Хиљадарка – први део

Формула 1 овог викенда у Кини слави свој први миленијум. Ово што следи је мој скроман допринос том јубилеју.

За моју генерацију савршена вододелница био је Панинијев албум о Формули 1 из 1981. године. Хронолошки смештен између једнако драгог Јежевог „Дивљег запада" годину раније и још славније Еспање '82 – успут првог албума који сам попунио када сам поносно залепио последњу недостајућу сличицу са ликом Сент Етјеновог Жерара Жанвиона – чувени албум је био прва ствар која нам је у невиним годинама социјализма подарила додатни увид у заносни, далеки свет ауто трка. Још битније, могућност да се сличица са ликом свог хероја налепи на Пони бицикл и тако једноставно од тркања испред зграде измашта Монца или Силверстон учинила је за популарност Формуле 1 међу клинцима из мог краја више него (нередовни) ТВ преноси недељом поподне.

Све оно што је било после – врх турбо ере, повратак Лауде, Пике против Менсела и Проста, долазак Сене, године доминације обојене у црвено-бело (не, не мислим на фудбал), компјутеризовани Вилијамс и нестварни први круг у Донингтону, трагична Имола и долазак Михаела, повратак Ферарија, титуле за другу генерацију Хила и Вилнева и Микине године, узбудљиви Монтоја у сенци нечувене доминације Пропетог коњића па коначно џелат у виду надобудног момка из Аустрије, голобради, дивљи Кими, Бразил 2008. и Пепељуга-Брон наредне године, монотона доминација Ред Була и тек мало занимљивије године обојене у сребрно – све су то већ општа места, добро познати полигон за бескрајно надгорњавање о томе када је било најбоље. Оно што је мене занимало било је шта је било пре тога, у оних првих 350-400 трка које сам пропустио због крштенице, а које су поставиле темеље из којих је израстао спорт који обожавам: храброст, вештина, поштовање, другарство, генијалност, смрт. Мало по мало, захваљујући књигама, часописима, интернету, документарним и играним филмовима, ТВ-журналима и неизбежном youtube-у, откривао се део по део те чудесне бајке.

Ово је прича о томе.

Прва декада (1950-1960)

Почело је доста скромно за нешто што је претенциозно названо Светским шампионатом, будући да су прве две сезоне вожене само у (западној) Европи. Силверстон, Монако, Бремгартен, Спа, Ремс и Монца су били попришта на којима су харале Алфе са чувеним моделом 158 (историје ради, све до 1960. Инди 500 се рачунао у шампионат Ф1 иако се возио по потпуно другачијим правилима и мада занимљива*, то је ипак нека друга прича). У Силверстону се појавио 21 возач - један више него што их данас имамо у каравану – иако Ферари није послао ни један аутомобил у Британију. Остаће записано да је први победник, касније и први светски шампион постао Ђузепе Фарина, арогантни италијански кицош који је славио на три трке у тој сезони. Преостале три победе однео је клупски колега, кривоноги Аргентинац који се у Европи појавио тек годину раније захваљујући новцу који је обезбедио генерал Перон. Хуан Мануел Фанђо је на дан прве трке Формуле 1 имао већ 38 година, али то га није спречило да у наредних седам сезона освоји чак пет титула и тако постане прва истинска икона светског ауто спорта.

Какве су то године биле. Возачи су седели у аутомобилима обучени у одела са краватама и лептир-машнама са платненим или вуненим капама на глави (кациге су постале обавезне тек 1952. а и тада су биле отворене, без заштите за лице). Сигурносних појасева није било (све до касних '60-их!) из једноставног разлога што су возачи радије бирали да буду избачени из возила него да остану заглављени у случају превртања. Трке су се возиле на 500 уместо данашњих 300 километара, па није чудо да су у тој првој деценији неке трајале скоро 4 сата! Пошто ни то није било довољно сваке године је вожен велики број трка Формуле 1 које се нису бодовале за шампионат. На самим тркама возачи су могли да се мењају у аутомобилу током сервиса на сличан начин као што је то данас пракса на трци 24 часа Ле Мана а шампионат конструктора уведен је тек 1958. године.

Сви ови – из данашњег угла гледано – куриозитети били су у сенци дешавања на стази која су била толико узбудљива да је о готово свакој трци могао да се направи прилично узбудљив филм. У недостатку простора, данас можемо да посветимо само по вињету неким од најневероватнијих прича и тако можда заголицамо машту знатижељног читаоца да се сам потруди и сазна нешто више. Када би могли да се вратимо кроз време, тако би видели:

• ... како први Монте Карло 1950. године одлучује један талас(?!) запљуснувши чувену Табак кривину и тиме елиминисавши половину каравана; до прве победе у Формули 1 стиже Фанђо

• ... Жана Бехру како на трку у Швајцарској 1952. свој Гордини вози јавним путевима пошто није било времена за транспорт камионом; до данас је нејасно како је Француз уопште успео да убеди царинике да му допусте да пређе границу у тркачком аутомобилу без икакве регистрације

• ... како у Аргентини '53. (што је била прва трка ван Европе) публика проваљује ограду и у толиком броју пуни аутодром да људи стоје све до асфалта; при томе, они у првом реду скидају џемпере и кошуље и држе их као тореадори, склањајући их тек у последњем тренутку пред аутомобилом-биком који би наилазио; званична статистика каже да је у трци која је без обзира на све доведена до краја страдало 11 а повређено више од 30 навијача, највећим делом у тренутку када је Фарина изгубио контролу над аутомобилом и улетео у публику због тога што је покушавао да избегне дете које је претрчавало стазу (?!)

