гол Швецова није додатно погоршао ситуацију, напротив, ако је имао икакав утицај он је могао да буде само позитиван јер је вратио људе на трибине и смањио притисак на оне који су се борили за живот на степеништу и излазу.

О самој несрећи на њиховом највећем стадиону Московљани нису ништа знали. Највећи број совјетских медија није ни поменуо несрећу, а камоли мртве и повређене, већ су само хвалили игру Спартака и пролаз екипе у наредно коло.

Само је лист Вечерњаја Москва поменуо да је на утакмици била несрећа у којој је највероватније било и жртава. Западни медији су се више бавили несрећом на стадиону, али ни они нису слутили праве размере трагедије. Италијански, шпански и амерички медији су нагађали број мртвих и погинулих, али ни близу броја који је касније објављен као званичан. Процене су се кретале од двоје мртвих и стотинак повређених до више од 350 жртава.

Клупко је почело да се одмотава након трагедије на Хилсбороу 1989. године када је погинуло 96 Ливерпулових навијача. Медијска цензура у Совјетском Савезу под Горбачовом је попустила, тако да су људи први пут чули за несрећу која се неколико година раније догодила у сред Москве. Западни медији су ово назвали „фудбалски Чернобиљ", имајући у виду размере несреће и прикривање у медијима.

Бројка од 350 погинулих узета је као релевантна након текста у листу Совјетски спорт под називом „Мрачна тајна Лужњикија" који је објављен 1989. године, када су новинари могли слободније да пишу о темама које су годинама и деценијама биле забрањене. Новинари који су писали текст признали су да нису користили званичне податке истраге, већ да су проценили да се ради од 350 жртава након обављених разговора са породицама погинулих.

Исте године лист Известија објавио је интервју са инспектором Александром Шпејером који је обављао истрагу након несреће 1982. године. Он је изнео податак да је тог дана живот изгубило 66 људи, док је 61 особа теже и лакше повређена. Овај податак се и данас води као званичан, иако поједини, пре свега таблоидни медији, не одустају од бројке од 350 погинулих. Шпејер је навео и да није постојала цензура да се подаци и раније објаве и да су они били на располагању свима.

Породице жртава трагедије међутим имају друго мишљење. Годинама касније постоје  сведочанства да је многима било забрањивано да говоре о погибији својих најмилијих.

Занимљиво је да се несрећа на Лужникију у октобру 1982. године догодила само двадесетак дана пре смрти совјетског вође Леонида Брежњева. Место првог човека Совјетског Савеза претходнп је преузео је Јури Адропов, бивши КФБ-овац, који је желео да поврати дисциплину у совјетско друштво које је, како многи сматрају, попустило у последњим годинама владавине Брежњева.

Након тромесечне истраге коју је спровео инспектор Алекс Шпејер и у оквиру које је саслушано 150 сведока, експресно су именовани кривци за несрећу. Након кратког суђења затворске казне су добили директор стадиона Виктора Корикишев, његов заменик Љижин, стадионски менаџер Јури Панчихин и полицајац који је био задужен за безбедност на исочној трибини Корјагин. Сви су добили затворске казне, али су касније амнестирани. Многи сматрају да су они били само жртвена јагњад, а да кривце за трагедију треба тражити на другом месту.

Након распада Совјетског Савеза, почетком деведесетих година почеле су да се јављају и друге верзије страшне трагедије. Они који су преживели несрећу на стадиону оптуживали су власт, тачније полицију да је крива за несрећу.

Према једној незваничној верзији, поједини навијачи на стадиону су под дејством алкохола, грудвама и леденицама гађали полицију за време уткамице. Када су људи почели да излазе пред крај меча, полиција је притворила капије и сузила излазе, тако да се правила гужва, све у циљу да препозна и приведе изгреднике који су се недолично понашали на трибини.

Када је дошло до застоја људи су због веома уског простора почели да падају и да газе једни преко других. Наводно је један део људи покушао да се врати на трибину и да тако олакша притисак, али су полицајци, несвесни ситуације, забранили повратак и терали људе ка излазу чиме су само погоршали ситуацију.

Овај став подржава и директор стадиона у то време Виктор Корикишев, који је додао да клизаве степенице нису узроковале тако масовну трагедију.

Инспектор Шпејер је одбацио ове наводе. Он је навео да на утакмици малтене да није ни било полицајаца, а као доказ својим тврдњама навео је да међу погинулима и повређенима није било припадника полиције. Ипак, према неким извештајима најмање један полицијски мајор је теже повређен на стадиону тог дана.

Као што је речено, мрачна московска тајна откривена је седам година након трегедије. Многи сматрају да није било трагедије на Хилсбороу исте године, да би и несрећа на стадиону Лужники пала у заборав.

