Инфлација шампиона

Формула 1 је зачета 1950. године и све до 1993. само је један возач успео да освоји више од три титуле светског првака. Израз "вози као Фанђо" – израстао из поштовања према, сматрало се непревазиђеном, петоструком прваку, Хуану Мануелу – међутим, одавно је изгубио своје место у нашем вокабулару, чак и ако га није заменио сличан са неким другим властитим именом. Није ни чудо, ако узмемо у обзир да смо само у последњих четврт века на листу шампиона са више од три титуле додали чак четири нова имена.

Назвати неку победу, а камоли титулу, у било којем спорту или такмичењу „незаслуженом" је не само беспотребан израз непоштовања према победнику већ и глуп начин да себи прибавите квалификацију незналице (иако ће потписник ових редова до смрти бранити право да се искључиво тако описује бар исход стотог вечитог дербија, прва Алонсова титула и резултат Супербола XLIV). Из тога следи да, ако се сложимо да не постоји незаслужени тријумф, аутоматски престаје потреба да о нечијем успеху говоримо као о „заслуженом". Што ме оставља у проблематичној ситуацији како да опишем оно што нам је Луис Хамилтон демонстрирао у 2018. години, а што је своје логично исходиште добило пре две недеље у Мексику. Повлачећи се пред тим немогућим задатком, а имајући у виду да је најава онога што ћемо гледати овог викенда на сјајном аутодрому Жозе Карлос Паче обесмишљена одлученим шампионатом, овај текст ћу посветити феномену коме сам – у потрази за јевтиним кликовима – горе доделио поприлично груб и потпуно нетачан наслов.

Почело је са Простовом четвртом титулом – када се 1993. из пензије вратио за волан доминантне звери из Гроува – која одједном више није била довољна да Професора постави на степеник изнад троструких шампиона као што су Лауда, Сена или Стјуарт, а што је на неки начин успоставило тренд који ћемо гледати у наредних 25 година. Јер оно што је било јерес и помислити, а камоли о томе дебатовати током романтичних деценија Формуле 1, одједанпут је почело да поларизује страствени свет пратилаца најважније категорије светског ауто-спорта. Шумахеру тако није било довољно ни седам титула, Фетелу четири а Хамилтону (за сада) пет да избегну армију срчаних, чак огорчених фанова који понеку ако не и све титуле ових асова из најразличитијих разлога оспоравају. Што је необично не само из угла Формуле 1, где Кларкове, Лаудине или Пикеове титуле никада нису наилазиле на сличне замерке, већ и ако се посматра шира слика – да ли неко заиста може аргументовано да оспорава оно што су у својим каријерама постигли Џордан, Марадона или О'Саливен?!

Постоји бар неколико одговора на питање због чега титуле у данашњој ери – потпуно „незаслужено" ако ову незналицу питате – немају исту специфичну тежину као и оне пређашње. Било да се своде на измењену безбедност и поузданост аутомобила, ниво конкуренције или перцепцију о превише доминантним тимовима, оно што је свима заједничко је да, иако такви аргументи нису нетачни, без икакве дилеме су потпуно погрешни. Дозволите ми да елаборирам.

Најчешће се чује да је освајање великог броја титула олакшано пре свега кроз безбедност без преседана у којој уживају данашње генерације возача, што је неупоредиво са временом када смо у готово свакој сезони губили бар по једног аса у трагичним инцидентима. Истина је да је неке мајсторе на путу славе могла да заустави само смрт: Кларк је сигурно најбољи пример, а у ту категорију свакако спадају и Сена, можда Аскари и Риндт, па чак и Стјуарт, који је једини од њих преживео, али тако што се пензионисао као актуелни шампион правилно процењујући да би, уколико у тој ери настави, још неку титулу могао да плати животом. Међутим, да ли су данашњи шампиони криви због тога што је безбедност у Формули 1 подигнута на највиши ниво, па су због тога њихове титуле мање вредне? Још бруталније постављено, да ли живимо у времену толике некрофилије да би тек мртвог Себа или Луиса поставили на пиједестал на који овако живи и здрави немају право?

