А могло је боље

Пред крај још једне сезоне Формуле 1, уз решене обе титуле - ни возачка ни конструкторска ове године нису промениле власника - и стазу која, да је правде, не би смела да буде домаћин чак ни оваквог финала које ни о чему не одлучује, једино што би овај текст можда могло учинити занимљивим је рекапитулација онога што смо видели у 2018. Или, можда још боље, онога што нисмо, а могли смо да видимо.

Осећај замора, чак задовољства што се сезона завршава, уз истинску радост што наступа пауза од скоро четири месеца до одласка у Аустралију је можда оправдано карактеристичан за тимове иза којих је дуга и напорна година тркања на пет континената. Ако сличне емоције гаје они због којих је ова забава осмишљена - ми, навијачи - јасно је да је иза нас још једна година у којој Формула 1 није испоручила оно што се од ње очекивало. Не помаже додуше ни то што је ноторна по количини размажених фанова који никад нису задовољни оним што им се сервира („ех, кад се сетим кад је ________ возио..."), али чак и да није тако, чак и да има најбоље, најдобронамерније пратиоце, краљевска категорија ауто спорта не би смела да буде задовољна оним што нам је сервирано током претходних 20 трка. Јер, могло је боље.

Један тим, додуше, је урадио оно што се од њих очекивало и зато у данашњем тексту за њих нема места. Јер је превише онога што би могло да се каже о осталима.

Ако је у 2017. и постојала дилема да ли је исход шампионата могао да буде другачији, ове године је није било - Ферари је имао аутомобил за титулу. Не нужно најбржи аутомобил, иако би о томе могли да дискутујемо, али аутомобил који би уз паметније промишљање у боксу и уз возача/е који мање греши/е у најмању руку шампионску трку држао отвореном до последње трке. Цео текст би могао да се напише о томе шта су Аривабене (мање) и Фетел и Раиконен (више) погрешно учинили и тих грешака се сви сећамо па се губи смисао да о томе пишем. Уместо тога, ако ствари посматрамо стратешки, издваја се занемарени али кардинално погрешни аспект целе приче: кратковида политика номинације првог и другог возача већ од прве трке. При томе, не, не мислим да би Кими у овим годинама могао до титуле. Не мислим ни да би могао реално да парира Фетелу који је много гладнији, амбициознији и ако баш хоћете дрскији - што су све позитивни атрибути за једног тркача. Али би бар могао да покуша. Сазнање да имаш право да победиш вреди у мотивацији бар десетинку на квалификацијама и понеки безобразан блок на трци. Мотивисани Кими би можда узео више бодова Фетелу али би још више узео Мерцедесу што би када се своде рачуни могло да буде од значаја. За Скудерију би зато било трагично да исту грешку понови следеће године са Леклером, чији звездани таленат у почетничкој сезони није успео да засени ни недовољно конкурентни Заубер. Момак из Монака има потенцијал да узнемири Фетела и уз добар менаџмент из бокса то би могао да буде онај потребни импулс који ће у Маранело донети прву титулу после 12 година. Као неко ко не навија за Ферари, једва чекам да видим како ће се Аривабене снаћи у тој ситуацији.

Ако је као целокупно паковање Ферари био бар подједнак са Мерцедесом, Ред бул је недвосмислено имао шасију која је била још боља. Што Њујиева лепотица није била испраћена конкурентнијим агрегатом је колико тужно толико и добро: немам дилеме да би се уз Ферари или Мерцедес испод хаубе аустријски тим прошетао до титуле - четири победе са агрегатом који је Реноу и Мекларену донео укупно тек три пета места су довољан доказ - што би шампионат учинило само мање занимљивим. Хорнер, Марко и Матешиц су се у 2018. коцкали са будућношћу екипе а колико су у томе били успешни остаје да се види у годинама које долазе. После 12 година, 59 победа и 4 титуле на ружан начин су се растали са Реноом и своју судбину везали за Хонду. Још чудније, допустили су да остану без Рикарда одигравши својеврсан all-in на Макса. Холанђанин поседује таленат који озбиљно надмашује оно што су актуелни шампиони показивали у његовим годинама, зачињен дрскошћу која је упоредива само са оним што смо гледали од младог Михаела раних деведесетих. Тај „не качи се са мном јер ћемо се сударити" стил је колико одвратан толико и учинковит и уз мало полирања ће Верстапена довести до титуле први пут када дечко буде имао аутомобил који му то и омогућава. Као неко ко је због сличног става једнако презирао и младог Сену и младог Шумахера не могу да кажем да уживам у Максовим ескападама - напротив, здушно навијам против њега - али сам потпуно свестан да је и то што ми се код приспјенка не допада интегрални део шампионских гена који се не могу зауздати. Међутим, уколико Хонда догодине не испоручи добар производ, дугорочни уговор са Верстапеном и не мора да изгледа као тако сјајна идеја. Ни за тим, ни за Холанђанина.

Рено ће, превасходно захваљујући невољама Виџаја Малије, сезону по свему судећи завршити као најбољи тим другог разреда Формуле 1 и за оне којима је чаша до пола пуна то може да се опише и као успех. Онима за које је та чаша полупразна аргументи ће бити недостатак подијума и огроман заостатак за екипом коју погони исти агрегат, што је прилично поражавајућа статистика за један од три фабричка тима у каравану. Следећа година би ипак, уз наставак прогреса у развоју мотора и Рикардов долазак, морала да буде окруњена бар понеким подијумом како би се отресао дојам превише спорог напретка за екипу која поседује одувек талентовани Енстон. Нећу бити превише изненађен ако то будемо и видели.

