Чудесни кисмет Џорџија Беста

Није био њихов цвет. Свакако није био ни цвећка. Али Манчестер Јунајтед – сећате га се, велики Манчестер Јунајтед – никада није имао лепшег од њега. Велика Британија – сећате се и ње, велика Велика Британија – никада није имала лепшег од њега. Ни бољег, срећнијег, несрећнијег, осрамоћенијег, поноснијег, патетичнијег, жалоснијег, узвишенијег, умешнијег, грешнијег, непоколебљивијег, вољенијег...

У шеснаест је врило. И около, на терену и трибинама, врило је. Све у шеснаест. Узбуђење и стрепња су били свуда око њега. Били су јаки, толико да их он није ни осећао. Као риба која не зна да је у води.

Бука је била слојевита, као прецизно испечена торта. Биле су то заправо три буке. Прва је долазила од навијача, очајних од нервозе и онда нервозних од очајања. Стално се мењала, као ноћни звуци џунгле. Друга је долазила од саиграча и тренера. Њихови савети и искази подршке били су једнолични, као клопарање воденичног точка на некој јако спорој реци. Трећа је долазила из удубина њега самог. Она је била најгласнија, али ју је помео и отерао од себе подједнако лако као и претходне. Када је извојевао тишину, узео је лопту и поставио је на тачку беле боје и почео да се одмачиње.

Било је вруће. Трава је црвчала под њим, а светлост сунца ослобођеног облака га је запахнула као просута врела супа. Број два је носио играч који га је фаулирао. То није могло да буде случајно. Број два. Симбол поделе. Деоба из које проистичу све друге деобе. Небо и земља. Створитељ и створено. Црно и бело. Погодак и промашај. Он не сме да промаши.

Гледао је ка голу, ако је то и даље био гол. Њему је деловао као зјапећа гвоздена девица. Али није се уплашио. Неће промашити. Неће, неће. Не он и не данас.

Било је време. Више није имало смисла одлагати. Ступио је мирно, као да проверава да ли ће тло издржати његову тежину, а онда је пустио да га жеља и корак понесу. Гледао је лопту док је вијао ка њој, а онда је погледао још једном и ка голу (шта ли га је спопало, ипак је то био сасвим обичан гол). То је то. Шутнуће у природну страну. Дешњак у десни голманов угао. Погледај га, он је тај који се препао. Убрзао је колико је могао. Хоће ли више та лопта, деловала је много ближе када је кретао... Не, у реду је, ево је. То је то, сад стварно.

Бука се вратила. Али ову није успео да растера. Кранијум га је болео од ње. Кранијум који је био наслоњен на гњецави и влажни рукав. Рукав који је био гњецав и влажан од барице. Барице која је настала лучењем житкоће преврнутих флаша.

Придигао се и насмејао. Ничему. Себи можда.

Његови пријатељи, познаници, пријатељи његових познаника и њихове боље половине, негде и трећине, једва да су приметили да је био одсутан.

Придигао се. Било је толико касно да је заправо било рано. Погдегде је још било људи, али његова дружба, велики, испреплетани, насмејани организам, прекривен твидом и чинчилом, спремала се да пође. Он ће остати још мало, одлучио је.

Кренуо је ка шанку, увлачећи један крај кошуље у панталоне. Други крај је заборавио. Заборавио је и пертлу на левој ципели, па умало није пао. Све то, уз светло кугле са плафона, давало је његовој појави арлекинске примесе.

Дозвао је пиће, заборавивши притом све што је икада научио о синтакси, лексици и морфологији. Ахмовао је, еховао и хмовао, гестикулирајући беспомоћно руком још увек благо укоченом због лежања. Био је нервозан. Његови звуци, пролазећи кроз уста натопљена алкохолом, излазили су натопљени заједљивошћу. Био је жедан. А и уосталом, најлакше је бити добар према онима до којих нам није стало. Он је шанкере волео. Шанкери, његови садрузи. За њега, они су били нешто између консијержа и консиљереа.

