Игра наших живота: Један фудбал да влада свима (2)

Неочекивани упади лепоте. То је оно што је живот, написао је Сол Белоу, амерички нобеловац. То је оно што је био и фудбал у већем делу 19. века, када је сваки тим играо користећи нека своја и драга му правила. Нико није знао шта може да очекује спремајући се да гледа меч или да у њему учествује. Између овог периода и модерног фудбала нешто се, очигледно, променило. Фудбал се ујединио, заокружио. Он је сада очекивани упад лепоте. Како се то догодило? Није било лако. Није било лако уопште...

ПРВИ ДЕО

Прво познато спомињање фудбала на Оксфорду збило се 1555. године, када су власти Сент Џонс колеџа (Оксбриџ универзитети су, практично, федерације бројних и аутономних колеџа) забраниле фудбал. Фудбал се на Кембриџу спомиње први пут 1574. године. Поново је у питању била забрана. Казне су биле строге, односно савршено примерене систему вредности времена у којем су биле изречене. На колеџу Сент Мерис на Оксфорду, 1584. године, сваки ученик старији од 18 година, који се огрешио о правила везана за фудбал, био би затворен и новчано кажњен, док би они млађи од 18 година били ишибани.

Но, и поред свега тога у наредним вековима постоје бројна сведочанства о игрању фудбала у овим елитним институцијама. Отприлике у време када се „култ игара" развио у јавним школама, појавио се и на Кембриџу и Оксфорду, где су, прво крикет и веслање а одмах потом и фудбал (отприлике између 1830. и 1840. године), истиснули лов и сличне активности као престижне разоноде.

И тако је Кембриџ стециште и привилегована јазбина првих компромисних фудбалских правила. Едгар Вилијам Монтагју, Стари Салопијан (некада ученик Шрузберија), који је био део Гонвил и Кајус колеџа, заједно са шесторицом колега основао је, око 1840. године (многи сматрају 1838. године, али тврдити то и бити савршено сигуран није могуће), клуб и написао правила фудбала „која су била фер према свим школама". Одмах су одиграни мечеви на „Паркерс Пису" (Parker's Piece), толико важном парчету зелене земље окруженом брестовима на коме ће бити играни сви будући фудбали Кембриџа. Имена која се још спомињу у вези са раним фудбалом и његовим протоформализовањем на Кембриџу су и Луис Денман, Роберт Фејр и Џи Си Аплби.

Улазак рагби фудбала, у својој чистој форми, на Кембриџ заслуга је Алберта Пела, који је на универзитет стигао 1839. године. Упркос покушајима да оформи групу која ће константно и са приљежном конзистентношћу играти рагби, није имао превише успеха.

Други покушај писања заједничких фудбалских правила морао је да сачека 1846. годину. Џон Чарлс (познатији као Џеј Си) Тринг и Хенри де Винтон, поново бивши ученици Шрузберија, окупили су бивше ученике Итона, са којима су играли мечеве. Ова, као ни претходна правила, нису преживела у материјалној форми до данас.

Две године потом начињен је, до тада, најозбиљнији добачај у овом, сада већ, сизифовско-танталовско-донкихотовско-јововски тескобном процесу. Све се догодило у соби Хенрија Чарлса Малдена, одабраног да уз још једног момка (Џорџа Солта, који је ишао на Норич) присуствује састанку управо зато што није био ученик јавне школе (Малден ишао у Виндлшам хаус). Уз њих, по два представника Хароуа, Рагбија, Шрузберија, Винчестера и Итона написали су 1848. године, неколико минута пре поноћи, правила која су просто названа Cambridge Rules.

„Правила су задовољавајуће функционисала, придржавали су их се и нисам чуо да је ико од њих одустао јер му се нису допала", писао је Малден касније. Али да је било баш тако, да ли би студент по имену В.Џ. Бимонт морао да ревидира правила у првој половини педесетих, како би направио одређене уступке према бившим ученицима Рагбија и Хароуа, који су наставили да носе лопту у рукама? Такође, да ли би 1856. године била написана нова правила, у којима су учествовали „стари дечаци" са Итона, Рагбија, Хароуа, Шрузберија, као и два делегата који су забележени само као представници универзитета, пошто нису били део орбите јавних школа и вероватно су били позвани да служе као медијатори?

Ово су, уједно, и прва правила, штампана као Laws of the University Foot Ball Club, чија копија је опстала до данас. Било их је свега 11. Израз за офсајд је био „loitering" (што отприлике значи базгати), а игра руком је била лимитирана на фер хватање и заустављање лопте.

Потписници правила, верификованих ако не стриктно написаних 9. децембра 1856. године, били су Х. Сноу и Џ.С Харкнес (Итон), Џ. Хејлс и И. Смит (Рагби), Г. Пери и Ф. Г. Сајкс (Универзитет), В. Х. Стоун и В. Џ Хоуп-Едвардес (Хароу), И.Л Хорн и Х.М Лакок (Шрузбери). Договорена су на састанку у Сноувој соби.

Разлог њиховог писања може се лако извести из писма које је, тада већ господин Сајкс, написао неких 40 година касније, објаснивши да је фудбал у том периоду на Кембриџу поново дегенерисао у аморфно стање у којем су играчи на терену, махом, играли управо и једино онако како су навикли у школи из које су стигли. Једина константна је био извесни господин Рингвуд, који је имао шатор на Паркерс Пису и који је био задужен да обезбеди лопту фудбалерима.

Ниједан од ових сетова правила није нарастао довољно да би се надвио и над општом популацијом. Другим речима, утицај ових правила на шире друштво није постојао. Штавише, како се број фудбалера са јавних школа повећавао на Кембриџу, потреба за усаглашавањем са другим студентима била је све мања. Завладала је симплификована логика саване – зебра на појило не иде са антилопом него са другом зебром. Бивши ђаци исте школе напросто су се окупљали и играли фудбал на који су навикли. Итоњани су основали свој клуб 1856. године, бивши ученици Рагбија годину дана касније. Хароу је имао свој клуб 1863. године.

У новембру 1862. године ученици Итона и Хароуа су одиграли меч, након што је заједнички комитет сачинио изузетно детаљна правила. Имајући у виду њихов успех, а једини параметар истог јесте потпуно одсуство несугласица и сукоба током меча, многи сматрају изненађујућим што она нису била база за дугорочнији фудбалски кодекс.

Међутим, годину дана касније, на Кембриџу ће ипак бити написана правила фудбала која ће имати, а ово прихватите дословно, пресудан (дакле, још једном, апсолутно пресудан) утицај на развој ове игре.

Фудбал на Оксфорду, на другој страни, био је подоста сегрегован. Студенти су се држали свог миљеа, играјући фудбал на који су навикли у претходној етапи свог образовања. Прва универзитетска правила фудбала на Оксфорду написана су у новембру 1871. године. Веома често су се тимови „старих дечака" враћали у своју некадашњу школу, играјући са ученицима који су их наследили и тако проверавали „релативну снагу или дегенерацију поколења".

Уопште узев, много је мање информација о фудбалу на Оксфорду него на Кембриџу. Једна од њих потиче из романа из 1853. године у којем лик „шутира лопту... док не постане крут као бисквит". Место за игру углавном је био Крајст Черч, иначе терен за крикет. Тим назван Oxford XI играо је са бившим ученицима Винчестера 1858. године, користећи њихова правила. Утакмица између Марлбороа и тима који је био компилација разних школа одигран је 1863. године.

Али, уистину, не постоји превише доказа или навода о фудбалу на Оксфорду, не само у поређењу са Кембриџом, већ и са много мање престижним универзитетом у Единбургу.

Не само да је фудбал у овој шкотској институцији, као што смо уосталом већ и видели, добрано документован, постоје небројана сведочанства о његовим шкакљивим појединостима. У мемоарима Александера Фергусона из четрдесетих година, тако, говори се о непријатној пракси надувавање сирове свињске бешике како би од ње била начињена лопта. Омиљена шала, која се преносила са генерације на генерацију као каква вољена генетска одлика, била је да, када бешика достигне отприлике три четвртине испуњености ваздухом, се свом силином спљеска.

„Ефекат поганог удара из унутрашњости лопте чији садржај би бивао нагуран низ грло несрећника који је дувао у лопту се не може описати", написао је Фергусон.

Рагби школа је давала много студената Оксфорду, због чега је рагби фудбал био вероватно распрострањенији овде него на Кембриџу. Сама та чињеница можда објашњава због чега није било превише кооперације и интеракције међу разнородним студентима фудбалерима на Оксфорду.