То што ће завршити иза уместо испред Реноа, Џин Хас може да захвали само глупостима којима су се истицали Грожан и Магнусен, мада ни фијаско са заменама гума у Аустралији не сме да се заборави. Уз фантастичан агрегат и мало новца за развој аутомобила шанса је пропуштена у првој половини године а без промене возачког двојца и значајније инвестиције - коју Американац не планира ни наредне године - не треба ни очекивати више.

Мекларен је и у 2018. наставио са распродајом угледа што ћемо на крају сви платити губитком Алонса, великана којег су само лоши избори у каријери коштали бољег места у Пантеону Формуле 1. После две узастопне титуле у Реноу, сада већ давне 2005. и 2006. године, Фернанду су сва врата била отворена, а он је упорно пролазио кроз погрешна. Одлазак из Мекларена по завршетку 2007, те напуштање Ферарија седам година касније су главни разлози због којих Шпанац каријеру завршава са бар две титуле мање него што то талентом заслужује, али отрован карактер ван аутомобила је једнако одговоран за то што Алонса више не жели ни једна од врхунских екипа. Титула у шампионату издржљивости, па ни евентуална победа на Индију (где ће се догодине поново окушати) неће надоместити жал за оним што је могло да се постигне у Формули 1 али момак из Астурије за то може да криви само себе. Колатерална жртва грозно лошег производа из Вокинга је и Вандорн који је резултатима у свим категоријама пре Формуле 1 показао шта уме у добром аутомобилу. У Алонсо-центричном Мекларену једноставно није имао шансу.

Форс Индија је после две године изгубила четврто место у шампионату али је у Лоренсу Стролу добила здравије финансије и бољу перспективу за будућност. Што је због таквог расплета без места остао Окон је жалосно али не и неочекивано. У години у којој је Ботас био блеђи него иначе, Естебан једноставно није надоградио несумњиви таленат довољно добрим резултатима да заради другу половину Мерцедесове гараже. После године паузе тако нешто ће бити још теже остварити, што је штета за момка који је у млађим категоријама и те како успешно парирао Верстапену. Перез је одрадио још једну сезону на нивоу стандарда који је потребан за средину табеле али недовољан за нешто више од тога. Следеће године ће уместо брзог возача гаражу морати да одбрани од татиног сина што само на први поглед делује као једноставан задатак.

Заубер је направио квалитативан помак, колико захваљујући агрегату и Фреду Васеру, толико и због прошлогодишњег шампиона Формуле 2 којем сам горе већ посветио неколико заслужених редова. Ериксон очекивано није могао да се носи са Леклером па ћемо га догодине гледати у Индикару где талентом објективно пре припада. У постави Раиконен-Ђовинаци, наредна година делује узбудљиво за швајцарску екипу, што не мора нужно да резултира бољим резултатом од тренутне осме позиције у шампионату конструктора.

Торо Росо је четвртим местом у Бахреину наговестио искупљење за Хонду после година блаћења од стране Мекларена, али резултати који су уследили нису потврдили такву оцену. Непоуздани мотор али и поприлично неатрактиван возачки пар сносе подједнаку кривицу за лош пласман тима из Фаенце па је само услед недостатка алтернативне опције Гасли на крају ипак зарадио промоцију у први тим Ред була. С' обзиром на то ко га тамо чека, младом Французу не предвиђам дугу, а поготово не пријатну каријеру у Ред Булу, а можда ни у Формули 1. Ни Хартли није показао да му је место међу најбољих двадесет возача на свету па ће га догодине изгубити од Албона, ако већ не од Тиктума. Повратак Квјата јесте необичан исход, али уз све своје мане Рус је и даље за овог аутора много бољи возач и од Француза и од Новозеланђанина.

Видети Вилијамс на дну мора да боли све оне који се сећају титула које су освајали Вилнев јуниор, Хил, Прост, Менсел, Пике, Розберг сениор и Џоунс. Али славни дани су древна прошлост и само захваљујући возачима који дебело плаћају за место у кокпиту екипа из Гроува још увек успева да избегне судбину Бребема, оригиналног Лотуса, Тајрела и других некад великих брендова које је помела немилосрдна конкуренција Формуле 1. У постави Строл-Сироткин и са очајном шасијом, ни фантастичан погон није успео да их спасе зачеља, и уз постепено повлачење Френка из управљачког тима бојим се да је Вилијамс ближи банкроту него победама. Дно табеле зато делује тужно само из перспективе славне прошлости, али и потпуно заслужено за екипу која возаче бира на основу тога колико спонзорског новца доносе.

Формулу 1 чине пре свега возачи и тимови, али не би било фер не споменути и Либерти медију. Нови власници су сменом Еклстона са много ентузијазма и не мање обећања отпочели нову еру омиљеног нам спорта, и мада и даље верујем да је одредиште у које су нас усмерили значајно боље од онога у који нас је Берни водио, хепиенд још увек није на видику. Неуспех у постизању консензуса о правилима која ће важити након 2021. смањује шансу за улазак нових тимова а онима који су већ ту убија сваку наду да ће класни систем који тренутно имамо ускоро бити превазиђен. Начин на који ће Либерти коначно превазићи тај изазов имаће кључни утицај на будућност нама омиљеног спорта.

У међувремену, ако нас већ не пали данашње тркање на острву Јас, остаје нам да одбројавамо до 17. марта и буђења нове наде. До тада, желим нам лепу и не нарочито дугу зиму.

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 25. април 2024.
8° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво