Игра наших живота: Ноћ тихог пуча и велике поделе (1)

Креирање је тешко. Као антитеза уништењу, пропадању и њиховом копилету ништавилу, оно је заправо нешто најтеже.

Нико то није боље објаснио него америчко-руски писац и универзитетски професор Исак Асимов (или Ајзак Асимов или Исак Озимов – транскрипција и транслитерација његовог имена утолико је компликованија јер се њоме не баве само лингвисти и лектори већ и политичари, клерици разних усмерења и пасионирани бројачи крвних зрнаца).

Његова приповетка „Последње питање" почиње 2061. године, када су људи „ушли у светлост", захваљујући џиновском компјутеру чије се кликћуће и светлуцајуће метално лице протезало миљама изнад и испод земље. Објашњено им је како да складиште, конвертују и онда користе енергију Сунца, неограничено дарежљиву. Ископавања угља и физије уранијума престале су и људи су почели да шпартају нашим звезданим системом са лакоћом и нехајношћу јутарњег протезања.

Два техничара и оператера великог рачунара – чији унутрашњи мозаик релеја и кола је већ тада био превише компликован за било ког човека, чинећи Мултивек, како је било име овог компјутера који је одавно превазишао своју механичку врсту, самоодрживим – су, током расправе уз пиће, приметили да ово ипак не решава проблеме човечанства. Ентропија, неизбежна тежња свих ствари ка нереду и потпуном уништењу и нестанку, стићи ће чак и Сунце. Милијарде и милијарде година ће проћи, али оно ће се угасити, експлодирати или имплодирати.

Пијани таман толико да у себи садрже храброст, а и таман толико да су и даље способни да је употребе, упитали су Мултивек да ли се смер ентропије може обрнути, да ли се може подмладити или оживети мртва звезда. „Недовољно података за смислен одговор", саопштио им је компјутер.

Хиљаде година су пролазиле, стотине хиљада, милијарде, трилиони... Људи су савладали интерстеларна путовања и хиперсвемир, колонизовали су галаксије, превазишли су старење и смрт, еволуирали су толико да су њихови умови плутали космосом док су њихова бесмртна и савршено формирана тела остајала на планетама. На крају су се сви умови спојили у једно, од људи стварајући Човека. Компјутер који им је то омогућавао такође је еволуирао, постајући планетарни Еј-Си (AC – Automatic Computer на античком енглеском), галактички Еј-Си, космички Еј-Си, да би на крају потпуно прешао у хиперпростор, сачињен од нечега што није ни материја ни енергија, садржећи у себи сазнања читавог свемира и све што је икада постојало.

Али једно питање се понављало кроз прашкастост звезда и незамисливо растегнуће генерација – може ли ентропија да се преокрене? „Нема довољно података за смислен одговор", слушали су људи изнова и изнова.

Они су одлагали свој крај, правећи нове звезде од звездане прашине, али напослетку се свемир угасио, материја и енергија су нестали а са њима простор и време. Остао је само Еј-Си, а и он није отпустио своју свест само зарад последњег питања, јер сва друга питања су била разрешена. Сва осим тог једног, први пут постављеног у припитој шали на првој људској планети.

Еј-Си је коначно сакупио све податке, а онда их је саставио у свим потенцијалним односима. Ентропија се може зауставити и преусмерити, научио је после времена које нико не би могао да изброји, али више није било никога коме би могао да саопшти одговор. Али не мари, јер одговор ће се побринути и за то...

Оно што је некада био универзум сада је било у целости садржано у Еј-Сију, који је бдио над оним што је сада био Хаос као млада квочка над својим првим породом. Морао је да поступи полако, поступно.

„Нека буде светлост", рекао је. И би светлост...

Фудбал је мање компликован од универзума.

Незнатно. 

Тек једва, али ипак је мање компликован.

Стога, можда, и није толико необично што је и његово креирање било градацијски етапирано, конфузно и тескобно. Почетак последњег стадијума његовог формирања, прва порођајна контракција, догодио се 5. октобра 1863. године.

Тада је у листу „Тајмс", аутор потписан као Еtonensis (дакле, Итоњанин), покренуо преписку и дебату о стварању заједничких фудбалских правила, жалећи што се фудбал његове школе толико разликује од игара у Хароу школи, на Вестминстеру, Рагбију, да је другачији у односу на игру већине клубова у Лондону... Да би се омогућило играње мечева, овај фудбалски предузетник је понудио стварање комитета од представника јавних школа, неколико лондонских клубова и оба универзитета који би креирали правила која би своју сврху имала у интершколским и интерклупским мечевима.

Наредног дана стигао је одговор момка који се представио као Harroviensis (представник Хароу школе), односно Carthusianus (из Чартерхауса), који су понудили своје ставове о овом питању. Три дана касније, 9. октобра, Еtonensis се поново јавио, наглашавајући да „не желимо да иједна школа израђује правила за другу школу".

„Нека се створи нова игра која ће бити признати фудбал", рекао је он. Истог дана се дискусији придодао „Вилијам од Викама" (представник Винчестера), сматрајући да је потребно спојити сва постојећа фудбалска правила и да би од те седиментне гомиле ваљало начинити почетну тачку свих даљих стремљења.

Напослетку, Rugbaeensis (из Рагби школе) је 10. октобра писао да би најбоље било да фудбалери науче правила свих школа, како би онда без потешкоћа могли да играју на њиховом терену.