Варсити мечеви између Оксфорда и Кембриџа јесу играни у овом периоду, али су увек укључивали ученике само једне школе. Итоњани са Кембриџа и Оксфорда су почели да играју једни против других 1859. године (1857. у неким изворима), а Харовљани су почели са истом праксом 1862. године. Неки аутори сматрају да је први међууниверзитетски меч одигран и раније, односно 1855. године.

Видевши да овај, универзитетски сокак фудбалског развоја нема исправне очи, Џеј Си Тринг, који је сада постао учитељ (assistent master) у Апингем школи, где је његов старији брат Едвард био директор, написао је правила са жељом да „хуманизује игру".

Сматрао је да не треба правити полутанску игру (mongrel game), комбинујући правила јавних школа, већ да треба осмислити нешто сасвим ново (de novo, како је написао). Желео је да та и таква правила буду коришћена, не само спорадично, у међушколским мечевима, већ да би их требало користити увек. Желео је, горећи изнутра као и сваки занесењак, да универзална правила замене сва правила, да буду коришћена у свим слојевима друштва.

Лични неуспех на Кембриџу га није одвратио или спутао. Написао је, дакле, 1862. године, правила која је назвао „Најпростија игра" (The Simplest Game). Било их је десет, међу којима се издвајају захтеви да се лоптом сме играти руком само како би се ова спустила на тло испред стопала, да је забрањено шутнути лопту која је у ваздуху, као и да аут мора да изведе онај играч који је лоптом последњи играо пре него што је ова напустила игралиште.

Чарлс, како су Тринга звали пријатељи, потрошио је много папира пишући чланке о здраворазумском уједињену фудбала. Са једним изузетком. Његова књига „Зимска игра" објашњава његово неслагање – неслагање на исти начин на који се не слажу сунитски муслимани и теравада будисти, факири и Волстрит брокери – са рагби игром. Њено остраковање било је веома блиско његовом срцу. Чак је у поглављу под називом „Савети играчима" објаснио шта треба урадити у случају да претрпе ударац у цеваницу (хекинг је, наравно, био основни елемент рагби форме фудбала).

„Полијте се хладном водом, са раствором арнике, и заборавите шта се догодило што пре можете".

Џон Дајер Картрајт је још један фудбалски мислилац који је својим мастиљавим мислима допринео уобличавању фудбала као јединственог спорта. Писао је о различитим варијететима фудбала и из хаоса њиховог мноштва апстраховао је начине на који се они могу спојити у једно. Био је велики противник такозваног и веома заступљеног „home and home" система, у коме се меч између два тима игра по правилима иначе присутним на игралишту домаћина.

Он, баш као и Тринг, залагао се за игру шутирањем и није био наклоњен рагби елементима. Међутим, био је и против сегрегације. На, испоставиће се пророчки предлог чланка, чији је аутор користио nom de plume (или, чак пре, nom de guerre) „Јавношколац", а који се залагао за креирање два фудбала, једног базираног на ношењу и другог базираног на шутирању, који би били различити један од другог колико је и крикет другачији од оба, одговорио је „како би то решење продужило зло које покушава да искорени".

Нажалост, лошег здравља, приликом посете сестри у Бристолу 1864. године, Картрајт се удавио у базену. Имао је само 25 година и никада није видео остварење своје визије, али и свог страха.

Јер фудбал је, незадрживо као откачена и преналожена локомотива, истовремено ишао као свом уједињену и рачвању. То је објаснио један ученик Рагби школе, класификујући фудбалска правила у две категорије – постојао је једноставан фудбал у коме је ризик од повреда био мали и постојао је комплекснији фудбал у коме је прилика за рањавање било много више.

Наравно, ова дихотомија није била толико стриктна још увек, па је тако најмање један познати фудбалер са Рагби школе, по имену Балок, играо касније у Вимблдону, клубу чија правила су била из асосијејшн феле, никако базирана на рагби игри.

Али ко ће бити тај ко ће бити коначни окидач удруживања? Погрешно питање. Не ко, већ шта. Организација за коју сте можда чули. У последњој четвртини 1863. године основана је Фудбалска асоцијација...

број коментара 0 пошаљи коментар