Друга рационализација би ове мултипле титуле посматрала у контексту невероватне поузданости данашњих аутомобила. Аргумената за овакав став има више него што у један текст може да стане – поменути Кларк рецимо у 72 старта има 25 победа и 23 одустајања, Стјуарт из 99 трка има 27 победа и 36 одустајања, а чак и Сена у 161 трци у каријери, уз 41 победу (а не рачунајући дисквалификације) чак 49 пута није стигао до кариране заставе. Због тога је разумно поставити питање где би били лимити старих мајстора у поузданим аутомобилима јер Хамилтонова 23 одустајања на 227 трка или Фетелових 28 из 217 стартова постављају садашњу генерацију у повлашћени положај у односу на асове прошлих времена. Али поново, да ли је Луисова и Себова кривица што возе у овој ери? Уосталом, поставимо ствари овако: да ли Рикардових осам одустајања на 19 овогодишњих трка Данијела чини бољим, цењенијим возачем?

Можда ће неко рећи да је конкуренција била јача у пређашње доба, па је данас лакше стизати до победа и титула? Стјуарт је '71. наспрам себе имао Фитипалдија, Андретија, Петерсона, Лауду, Халма и Суртиса, Ники '84. до титуле стигао у конкуренцији Пикеа, Розберга, Проста, Менсела и Сене, али нисмо ли пре само две године на гриду имали чак шест светских шампиона (и још четири возача која су побеђивала на тркама Формуле 1), а у години када је Фетел освојио прву титулу конкуренцију чинило чак 12 возача који у си-вију имају највиши степеник победничког постоља? Јесмо ли стварно тако брзо заборавили 2012. и седам различитих победника на првих седам трка? Уз три различита тима са четири или више победа у сезони, да ли неко заиста може и ову годину да отпише као недовољно конкурентну?

Коначно, уколико има и оних којима Шумијевих 13 победа на 18 трка 2004. Себових 13/19 2013. или Луисових 11/19 годину касније служе као доказ за превелику доминацију једног тима и/или возача, да ли исти критеријум важи за Аскаријевих шест од осам '52. или Фанђових шест од девет две године касније? Мекларенових 15 победа на 16 трка '88?

Шта у ствари желим да кажем? Да, тачно је да би уз бољу безбедност и поузданије аутомобиле већ Кларк вероватно надмашио Фанђа; да би у том ексклузивном клубу са више од три титуле били бар још и Лауда и Сена; да је немогуће предвидети докле би стигли Аскари, Риндт и Жил Вилнев. Али да ли је то што би сви они освојили више него што јесу валидан аргумент да се омаловажава оно што данашња генерација чини? Ако се питамо да ли би Прост био супериоран против Хамилтона или Пике у односу на Фетела зашто се никад не питамо како би Прост изгледао против Кларка, а Пике наспрам Фанђа?

Зато што су таква питања погрешна бар онолико колико је погрешно не препознати мајсторство које Луис, Себ и остатак данашње генерације демонстрирају из трке у трку, из године у годину. Можда је зато сада, када је титула одлучена а страсти макар привремено зауздане, прилика да на дивном Интерлагосу ове момке погледамо из другачијег угла и коначно их прихватимо за онакве какви јесу – истински асови које ће нека наредна генерација величати и користити као аргумент да „ови данашњи са таквим мајсторима не могу да се пореде".

број коментара 5 пошаљи коментар
(недеља, 11. нов 2018, 01:28)
anonymous [нерегистровани]

Repliciram

Nešto bih još dodao - jeste li primetili kako je Rozbergu naglo skočila popularnost nakon penzionisanja 2016.? Do tada su ga žestoko omalovažavali i govorili da bez Mercedesa ne bi mogao ni do bodova. Sad svi žale za njim što se povukao. Kao Botas pušta Hamiltona a Rozberg bi mu pokazao zube pa Hamilton ne bi mogao da se šepuri na vrhu karavana, Rozberg bi mu pomrsio konce... Tako da potpuno podržavam Vaš komentar. Jednostavno, ljudi umesto da cene ove velike majstore za volanom dok su aktivni, i da uživaju dok izvode majstorije, oni ih pljuju a posle će ih proglašavati Bogovima kad ih više ne bude.

(петак, 09. нов 2018, 15:39)
anonymous [нерегистровани]

Stara vremena...

... su prosla. Problem sada su silne simulacije. Samo pogledajte rezultate kvalifikacija iz 70-ih ili 80-ih, cak i u istom autu su vozaci bili po 1 ili 2 sekunde cas malo jedan, cas malo drugi ispred. Variralo je mnogo jer je sve dolazilo od vozaca. Samo pogledajte dokumentarac o Williams-u gde Alan Jones testira novo ogibljenje i kaze "mislim da mogu sa ovim brze". Znaci vozac je sve odlucivao, a pocelo je da se raspada sa Ron Denisom koji je naredio da sav setup kopira sa Prostovog automobila na Senin, pa je Sena, koji je bolji vozac ali manje razumeo kako se podesava bolid, tukao Prosta, sve dok Prost (sto je posle priznao u svojoj knjizi), napisao kako je namerno poglesno podesavao bolid, pa onda sam pred trku sa srafcigerom menjao sam sebi ugao zakrilaca. E, toga vise nema - vozac samo vozi idealno podesen auto koji su inzinjeri podesili idealno - i to je to. Nema nikoga ko je pobedio u inferiornom bolidu poslednje tri decenije. A kad se na to jos doda i marketing, kult licnosti i ostalno - stvar je samo jos gora. Zasto Hamilton nikad ne vozi "race of champions" dge svi imaju isti auto? Ne sme, srusice se kult licnosti, a realno je - Mercedes je najbolji bolid!

(петак, 09. нов 2018, 15:33)
anonymous [нерегистровани]

mentalno realno vremenski

Napisacu sta mislim da je prava istina, pa vi vidite za sebe. U pitanju je fenomen "u staro vreme je sve bilo bolje", i to se ne menja. Garantujem da su tako pricali i za Senu u odnosu na stare legende dok je Sena vozio, ali se zaboravilo, isto kao sto ce da se zaboravi i pljuvanje Sumahera, Alonsa, Seba i Hamiltona. Kad se pojave neki novi za 20 30 godina, ovi sadasnji bice stari i zato ce biti pozlaceni. I tako zauvek. To se zove "tajna penzionerstva", i kada covek sebe uhvati da tako prica "pre je sve bilo bolje" (obratite paznju na kvalifikator SVE) znajte da ste mentalno postali penzioner.

(петак, 09. нов 2018, 14:34)
anonymous [нерегистровани]

A znamo i zbog čega

Potpuna korupcija sporta dovodi do stvaranja lažnih šampiona. Šumaher je titule osvajao zabijanjem u direktne konkurente, potom su protivno pravilima naređivali drugom vozaču ekipe da se sklanja, a sada imamo Hamiltona koji uz sebe ima uvek spremno vozilo bezbednosti, da izađe na stazu i omogući mu da stigne Fetela kad god je potrebno. Naravno da svaka takva "pobeda" može i MORA biti označena kao nezaslužena. O tituli da i ne govorim. Naravno, tu su i razne igre i korupcija kada su u pitanju timovi, odnosno bolidi i večito korišćenje nedozvoljenih stvari. I niko ne trpi sankcije zbog toga. Treba prestati sa praćenjem bilo kog sporta, jer je novac i uništio takmičenje. Kome nije jasno, dovoljno je da pogleda neko takmičenje za Pesmu Evrovizije na kom svaki malo upućeniji komentator može unapred, sa velikim preciznošću, da kaže ko će kome koliko poena da dodeli. Sa sve "glasovima publike". Ako negde ima para (a u sportu su trilioni) onda je sve namešteno.

(петак, 09. нов 2018, 14:15)
Boom [нерегистровани]

Boom

Ko gleda trku Formule 1 i ne očekuje da vidi sudar, taj onda voli da gleda saobraćaj!