Кад су Енглези салутирали Хитлеру

Више од једног века фудбал је саставни део живота у Енглеској. У колевци фудбала овај спорт је увек био више од игре. До сада је било толико незаборавних утакмица и легендарних момената који су уклесани у колективну свест острвљана.

Као најрадоснији датум узима се 30. јул 1966. године, када је Енглеска насред Вемблија постала првак света. Најтужнији дани су вероватно сви порази Енглеза на великим такмичењима, посебно када су елиминисани на пенале од Немаца. За најтрагичније дане сматрају се 29. мај 1985. године и 15. април 1989. године, када су се догогиле две велике трагедије, на Хејселу и Хилсбороу.

Ипак, постоји дан који би сви Енглези радо избрисали из своје, не само фудбалске, већ читаве историје. Тај дан је 14. мај 1938. године, дан када су енглески фудбалери на Олимпијском стадиону у Берлину нацистичким поздравом салутирали Адолфу Хитлеру и Трећем рајху. Догађај који би најрадије заборавили није било само понижење фудбалера, већ и читаве нације која се тих дана повијала пред Хитлером.

Пре Другог светског рата Енглези су себе сматрали апсолутним светским шампионима, тако да „Горди Албион" није ни учествовао на светским првенствима 1930, 1934. и 1938. године, сматрајући да су изнад тог такмичења. Многи у Европи и свету делили су то мишљење. Свако гостовање енглеске репрезентације или тимова из те земље било је ствар престижа.

Тако је 1938. године репрезентација Енглеске дошла у Немачку да одигра пријатељски меч са репрезентацијом те земље. У то време Адолф Хилтер је већ пет година и званично био први човек Немачке, која је само два месеца раније анектирала Аустрију.

У узаврелој Европи чинило се да би једна пријатељска утакмица могла мало да смири страсти код великих сила Старог континента. То је уједно била и последња провера Немачке пред одлазак на Светско првенство које се у јуну 1938. године одржавало у Француској. Немачка је уочи меча са Енглеском била појачана управо аустријским фудбалерима, јер је након аншулса, та земља престала да постоји у Фифином регистру, тако да су се сјајни репрезентативци придружили проширеној држави.

Штавише, Немци су као знак добре воље Енглезима понудили место на Мундијалу у Француској које је остало упражњено након нестанка Аустрије са фудбалске (и светске) мапе, али острвљани су то одбили. Утакмица је одиграна под условом да Немци у својој репрезентацији немају играче који су претходно наступали за Аустрију. Ипак, Немачка је у тим ипак ставила једног Аустријанца, Ханса Песера, који је „Гордом Албиону" дао један од три гола.

Утакмица је била пријатељског карактера, али је нацистичкој влади у Немачкој требало да послужи у пропагандне сврхе, да становништву дигне морал и покаже моћ Трећег рајха. За утакмицу, репрезентација Немачке се посебно спремала две недеље, док су Енглези са дошли са играчима са много мање интернационалног искуства.

Пре почетка утакмице у свлачионицу репрезентације Енглеске дошао је британски дипломата, заједно са секретаром Фудбалског савеза Енглеске Стенлијем Роусом, и тражили су од играча да у току интонирања немачке химне подигну усправну руку у нацистички поздрав и тако одају почаст домаћину. Енглески фудбалери су се наводно побунили против директиве, али су на крају ипак пристали да изврше оно што им је наређено.

Када су истрчали на Олимпијски стадидон у Берлину који је био дупке пун са 110.000 гледалаца и окићен у заставама са кукастим крстевима (свастикама), играче су из ложе поздравиле вође Трећег рајха - Херман Геринг, Јозеф Гебелс, Рудолф Хес, министар спољних послова Фон Рибентроп, као и многи други високи званичници. Утакмици и поред најава није присуствовао Адолф Хилер.

Када је почело интонирање немачке химне, енглески фудбалери су, по договору, подигли руке и упутили нацистички поздрав на опште одушевљење публике на стадиону. Јавност Великој Британији била је огорчена поступком, а неки медији су чак пренели да су фудбалери „Гордог Албиона" нацистички поздрав показали са запањујућом одлучношћу.

На крају, Енглеска је тријумфовала резултатом 6:3, и то без већих проблема. Морал Немаца ипак није био уздрман. Више од 110.000 људи је видело уживо, а цела Европа видела на фотографијама потез енглеских играча. Међу фудбалерима који су играли утакмицу 14. маја налазио се и Стенли Метјуз, који је једини након рата направио велику каријеру.

Понижење које је нацији приредила репрезентација, само дан касније успела је наводно да исправи екипа Астон виле. Екипа из Бирмингема у то време била је најпопуларнија у Европи. Дан након утакмице Немачке и Енглеске, „панцери" су играли пријатељски меч са Астон вилом. Овога пута Немачка је била јача за аустријске фудбалере који су након анексије припојени „панцерима".

Фудбалере Астон виле предводио је легендарни тренер Џими Хоган, некадашњи селектор Аустрије, због кога је Вила и добила позив да крене на немачку турнеју по Берлину, Диселдорфу и Штутгарту где се састала са комбинованим немачко-аустријским тимом, уједињеним у исту репрезентацију.

У име добрих односа од енглеског клуба је већ у Берлину, дан након утакмице са Енглеском, тражено да нацистичким поздравом укажу част домаћину. Играчи из Бирмингема нису марили за дипломатске игре, тако да су без размишљања одбили владине инструкције. Уз све то, Астон вила је немачку репрезентацију појачану аустријским играчима, добила резултатом 3:2.

Немачка јавност наводно је била огорчена, не толико због пораза колико због, како су сматрали, непоштовања државе и Фирера.

Два дана касније, на мечу у Диселдорфу, Астон вила је имала шансу да на „поправном" искаже поштовање према Трећем рајху и Адолфу Хилеру. Притисак на екипу из Велике Британије био је велики, али они су наводно поново одолели.

Како је у једној књизи описао тадашњи нападач тима из Бирмингема Ерик Хатон, „када смо играли дан после утакмице са Енглеском, ми смо били Астон вила".

„Наш менаџер Џими Хоган рекао нам је: 'Сви од нас очекују нацистички поздрав.' Момак из ФА (Фудбалске асоцијације Енглеске) задужен за енглески тим дошао је до нашег менаџера и рекао му: 'Причали смо о томе и мислимо да би најбоље било да твоји играчи покажу пријатељски гест - нацистички поздрав.' Након тога смо одржали састанак, а Џорџ Камингс и Алек Месије рекли су да је нацистички поздрав неприхватљив, тако да у Берлину то нисмо прихватили", присећа се Хатон.

И на утакмици у Штутгарту фудбалери Астон виле имали су притисак да подигну руку. Тада су, у складу са ранијим договором, фудбалери Астон виле салутирали, али су касније дошли до центра терена и подигли руку са два уздигнута прста (енглески поздрав који у зависности од начина на који се покаже може значити и увреду за оног коме је упућен). Навијачи на стадиону су видели само подигнуте руке, па су одушевљено поздравили лукав гест фудбалера Виле.

„Клицали су као луди. Нису ни слутили шта смо им показали", присећа се Хатон.

Ипак, ова верзија догађаја озбиљно се доводи у питање. Из тог времена сачувано је мало фотографија, а на једној од ретких слика видели су се фудбалери Виле како са полуподигнутом руком салутирају домаћину.

Многи историчари тврде да су фудбалери Астон виле, као и репрезентативци Енглеске пре тога, били приморани да салутирају нацистичкој Немачкој на начин на који је то од њих тражено. Оно што су успели да заобиђу, то је салутирање пре и после утакмице како је предвиђено протоколом, док је истинита и прича о енглеском поздраву са два прста немачкој публици.

У Великој Британији и даље се верује да су фудбалери Астов виле једини који су успели да се одупру притиску немачке јавности и британске владе, да нацистичким поздравом одају поштовање Хитлеровој Немачкој.