Десет година након трагедије, 1992. године, коначно је подигнут и споменик посвећен настрадалима. На 25. годишњицу несреће, 2007. године, Спартак и Харлем су одиграли пријатељски меч посвећен жртвама трагедије. Екипе су чинили играчи који су и тог трагичног дана носили дресове два клуба.

Данас о жртвама стадиона Лужники зна цео свет и сматрса се за једну од највећих катастрофа у историји спорта. Ипак,пропуштена је прилика да се слично као и у случајевима Хејсела, Хилсбороа, Ајброкса и другим сличним катастрофама, навијачи целог света опросте од присталица московске екипе.

број коментара 10 Пошаљи коментар
(недеља, 11. мај 2014, 09:54) - anonymous [нерегистровани]

Re: Tragedija 2

Utakmica bila 20. oktobra 1982.
Breznjev umro 10. novembra 1982.
U clanku pise: Занимљиво је да се несрећа на Лужникију у октобру 1982. године догодила само двадесетак дана пре смрти совјетског вође Леонида Брежњева.
Sta vama tu ne stima?

(недеља, 11. мај 2014, 06:41) - kosmajac [нерегистровани]

neverovatno

odlican tekst u rusiji uvek mrak bio i dan danas je. najstrasnije da ti ljudi do 1989 nisu mogli da putuju van zemlje. jezivo

(субота, 10. мај 2014, 21:03) - Peđa iz Novog Sada [нерегистровани]

Re: Tragedija 2

Ti ne čitaš pažljivo. U članku lepo piše da se nesreća dogodila 20. oktobra.

(субота, 10. мај 2014, 17:43) - anonymous [нерегистровани]

Re: Tragedija

Pre nego komentarises, procitaj pazljivo. Lepo pise: Занимљиво је да се несрећа на Лужникију у октобру 1982. године догодила само двадесетак дана пре смрти совјетског вође Леонида Брежњева. Dakle sve je O.K. - Breznjeva je ranije (pre nego je Breznjev umro)zamenio Andropov a Breznjev je umro mesec dana posle navede utakmice. Dakle, lepo pise da je utakmica bila "pre" a ne "nakon". Pozdrav.

(субота, 10. мај 2014, 14:29) - anonymous [нерегистровани]

Kanada

Zvanicna politika Kanade je da se ne objavljuju vesti koje mogu da izazovu socijalne ili rasne nemire ili da dovedu do smene vlasti. Cenzura je prisutna u svim medijima i samo ono sto je u interesu vladajuce klase se objavi. U jednoj od srednjih skola desila se tuca na rasnoj osnovi a detalji nikada nisu objavljeni. Sve ovo moze da se skriva do jednog dana koji ce da dodje ali bice kasno. Pozdrav iz Kenjade.

(субота, 10. мај 2014, 14:02) - anonymous [нерегистровани]

Zapad

Objavljuje samo ono sto im je u interesu nista vise nista manje.Obmanjivanje sopstvenih naroda je postala uobicajna praksa na Zapadu.

(субота, 10. мај 2014, 13:53) - anonymous [нерегистровани]

Zapad ponešto i objavi

ali ne lete glave za ono što se otkrije,a bila je tajna! Bar ne u Evropi. Rusija je poznata po ciničnom i nakaradnom sistemu vrijednosti još od Ivana Groznog u 15 vijeku!

(субота, 10. мај 2014, 12:45) - anonymous [нерегистровани]

re: I danas je isto U Rusiji!

Danas je Rusija moderna zemlja, a kad smo kod cenzure obratite se zapadu, pa sta rade oni po Libiji, Iraku, Avganistanu, Siriji, jesu li cenzurisali kad su bombardovali SRJ? Ne zelim da kazem da je Rusija cvjecka, ali ovi nimalo nisu bolji.

(субота, 10. мај 2014, 11:02) - Филип Филиповић [нерегистровани]

Трагедија

''Занимљиво је да се несрећа на Лужникију у октобру 1982. године догодила само месец дана након смрти совјетског вође Леонида Брежњева...''Господо бар се потрудите да дате тачне податке Брежњев је преминуо 10.новембра 1982. Прочитајте бар на Википедији.

(субота, 10. мај 2014, 10:54) - anonymous [нерегистровани]

I danas je isto U Rusiji!

Donose se naknadni retrogradni zakoni, izvještaji o ratnim zločinima ruske vojske u Čečeniji se cenzuriše i oni koji progovore, nestanu sa lica zemlje (Aleksandar Lebed, Litvinenko i Politkovskaja)!
Šta se promjenilo od 1982 i 1986 (černobilska katastrofa, čiju godišnjicu RTS nije obilježio)? Samo zastava Rusije!