• ... Моса како на Монци '54. као водећи остаје без погона услед пада притиска уља у мотору а затим добрих 800 метара гура свој Масерати и зауставља га тик испред линије циља; одатле Британац уз флашицу пића наслоњен на хаубу следећих 9 кругова чека да Фанђо победи а онда гура аутомобил последњих пар метара како би био класификован као десети

• ... да по завршетку Велике награде Француске у Ремсу 1959. године после кратке паузе више од половине возача управо завршене трке Формуле 1 стартује и у трци Формуле 2

• ... Алена Стејсија, који је почевши од 1958. учествовао на укупно седам трка Формуле 1 и није успео да освоји ни бод; оно што не би знали – као ни готово целокупан свет Формуле 1, уосталом – је да момак није имао десну ногу испод потколенице!? Оно што је још невероватније, Стејси би пред сваку трку рутински прошао обавезан медицински преглед; кад год би дошао ред на тест рефлекса колена, Стејси би доктору прво поставио своју здраву леву ногу; пре него што друго колено дође на ред неко од присутних возача – најчешће Инес Ајерланд – би нешто упитао доктора како би му скренуо пажњу са Алена који би увежбаним маневром доктору подметнуо поново исту леву ногу; момци су последњи пут овај трик применили пред трку у Белгији 1960. где је злосрећни Стејси страдао изгубивши контролу над аутомобилом када га је усред трке у главу погодила птица

Ипак, за моју омиљену причу из те неорганизоване, романтичне и херојске прве деценије увек бирам Велику награду Португала 1958. године. Позни је август и Формула 1 је по први пут на градској стази Боавишта у Порту а у борби за титулу главни ривали су Мос у Ванволу и Хоуторн у Ферарију. На трци, обојица се неколико пута измењују у вођству све док Хоуторн због проблема са кочницама није морао на сервис. Када је Мос коначно први прошао испод кариране заставе Хоуторн је једини био у истом кругу са победником (трећепласирани Луис-Еванс је имао круг заостатка) што му је гарантовало 6 бодова за друго место под условом да стигне до циља.

Међутим, са потрошеним кочницама, Хоуторн се извртео на стази тако да му се угасио мотор. Када је Мос наишао у свом победничком кругу затекао је Хоуторна како узалудно покушава да стартује мотор гурајући аутомобил. Проблем је био што је на том месту стаза ишла узбрдо и Стирлинг је успорио и довикнуо свом пријатељу да окрене аутомобил низбрдо. Мајк је тако и урадио, упалио мотор и довезавши се до линије циља био класификован као другопласирани. Веома брзо након тога, један од редара је пријавио да се приликом стартовања аутомобила Хоуторн кретао стазом у супротном правцу, што је повлачило аутоматску дисквалификацију. Те вечери, у дисциплинском поступку за сведока се добровољно пријавио Мос. Супротно својим интересима сведочио је у корист свог пријатеља. Судијама је рекао да је он наговорио Мајка на тај маневар, али да је том приликом аутомобил био на помоћном путу а не на стази па тако никакво правило није прекршено. Хоуторн је тако добио назад шест бодова и две трке касније постао шампион света. Мос је на крају заостајао за један бод. „То ме је коштало шампионата, па шта? Све зависи од начина на који желите да победите. Мајк ми је био драг, добровољно сам сведочио у његову корист". Иако сматран најбољим возачем своје генерације, Стирлинг ће до данашњег дана бити упамћен само као најбољи возач који никада није освојио титулу првака света.

Прву декаду Формуле 1 напустићемо – јер нас у следећем наставку већ чекају луде шездесете – уз речи великог Фанђа: „Страх није без везе. Победа је питање вере у себе и у аутомобил а не питање храбрости. Знао сам много возача храбријих од себе. Сви су сада мртви".
______________________________________________________________________________

*Велики Бил Вуковић, син српских исељеника је захваљујући двема победама на Индију 1953. и 1954. године био класификован као 7. односно 6. у генералном поретку Формуле 1 иако ни на једној другој трци шампионата тих година није учествовао. Већ догодине, на истом овалу, док је био у вођству, због грешке возача који је заостајао за читав круг заувек ће се преселити у легенду.

број коментара 0 Пошаљи коментар