Два Ферарија

За некога ко не воли Ферари – а не стидим се да поновим да сам члан тог клуба – Мелбурн је донео пуну врећу дарова. Уживање у понижењу вечитих Шампиона зимских тестова који су прву трку завршили цео минут иза најљућих ривала је било додатно зачињено финим детаљима баш по мери schadenfreude генерације.

Просечан анти-тифоз би се задовољио и Фетеловом радио поруком са трке („Зашто смо оволико спори"), чак и да после ње није уследио још забавнији одговор његовог тркачког инжењера („Не знамо"), али у Аустралији се није само на томе завршило.

Тренутак у којем Макс лагано претиче Себа за први подијум Хонде, још од 2008. године је праве фераристе вероватно још више заболео, што га је аутоматски кандидовало на best-of листу сезоне 2019 за сваког поштеног мрзитеља Скудерије. За моју незнатност све ово је ипак засенио моменат у којем су црвени рутински спровели тимску наредбу и тако сачували Фетелу четврту позицију на циљу. Као да није довољно ужасно што је то учињено на првој (?!) трци сезоне, нити што тако непопуларна мера вреди бедна два бода, оно што ме је још више згрозило су речи које је том приликом Леклер изговорио. Након што је из круга у круг смањивао разлику у односу на Себа, када се довољно примакао за претицање, Фераријев дебитант је упитао свог тркачког инжењера: „Дакле, остајем иза Себастијана, да или не"? И ето ту, у тој једној реченици момка који има 21 годину и таленат на нивоу бар половине бивших светских шампиона, садржано је све оно што велики део навијача одбија од најмоћнијег бренда Формуле 1. Шарлу не мањка амбиција, он је сигуран да ће се његово име наћи бар једанпут урезано на пехару који се додељује најбољем на свету, али дечко из Монака добро зна где је дошао и - а то је кључно - шта се од њега очекује. Па тако уместо питања „Да ли могу да претекнем Себа" добијемо отужно „Дакле остајем иза Себа". По ко зна који пут, машина је упаљена и немилосрдно меље амбицију још једног талента који сања о слави у црвеном. Ако од Леклера уместо новог Сене, Луиса или бар Макса добијемо новог Барикела или Масу запамтићемо овај моменат из Мелбурна 2019. А не желим ни да се сећам друге двојице возача који су исувише галантно поклонили Скудерији оно што им је по свему припадало (види оквир). Као неко ко не мари много за Маранело, надам се да се овакве сцене више неће понављати и да ће се Леклер изборити за право да нас на наредним тркама почасти својим талентом, а не послушношћу.

Али, ако је Мелбурн био кројен по мери анти-тифоза, Сахир је место где ће црвена армија све наплатити уз дебелу камату. Јер SF90 је можда у Аустралији имао лош дан, али на правом аутодрому ће нас брзо подсетити шта може. Алберт парк није типична стаза, па уз проблеме у фином подешавању радикално другачијег аеро-концепта у односу на прошлогодишњи аутомобил и наводне проблеме са хлађењем мотора, оно што смо видели пре две недеље није много релевантно за остатак сезоне. У Бахреину ћемо зато гледати један други Ферари, брз, доминантан и жељан освете, аутомобил који је направљен да врати титулу у Италију.

Биће то пут пун препрека. У Мелбурну је заблистао Валтери, али нећете се љутити ако бар још неко време останем скептичан према целом Ботас 2.0 хајпу - једном су нам га већ продали када је дечко почињао у Вилијамсу, а нисам склон да два пута правим исте грешке - уколико Финац жели да промени перцепцију о себи, биће потребно више од тродневне брадице и псовки. Зато су ту Луис и Макс, по много чему антиподи на заједничком задатку да зауставе Фераријев контранапад. Гасли за сада не припада тој борби и није искључено да ће се и даље мучити са изузетно конкурентном средином табеле која се нада да ће им одраз у ретровизору водећа три тима бити све већи како сезона буде одмицала. Хас и Рено за сада делују најозбиљније, али разлика у односу на Мекларен, Торо Росо, Алфу и Рејсинг Поинт је толико дискретна да ће у тој борби разлику чинити возачи, а не аутомобили. Зашто је Вилијамс толико иза, уз агрегат који их погони, таленат за воланом и искуство у фабрици је заиста мистерија коју у овом тренутку не може одгонетнути нико ван Гроува.

Нико није постао шампион после прве трке, а под светлима Бахреина лако може да се догоди да се слика коју смо видели у Аустралији изврне наглавачке. За некога ко не воли Ферари, испољавам доста необично изражену жељу да тако и буде.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Jедна од најчувенијих трка на Монци одиграла се 2. септембра 1956. године. Била је то последња трка шампионата који је Фанђу требало да донесе четврту а Ферарију трећу титулу. Једини који је могао да угрози Аргентинца био је клупски колега, Питер Колинс, коме је за титулу била потребна победа, али и да Фанђо не освоји ни бод. Сломљена летва волана је Хуана Мануела одвела на дуготрајан сервис и као што је у то време било дозвољено, тим је решио да шампиона врати у трку за воланом аутомобила који је у том тренутку до друге позиције довео Мусо, један од шесторице (!) Скудеријиних возача на домаћој трци. Међутим, када је Луиђи стигао на свој редован сервис камена лица је остао загледан у даљину у потпуности игноришући дежмекастог Аргентинца који је очекивао да га замени. Без аутомобила и бодова, Фанђо више није држао судбину у својим рукама, за разлику од Колинса који је још увек био у трци и у конкуренцији за победу. Уследио је један од оних гестова који ће заувек бити запамћени - у зависности од становишта онога ко посматра - као врхунац фер-плеја или непојамна глупост. Дошавши на замену гума, Колинс је уступио свој аутомобил Фанђу и тако пропустио прилику да постане светски шампион. „За мене је прерано да постанем светски првак, превише сам млад (тада је имао 25 година). Желим да уживам у животу и тркању али ако бих сада постао шампион добио бих и гомилу обавеза које иду уз то." Да ли је потребно рећи да Британац никада више није добио прилику да се бори за титулу, дочекавши трагичан крај за воланом црвеног аутомобила само две године касније на Нирбургрингу.

Двадесет три године после Колинсовог геста опет смо на Монци, девети је септембар и Велика награда Италије овога пута није последња трка сезоне, али једина двојица пилота у конкуренцији за титулу су поново клупске колеге из Ферарија. Шектер води, а за петама му је Вилнев, који само победом може да спречи Јужноафриканца да стигне до титуле већ тог дана. Да би победио, Жил би морао да прекрши тимску наредбу и као човек којем је част све, Канађанин ни једном ни не покушава да претекне Џодија. Шектер тако своју једину титулу нешто касније слави са хиљадама тифоза на домаћој трци, док Вилнев то задовољство никад неће осетити. Само три године касније, због нечасног поступка тадашњег клупског колеге Пиронија, покренуће се след догађаја који ће кулминирати у Золдеру, 8. маја 1982. Отишла је најчувенија Фераријева 27-ица и до дана данашњег се питамо шта би било кад би било.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 23. април 2024.
11° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво