Партизанових 45 година од финала КЕШ-а

Сутра се навршава 45. година од чувеног финала Купа европских шампиона у Бриселу, у коме су фудбалери београдског Партизана изгубили од мадирдског Реала са 2:1.То је и данас највећи успех у историји трофејног клуба и један од најблиставијих тренутака нашег фудбала.

Била је то и круна рада једне генерације играча која се по свему разликовала од својих претходника и оставила упечатљив траг наследницима.

Тадашњи тим Партизана, за разлику од претходних, имао је чврст ослонац у клупском подмлатку у којем су експресно стасавале будуће ведете југословенског фудбала - Милутин Шошкић, Фахрудин Јусуфи, Велибор Васовић, Владица Ковачевић, Зоран Миладиновић и многи други.

Радило се о генерацији која је добро продрмала југословенску фудбалску сцену знањем, вештином, начином понашања, резултатима и пре свега шармом како на терену тако и ван њега.

"Партизанове бебе", како су их прозвали по угледу на "Безбијеве бебе" из Манчестер Јунајтеда, ускочиле су у први тим "црно-белих" још 1959. године и на пречац освојили срца не само навијача Партизана, него и свих искрених љубитеља фудбала.

Под патронатом Флоријана Матекала и прве велике играчке легенде Партизана, Стјепана Бобека, "бебе" су освојиле три узастопне титуле првака Југославије (од 1960. до 1963. године) надмоћно оставивши иза себе нимало безазлену конкуренцију.

У медувремену је тим појачаван на позицијама које су оцењене као дефицитарне, али су углавном долазили мало познати играчи који су тек у Партизану стекли пуну афирмацију - Милан Галић, Мустафа Хасанагић, Радослав Бечејац, Јосип Пирмајер.

Након још две титуле државног првака (1964. и 1965. године) свима је било јасно да су "Партизанове бебе" прерасле средину и да им у Југославији нема равних. Сви су знали да "црно-бели" могу да се упусте у нешто много веће, мада нико није спомињао поход на титулу шампиона Европе.

До тог похода је, међутим, дошло у сезони 1965/66 када су на видело изашли зрелост и сув квалитет једне генерације која више ни у Европи није крила да има огроман потенцијал.

Прве две препреке, Вердер из Западне Немачке и француски Нант, прескочене су без већих проблема, а онда је на пролеће 1966. године уследио дуел са чехословачком Спартом у четвртифналу.

У првом мечу у Прагу тим који је имао неколико репрезентативаца тада веома моћне Чехословачке лако је изашао на крај са "црно-белима". Спарта је добила тај меч са 4:1.

Обично када се тако нешто деси, каже се да "нико није веровао" у шансе пораженог тима да у реваншу може да надокнади заостатак из прве утакмице.

У Партизановом случају, међутим, није било тако, пошто су у реваншу навијачи напунили Стадион ЈНА уверени да њихови љубимци могу и једноставно морају да прођу даље, први пут у историји међу четири најбоље екипе у Европи.

"Црно-бели" су од самог почетка притисли госте не дајући им прилику ни да "подигну главу". На крају је било убедљивих 5:0 за сигуран пласман у полуфинале.

Резервни голман Партизана Иван Ћурковић много година касније сажето и сликовито је описао дешавања на терену у том мечу.

"Ми смо одиграли феноменално. Све нам је полазило за ногом, а они једноставно нису знали где се налазе", рекао је тада Ћурковић.

У полуфиналу ривал "црно-белих" био је један од најбољих клубова на свету тога доба - енглески Манчестер Јунајтед. Партизан је у првој утакмици у Београду победио са 2:0.

Према речима једног од најбољих играча Партизана Ковачевића нас главни град "такво славље и навијачки занос до тада није доживео".

Бриге око пласмана на завршну представу у Бриселу нису, међутим, још биле пребринуте. Сви су добро знали да је представник британске империје спреман да узврати ударац на "Олд Трафорду".

У мечу у коме се практично играло само на један гол - Партизанов - међу стативама је бриљирао Милутин Шошкић. Толико је био супериоран да је чак успео да изиритира енглеске џентлмене на трибинама.

Шошкића су са трибина гађали свиме сто им је било при руци, а један немоћни навијач бацио је сендвич увијен у целофан. Легендарни чувар мреже је одвио фолију, пољубио сендвич, појео један залогај и ставио га покрај терена. Био је то гест који је постидео Енглезе.

Манчестер Јунајтед је победио са 1:0, а Партизан се пласирао у финале, у коме му је противник био Реал Мадрид - најтрофејнији клуб у Европи.

"Можда ми те године нисмо били бољи од Манчестер Јунајтеда, али смо сигурно били бољи од Реала", рекао је Ковачевић присећајући се окршаја у коме су његови саиграчи и он били надомак остварења снова.

Проблем је, међутим, био што ништа уочи те утакмице није било одрађено како треба. Атмосфера у екипи значајно је поремећена одмах по пласману у финале. Тадашња управа клуба показала се као недорасла за тако велики тим, с обзиром да није успела да заштити играче од напасти менаџера и спонзора.

Колико је еуфорија ушла у табор "црно-белих" можда најбоље говори податак да је експедиција из Београда путовала у Брисел у више ешелона и да тим није дошао у белгијски главни град једним авионом као што је то била уобичајена пракса до тада.

Упркос свим недаћама, Партизан је у финалу повео са 1:0 голом Васовића. Ту је, међутим, завршена лепа прича Београђана у Купу европских шампиона. Уследио је снажан противудар "краљевског клуба", који је преокренуо резултат и добио финале резултатом 2:1.

Већина играча у летњем прелазном року напустила је Партизан, који се ни 45 година након Брисела није приближио таквом успеху.

број коментара 4 пошаљи коментар
(уторак, 10. мај 2011, 20:50)
caki69 vranje [нерегистровани]

zapamtiti

soskic,jusofi,mihajlovic,becejac,rasovic,vasovic,baic,kovacevic,hasanagic,galic,pirmajer

(уторак, 10. мај 2011, 16:05)
Делија [нерегистровани]

Сећам се свега,

као да је било - данас!Тада се навијало за наше!У најбољем сећању ми је остао Рашовић,о коме се мало пише,нажалост!

(уторак, 10. мај 2011, 13:59)
pedja [нерегистровани]

odmah posle

zvezdinog osvajanja Lige sampiona

(уторак, 10. мај 2011, 12:14)
Moj Partizan [нерегистровани]

Partizan....!

Ovaj moj Partizan je AVANGARDA.....