Мали, малецни корак напред

В.Д. селектора Радован Ћурчић није имао комплетну екипу ни на једном тренингу што је отежало рад. Ћурчић је пред одлазак са ове позиције (на крају друге утакмице рекао играчима: Желим вам да победите у те следеће три утакмице) морао да се прилагоди и размишља пре свега о свежини.

Парадоксално али одлука селектора Јерменије Вардана Минасјана да изведе готово У21 екипу појачала је притисак на репрезентацију Србије. Јер их је довела пред свршен чин.

У ма ком саставу да игра А репрезентације Србије-не сме дозволити "клинцима" да им држе лопту као што су то у великом делу утакмице радили Јермени.

Колико год били сјајни момци ( па и врхунски фудбалери) Радосав Петровић, Здравко Кузмановић и Милош Нинковић нису успели да се наметну играчима од чијих презимена се запамти једино "...јан" на крају. И то без Мктаријана, најбољег међу њима.

Као последица такве игре дебитант Лазар Марковић, три дана пре свог 18-ог рођендана, није могао ништа више од попуњавања тима. Дечак који још иде у средњу школу ( и то редовно-ипак може!) за сада не може сам да игра у шпицу. Он још није довољно физички јак да задржи лопту. Али Лазар је доообар играч. Тренутно, природније је да има поред себе још једног нападача, или да напада са бока. Лазар мора да прима лопту испред себе.

Србија је оба гола дала после индивидуалних акција. Што заправо није проблем када имате Марадону из 1986. или оригиналног Роналда из 2002. И то је разлика између прве и друге утакмице. Против Кипра се колективно нападало. Обе шансе Миралема Сулејманија биле дело тима а не соло продора или слобоног ударца, како су голови падали у сусрету са Јерменијом.

Истини за вољу, Србија је и у утакмици са Кипром, без обзира на тројицу дебитаната и једног момка који је први пут играо дан раније, требало да буде победник. То јест, реми је испод неопходног. Екипа је имала тројицу бруцоша у три линије и то на најважнијим местима-централног бека, офанзивног везног играча и шпица међутим то и није велико оправдање.

Страх се увукао у репрезентацију па онај кога је Хондурас уједао, тај се и Кипра плаши. Млади играчи су унели нову енергију али се од њих није очекивало да носе терет тих утакмица. Није далеко од истине помисао да је тим, можда само подсвесно, пре свега мислио да не изгуби.

У овим мечевима наметали су се појединци а не тим. Свако је желео да се нађе међу играчима који ће играти са Шпанијом, Шведском и Француском пред ЕВРО 2012 и наравно у квалификацијама за Светско првенство. Нажалост, нико од "старијих" није искочио и нема фудбалера у вези са чијим позивањем су постојале недоумице а да је показао да је требало да буде позван. Ти наступи нису били ништа више од просечних.

Следећим акцијама неће помоћи што је Ивановић играо десног бека у првој утакмици, што је одиграо два комплетна меча за два дана а Кузмановић само 12 минута мање...

Да све буде још теже играчи наметали су се јавности и саиграчима а не следећем селектору. Али са обзиром на све помињане несталности у вези са националним тимом, требало би тражити позитивне стране.

После четири утакмице без победе и три пораза заредом одигране су утакмице без пораза и без примљеног гола. Новајлије су свакако показале да нису неоправдано позвани, да нису ништа лошији од групе. Већ на наредним утакмицама од њих ће се очекивати најмање оно што су пружили сада. За разлику од неких својих земљака репрезентација није оставила ништа на Кипру-чак је мало и понела. Али ваљда овај тим има већу амбицију од тога.