Тек када је стигла друга чаша (надао се врчу) и он отпио гутљај, погледао је наставак руке која му је доносила проклету течност. Ништа нарочито. Била је то једна од оних жена које се воле током кишног поподнева а онда забораве чим разведри. Свеједно јој је уделио љубазност.

„Хвала Емили. Најбоља си", рече јој клиберећи се.

Жена се и сама насмеја враголасто, као да јој је, пу-пу, погледао испод сукње.

„Не, Џорџе, ти си", рече му и крену да га помилује по образу. До тамо никад није стигла, пошто је морала да одјури у помоћ још једном дављенику на другом крају шанка.

Он остаде загледан у пиће, покушавајући да се определи за најбољу стратегију за његово докрајчивање. Био је у недоумици – два велика и два мала гутљаја или, можда, три већа гутљаја и један јако мали на самом крају.

Узео је чашу, протресао је у ваздуху, а онда накренуо. Насмејао се поново, али је изгледао некако разједињено док је то радио, као да јагодице, нос и брада намерно противрече једни другима. Било је то стога јер га је, иако је уживао у врелини која се спуштала кроз његове унутрашње канале, нешто мучило. Када би само могао да се сети шта је сањао...

 

• 

 

Манчестер Јунајтед је велики клуб. И његови почеци су велики. Велики зборник невероватних случајности.

Клуб је основан 1878. године као разонода радницима железничке компаније. Тим је био добар и стога је, у класичној баба-за-деду-деда-за-репу ситуацији, почео и да се развија. Други су приметили да је био добар, онда је почео да се надмеће са екипама из окружења, а већ 1886. године био је део ФА Купа. Назван је Њутон Хит, по предграђу у североисточном квадранту Манчестера. Играли су нерешено са Флитвудом у првом дуелу. Очекујући реванш, изашли су са терена док је судија инсистирао на продужецима. Фудбалски савез је пресудио против њих и то је било то.

Добрих резултата је ипак било, толико да је Њутон Хит стигао и до прве дивизије. Али и проблема је одвећ било. Играли су на ужасном терену који се налазио на земљишту изнајмљеном од железнице, која га је опет изнајмила од цркве. Играчи су се пресвлачили у пабу. Следеће сезоне су били принуђени да се преселе, и то на терен на који би сваког дана нахрупио задах више десетина димњака хемијске фабрике. Новца није било нигде. Састанци управе, кажу, одржавани су под светлошћу свећа нагураних у боце пива од ђумбира. Уместо регуларних плата, фудбалерима је исплаћиван проценат од продатих улазница.

Хари Стафорд, капитен клуба, стекао је навику да скупља прилоге од навијача, заједно са својим бернардинцем Мајором, који је око врата носио посуду за донације. Међутим, током базара у данас непостојећој готичкој згради у центру града, организованог управо зарад пабирчења новца, Мајор се изгубио.

Сам базар није много променио муку клуба који је испао у другу лигу и чији дуг је био негде око две и по хиљаде фунти.

Ипак, бернардинац је, напослетку, пронађен, и то у пабу богатог Џона Хенрија Дејвиса. Овај је сматрао да је управо пас савршен рођендански поклон за његову кћер. Стафорд се у међувремену појавио, али је пристао да прода Мајора. Током преговора, споменуо је невољу свог клуба. Дејвис је одлучио да инвестира.

Регулисао је дуг, а зелено-жути дресови са црним шортсевима постали су црвени и бели. Ваљало је променити и име. Манчестер Сентрал и Манчестер Селтик су одбијени. Луис Рока, 19-годишњи навијач који ће пола века радити у клубу, а који ће касније и довести Мета Базбија у њега, коначно је изнео прихваћени предлог. Тако је готово рахметли Њутон Хит постао Манчестер Јунајтед.

Недаће другог клуба из Манчестера – тада већег Ситија – такође су припомогле. Били Мередит, крило из Велса познат по грицкању чачкалице током мечева, суспендован је јер је понудио играчу Астон Виле да изгуби утакмицу. Јунајтед га је уграбио, а касније је исто учинио са још четири фудбалера, који су били међу 17 играча које је Сити ставио на аукцију (да, аукцију) јер је откривено да су прихватали нелегалне исплате.

Прву титулу Јунајтед је освојио 1908. године. Тог лета Дејвис је открио план да изгради нови стадион, са 80.000 места, вредан 60.000 фунти, непосредно ван међа града у Салфорду. Прва утакмица на Олд Трафорду одиграна је 19. фебруара 1910. године против Ливерпула, тима са којим ће током Великог рата, баш ту, одиграти и најпознатији намештени меч у историји енглеског фудбала. Али пре тога, 1911. године, стигла је још једна титула и један трофеј у ФА Купу. Јасно, много више трофеја стигло је после тога. Слава је била њихова.

Манчестер Јунајтед је постао један од највећих, најнакићенијих и најпомпезнијих клубова на свету. Реплике Рунијевог дреса прекривају намучена тела избеглица из Сирије и Авганистана на сплавовима испред грчких обала. Корејски и јапански адолесценти гађају се хиљадама емотикона и емођија, сваког дана и сваког сата, покушавајући једни друге да убеде ко је био бољи, Рио Фердинанд или Немања Видић, Пол Сколс или Рајан Гигс, Ерик Кантона или Гоку.

Лузира, некада најстрашнији затвор у Уганди, сада је један од најпрогресивнијих, свакако најмирнијих у Африци. Његови становници – шаролики демографски амалгам убица, силоватеља, дилера и зависника – седирани су фудбалским такмичењем унутар пребукираних зидина. Чудан је то фудбал, у коме се чак ни новчић не баца да би се одредиле стране (новац је забрањен), али је ипак фудбал. Десет клубова постоји, са управама, статутима и играчима, старих и пар деценија. Али најбољи је само један. Шампион је Манчестер Јунајтед.

И јесте, заиста. У Лузири али и ван ње. Манчестер Јунајтед био je шампион више него ма који други клуб. Tитуле је освајао само са три менаџера. Били су то Ернест Мангнал, Мет Базби и Алекс Фергусон.

Са овим последњим, Олд Трафорд је постао ступа развијене мисли. Хуан Мануел Лиљо, радећи почетком деведесетих у екипи Културал Леонеса у шпанској другој лиги, осмислио је 4-2-3-1 формацију. Шкотски тренер је тај који ју је донео у Енглеску, у којој је до тада све осим 4-4-2 система сматрано хипи торокањем. Пар година касније, Фергусон наставља са протејским стремљењима и Јунајтед почиње да игра без нападача, међу првима у Европи – некада 4-3-3-0, некада 4-2-4-0.

Ако погледамо отрага видећемо исту елитистичку савест, осећај да Манчестер Јунајтед није као остали. То је клуб који је знао да отпусти тренера само због естетске мањкавости. Дејв Секстон је 1981. године морао да оде, након седам узастопних победа, само јер је његов фудбал перципиран досадним. Заправо, и он сам је перципиран досадним. Као један од оних типова који немају непријатеље али се не свиђају ни својим пријатељима, који устају рано јер морају да поткресују живицу, а лежу рано јер немају о чему да размишљају. Као један од оних типова који носе чарапе и сандале и лижу прст пре сваког окретања странице. Није био такав, али је деловао тако. И онда је отишао.

Његов претходник, Томи Докерти, био је вољен јер је био дрчан, опуштен и забаван. Иако је отпуштен јер се скућио са супругом клупског физиотерапеута, већина га се радије и чешће сећа.

Крените још мало даље уз длаку повести и визија Јунајтеда као клуба без паритета остаје иста. Екипа из педесетих, Базбијеве Бебе (термин који је Мет Базби мрзео), била је предивно талентована.

Онда, сурово подмукла завера гравитације, леда на крилима и лапавице на минхенском аеродрому учинила је оно што је већ било учињено Торину и што ће касније бити учињено перуанској Алијанса Лими. У авионској несрећи погинула су осморица фудбалера – The flowers of English football, the flowers of Manchester – а међу њима и Данкан Едвардс. Big Dunc, луче Дадлија и Црне Земље, јак толико да је морао да подврће шортс како би ослободио своје гигантске бутине, талентован толико да је као дечак уговор са Јунајтедом потписао у пиџами усред ноћи, преминуо је 15 дана касније у Рехтс дер Изар болници у Минхену. Велики Данкан, вероватно најбољи фудбалер кога свет никада није видео.

Каква је само празнина остала за њима... Сам квалитет тих фудбалера прикривао је жалобну назадност енглеског фудбала. Изузимајући Тотенхем Артура Роуа, шампиона из 1951. године, нико други није ни помислио да би, можда, понекад, требало покушати нешто ново.

Енглези нису веровали умећу. Њихов конзерватизам терао их је увек истим модалитетима – борба, снага, трчање и чај у пет. Вулверхемптон је био шампион 1958. и 1959. године, а ФА Куп су освојили 1960. године. Вулвси су били пош клуб тог периода. Данкан Едвардс је као дечачић чак, пре него што је заволео Јунајтед, желео да обуче чувени old gold клуба са Молињу стадиона. Њихов тренер је био Стен Калис. То је био човек који је рекао ово:

„Број прилика за гол које настану током меча је пропорционалан времену које лопта проведе испред гола. Ако дефанзивци одлажу испуцавање, лопта ће бити испред гола предуго и прилике ће ићи противнику. Ако се превише времена троши на изградњу напада, лопта ће провести мање времена у казненом простору противника и, наравно, мање ће голова бити постигнуто".

Калис није био шичарџија. Морални интегритет игре му је био важан и у варању никада није суделовао. Био је познат и као неко ко никада није псовао. Међутим, био је прагматичан и филистински стил игре му није сметао. Савезник у поимањима директног и увек вертикалног фудбала био му је Чарлс Рип, официр РАФ-а. Он је, служећи се статистичким анализама, успоставио теорију која каже да се идеални напад, онај који ће много чешће произвести гол, не састоји од више од три примљена додавања. Данас то сасвим јасно изгледа као софизам (или глупост, напросто глупост), али тада је било довољно да би се учврстила аверзија према фудбалу који се базира на техници и поседу.

Алф Ремзи, који је, након извлачења Ипсвича из треће дивизије и освајања титуле, од енглеске репрезентације прво направио Wingless Wonders (Чуда без крила, тим у до тада невиђеној 4-1-3-2 формацији), а онда и шампиона света 1966. године, управо је својим успехом од ових схватања начинио догму.

„Идеја је била да што мање пасова направите, мање су шансе да ћете направити погрешан пас. Боље је направити три, добра, проста, јер ако покушате да направите десет сигурно је да ћете један упрскати", објаснио је Џими Ледбетер, некада фудбалер Ипсвича, накане свог учитеља.

И тако, слушајући лажне пророке и њихове басме, фудбалу у Енглеској испран је мозак. Штавише, испрана му је душа.

Посед у фудбалу није једноделни ентитет, већ је то веома фино изнијансирани процес са четири компоненте. Прва фаза је конструкција напада, друга фаза је померање лопте и стварање услова за пробијање одбране ривала, трећа фаза је један од завршних пасова и стварање прилике, а последња фаза је, наравно, завршетак. Тимови са много педантности вежбају сваки од ових процеса, који имају своје особености и захтеве. Посед је уметност, ако верујете да ишта у спорту може бити уметност. А у Енглеској су га скарабуџили на три паса. Замислите, три паса!

У фудбалу постоји институција комуникације пасом. Пас је језик фудбала, пиџин којим се фудбалери домунђавају. Оштар пас у ноге преноси фудбалеру поруку да пропусти лопту саиграчу, који му је иза леђа, мало даље уз линију додавања. Исто може да му казује да је много противничких играча око њега и да мора брзо да реагује. Нежније додавање испред њега даје му на знање да је простор пред њим отворен и да би то требало да искористи. Толико је тога. Марсело Бијелса каже да постоји 36 начина да се комуницира кроз пас.

А Енглези... Они су се понашали према пасу као да је... Ух. Тешко је о томе и говорити, чак и данас.

Уосталом, пре рата, а у неким клубовима и дуго после тога, рудиментарно правило тренеровања било је да се играчима што је могуће више ускрати лопта од утакмице до утакмице. Мислили су, ако их одвоје од ње уочи мечева, ови ће бити надраженији и спремнији да се за њу боре. Тренери су били ратне поглавице, а тренинг је био ту да излије кохезију и улије дисциплину. Развијање манипулисања лоптом сматрано је непотребним. Још више, сматрано је и смешним.

Али онда се у тој тундри псеудоинтелектуализма, међу фудбалским френолозима, па још у клубу и даље скврченом иза замандаљених врата туге због страшног губитка, појавио Џорџ Бест. Никада ниједан клуб, никада ниједан тренутак, није више потребовао некога као што је он.

   КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

број коментара 10 Пошаљи коментар
(уторак, 05. апр 2016, 17:24) - anonymous [нерегистровани]

Pratio sam fudbal, jos dok je Dzordz Best igrao, imao.....

....je vecu "harizmu" nego sto imaju danas Ronaldo i Mesi - zajedno!!!

(понедељак, 04. апр 2016, 17:37) - Анђела [нерегистровани]

GGMU

Подсетили сте нас зашто смо дали срце овом клубу, зашто волимо један, једини Манчестер. Хвала!

(понедељак, 04. апр 2016, 15:17) - MUFC [нерегистровани]

MUFC

Divan tekst! Uzivao sam

(понедељак, 04. апр 2016, 14:11) - Stefan [нерегистровани]

Slika

Ceo tekst i niiiigde slike... tipican RTS

(понедељак, 04. апр 2016, 13:41) - anonymous [нерегистровани]

kismet

I mislim da je u naslovu bas zbog tog turskog (nesrećnog, nemilosrdnog), koje u samom prizvuku ...nosi.
Luka svoje price emotivno dozivljava i pokusava svojim čitaocima da prenese svoju emociju.
Tako je pisao i o Holandiji i Krojfu (kroz Barsino osvajanje LS, prosle godine) , a da se njegova bolest nije ni naslucivala.
Treba imati hrabrostti dohvatiti se prica o ovakvim velikanima....
Pravi ljubitelji fudbala, verujem, postuju....

(понедељак, 04. апр 2016, 13:20) - anonymous [нерегистровани]

kismet

Je sudbina...to mi Srbi bi trebalo da znamo...

(понедељак, 04. апр 2016, 12:43) - anonymous [нерегистровани]

Predivan tekst!!!

Kada ce biti nastavak?

(понедељак, 04. апр 2016, 12:18) - Dragan Stanković - Stane [нерегистровани]

Dva unikata - Best i Jevtović

Ideju za Besta sam ja dao, mada se ona nametnula po prirodi stvari. Prvi sam je javno spomenuo, ako ništa više. Za ostalo čekamo nastavak. Malo nestrpljivo...

(понедељак, 04. апр 2016, 11:53) - Petar [нерегистровани]

kismet ?

Šta je to "kismet" ?
Znam za Kosmet , ali ta reč "kismet" koja nije naša ne znam šta znači.

(понедељак, 04. апр 2016, 10:49) - anonymous [нерегистровани]

zanimljivo

Cekam nastavak. Lepa lekcija. Nisam o Englezima razmisljao na ovaj nacin...a sve se uklapa!
Ne znam o Bestu mnogo, sem da je bio cudesan....Cekam..