У физичком свету моделирана парафраза његовог предлога била би, хипотетички, ако Хароу дође у Рагби да игра са том школом, играло би се по Рагби правилима, а исто би важило и у обрнутом случају и у случају осталих школа. Овај систем је, наравно, већ постојао и није био превише омиљен јер је компромотивао компетитивност, давајући превелику предност домаћину меча. На страну што је потпуно дезавуисао уједињење правила, чак и додатно очврснувши њихову подвојеност.

Из овога се види колико су непоуздане јавне школе биле у процедури усаглашавање фудбалских правила. Нефлексибилност њихових карактера, која је практично утувљена у дечаке подједнако од стране родитеља и професора, истренирана ноншалантност према свему што не долази из дубина огледала, спречавала је некакве жешће напоре који би довели до компромиса.

Један Итоњанин је писао, 15. октобра под насловом „Фудбалска контроверза" , да је фудбал, како га они схватају, „игра шутирања лопте".

„То није игра у којој се лопта носи или у којој се шутира противник, као на неким местима. Да је тако, претпостављамо, звала би се 'kick-fellow' или 'shin-mate' (шутирање другара)", објаснио је он алудирајући, сакупивши сву заједљивост и сарказам које је пронашао по шупљинама, жлебовима и удубинама свог ума, на фудбал који се играо на недостојном Рагбију.

Ипак, али ипак, подстицај је дат. Дувајући једни на друге као вук у циглени зид, докачили су и једра чунка једине групације која је заправо била способна да уједини фудбал. Средња класа, небременита бригама сиромаштва и сујетама богатства, братство сачињено од људи који нису били образовани у јавним школама али јесу били образовани и утицајни. То су били путници фудбалског Мејфлауера.

Тако је у Лондону, у понедељак 26. октобра 1863. године, у Фримејсонс таверну, у Грејт Квин стриту, у Линколнс ин филдсу (Freemason's Tavern, Great Queen Street, Lincoln's Inn Fields), одржан „састанак капитена са сврхом регулисања фудбалске игре".

Ебенизер Коб Морли, лондонски адвокат и оснивач Фудбалског клуба Барнс 1862. године, писао је листу „Белс лајф ин Лондон" (Bell's Life in London) наводећи да би фудбал требало да има универзална правила на исти начин на који их има и крикет. Доста је било семиотских расправа, онтолошких убеђивања. Један фудбал – ничији, тиме свачији.

Они који су се одазвали звуку његовог рога су себе прогласили Фудбалском асоцијацијом и дали су се у справљање тог толико жељеног и чеканог мешпајза.

Тринаест представника 11 клубова присуствовало је састанку, оснивачком заседању фудбалских машталаца. Артур Пембер је изабран за председника, а био је емисар Ноу Нејмс Килбурна. Био је то човек који као да је настао уљаним уобличавањем мисли Каспара Давида Фридриха. Осим свог фудбалског прегалништва, успео је да се попне на Мон Блан, а један је и од првих, радећи у Њујорку, који се бавио чистокрвним истраживачким новинарством, касније познатим и као muckraking (грабуљање ђубрета).

Морли је скупа са Пи Ди Грегоријем представљао Барнс, И. Лон је долазио из Вор Офиса, а ту су још били и Ејџ Ти Стјуард (Крусејдерс), Џеј Еф Алкок и А. В. Макензи (Форест Лејтонстоун), Г. В. Шилингфорд (Персевал Хаус, Блекхит), Еф Деј (Кристал Палас), Еф Ејџ Мур и Ф. В. Кембел (Блекхит), В. Ј. Мекинтош (Кенсингтон школа), Ејџ Бел (Сурбитон) и В. Х. Гордон (Блекхит Пропрајатери школа).

Бертрам Фалк Хартшорн из Чартерхауса је био једини представник јавних школа, због чега се и снебивао да се упусти у рад организације и одлучио је да се сведе само на посматрача састанка. У истом својству седео је и Хари Вотерс Чемберс из Шефилда.

Одлучено је да се пише јавним школама, али су до другог састанка, одржаног са закашњењем 10. новембра, на писма која је послао Морли стигла само четири одговора, од чега два са Хароу школе. Итон, Рагби и Винчестер су игнорисали Фудбалску асоцијацију, а представник Вестминстера В. В. С. Лејн је указао на предстојећи састанак капитена фудбалских тимова јавних школа. Чартерхаус и Хароу су одбили да буду чланови, али су ови други, преко свог представника Чарлса Гордона Брауна, макар понудили да пошаљу копију својих правила.

Другом састанку присуствовао је, као једини нови протагониста у односу на прво окупљање, и представник Њу Крос Краљевске поморске школе. Било је то, дакле, и даље друштванце чије је грандиозно самоименовање „Фудбалском асоцијацијом" у том моменту деловало прикладно подједнако као када би, како је то једном написао Виктор Иго, трагове пачјих стопала у блату називали звездама.

Необесхрабрени, упустили су се у одлучивања у вези са општим правилима игре, као што су дужина терена, ширина голова, њихова висина, коришћење пречке или траке између статива, начину постизања голова. Онда су већали о начину отпочињања мечева – place kick (шут са земље) са половине терена, place kick са три четвртине терена удаљености од противничког гола, подбацивање лопте, котрљање лопте низ центар игралишта...

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА