Инфлација шампиона

Формула 1 је зачета 1950. године и све до 1993. само је један возач успео да освоји више од три титуле светског првака. Израз "вози као Фанђо" – израстао из поштовања према, сматрало се непревазиђеном, петоструком прваку, Хуану Мануелу – међутим, одавно је изгубио своје место у нашем вокабулару, чак и ако га није заменио сличан са неким другим властитим именом. Није ни чудо, ако узмемо у обзир да смо само у последњих четврт века на листу шампиона са више од три титуле додали чак четири нова имена.

Назвати неку победу, а камоли титулу, у било којем спорту или такмичењу „незаслуженом" је не само беспотребан израз непоштовања према победнику већ и глуп начин да себи прибавите квалификацију незналице (иако ће потписник ових редова до смрти бранити право да се искључиво тако описује бар исход стотог вечитог дербија, прва Алонсова титула и резултат Супербола XLIV). Из тога следи да, ако се сложимо да не постоји незаслужени тријумф, аутоматски престаје потреба да о нечијем успеху говоримо као о „заслуженом". Што ме оставља у проблематичној ситуацији како да опишем оно што нам је Луис Хамилтон демонстрирао у 2018. години, а што је своје логично исходиште добило пре две недеље у Мексику. Повлачећи се пред тим немогућим задатком, а имајући у виду да је најава онога што ћемо гледати овог викенда на сјајном аутодрому Жозе Карлос Паче обесмишљена одлученим шампионатом, овај текст ћу посветити феномену коме сам – у потрази за јевтиним кликовима – горе доделио поприлично груб и потпуно нетачан наслов.

Почело је са Простовом четвртом титулом – када се 1993. из пензије вратио за волан доминантне звери из Гроува – која одједном више није била довољна да Професора постави на степеник изнад троструких шампиона као што су Лауда, Сена или Стјуарт, а што је на неки начин успоставило тренд који ћемо гледати у наредних 25 година. Јер оно што је било јерес и помислити, а камоли о томе дебатовати током романтичних деценија Формуле 1, одједанпут је почело да поларизује страствени свет пратилаца најважније категорије светског ауто-спорта. Шумахеру тако није било довољно ни седам титула, Фетелу четири а Хамилтону (за сада) пет да избегну армију срчаних, чак огорчених фанова који понеку ако не и све титуле ових асова из најразличитијих разлога оспоравају. Што је необично не само из угла Формуле 1, где Кларкове, Лаудине или Пикеове титуле никада нису наилазиле на сличне замерке, већ и ако се посматра шира слика – да ли неко заиста може аргументовано да оспорава оно што су у својим каријерама постигли Џордан, Марадона или О'Саливен?!

Постоји бар неколико одговора на питање због чега титуле у данашњој ери – потпуно „незаслужено" ако ову незналицу питате – немају исту специфичну тежину као и оне пређашње. Било да се своде на измењену безбедност и поузданост аутомобила, ниво конкуренције или перцепцију о превише доминантним тимовима, оно што је свима заједничко је да, иако такви аргументи нису нетачни, без икакве дилеме су потпуно погрешни. Дозволите ми да елаборирам.

Најчешће се чује да је освајање великог броја титула олакшано пре свега кроз безбедност без преседана у којој уживају данашње генерације возача, што је неупоредиво са временом када смо у готово свакој сезони губили бар по једног аса у трагичним инцидентима. Истина је да је неке мајсторе на путу славе могла да заустави само смрт: Кларк је сигурно најбољи пример, а у ту категорију свакако спадају и Сена, можда Аскари и Риндт, па чак и Стјуарт, који је једини од њих преживео, али тако што се пензионисао као актуелни шампион правилно процењујући да би, уколико у тој ери настави, још неку титулу могао да плати животом. Међутим, да ли су данашњи шампиони криви због тога што је безбедност у Формули 1 подигнута на највиши ниво, па су због тога њихове титуле мање вредне? Још бруталније постављено, да ли живимо у времену толике некрофилије да би тек мртвог Себа или Луиса поставили на пиједестал на који овако живи и здрави немају право?

Друга рационализација би ове мултипле титуле посматрала у контексту невероватне поузданости данашњих аутомобила. Аргумената за овакав став има више него што у један текст може да стане – поменути Кларк рецимо у 72 старта има 25 победа и 23 одустајања, Стјуарт из 99 трка има 27 победа и 36 одустајања, а чак и Сена у 161 трци у каријери, уз 41 победу (а не рачунајући дисквалификације) чак 49 пута није стигао до кариране заставе. Због тога је разумно поставити питање где би били лимити старих мајстора у поузданим аутомобилима јер Хамилтонова 23 одустајања на 227 трка или Фетелових 28 из 217 стартова постављају садашњу генерацију у повлашћени положај у односу на асове прошлих времена. Али поново, да ли је Луисова и Себова кривица што возе у овој ери? Уосталом, поставимо ствари овако: да ли Рикардових осам одустајања на 19 овогодишњих трка Данијела чини бољим, цењенијим возачем?

Можда ће неко рећи да је конкуренција била јача у пређашње доба, па је данас лакше стизати до победа и титула? Стјуарт је '71. наспрам себе имао Фитипалдија, Андретија, Петерсона, Лауду, Халма и Суртиса, Ники '84. до титуле стигао у конкуренцији Пикеа, Розберга, Проста, Менсела и Сене, али нисмо ли пре само две године на гриду имали чак шест светских шампиона (и још четири возача која су побеђивала на тркама Формуле 1), а у години када је Фетел освојио прву титулу конкуренцију чинило чак 12 возача који у си-вију имају највиши степеник победничког постоља? Јесмо ли стварно тако брзо заборавили 2012. и седам различитих победника на првих седам трка? Уз три различита тима са четири или више победа у сезони, да ли неко заиста може и ову годину да отпише као недовољно конкурентну?

Коначно, уколико има и оних којима Шумијевих 13 победа на 18 трка 2004. Себових 13/19 2013. или Луисових 11/19 годину касније служе као доказ за превелику доминацију једног тима и/или возача, да ли исти критеријум важи за Аскаријевих шест од осам '52. или Фанђових шест од девет две године касније? Мекларенових 15 победа на 16 трка '88?

Шта у ствари желим да кажем? Да, тачно је да би уз бољу безбедност и поузданије аутомобиле већ Кларк вероватно надмашио Фанђа; да би у том ексклузивном клубу са више од три титуле били бар још и Лауда и Сена; да је немогуће предвидети докле би стигли Аскари, Риндт и Жил Вилнев. Али да ли је то што би сви они освојили више него што јесу валидан аргумент да се омаловажава оно што данашња генерација чини? Ако се питамо да ли би Прост био супериоран против Хамилтона или Пике у односу на Фетела зашто се никад не питамо како би Прост изгледао против Кларка, а Пике наспрам Фанђа?

Зато што су таква питања погрешна бар онолико колико је погрешно не препознати мајсторство које Луис, Себ и остатак данашње генерације демонстрирају из трке у трку, из године у годину. Можда је зато сада, када је титула одлучена а страсти макар привремено зауздане, прилика да на дивном Интерлагосу ове момке погледамо из другачијег угла и коначно их прихватимо за онакве какви јесу – истински асови које ће нека наредна генерација величати и користити као аргумент да „ови данашњи са таквим мајсторима не могу да се пореде".

Број коментара 4

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

уторак, 16. април 2024.
15° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво