Реквијем за сезону

Десетковани, исцрпљени, из мејнстрима изопштени, несхваћени и чак донекле сажаљевани припадници мог племена спремају се за још једну хибернацију пре него што се мирис пролећа у ваздуху споји са сликом позног лета у Мелбурну и изнова понуди најбољу робу коју човек познаје – Очекивање. Очекивање нове наде, бољег сутра, нове сезоне.

Парадоксално, оно најбоље у Формули 1 - та нада у боље сутра, у дан када ће баш ваш тим/возач захваљујући новом, јачем мотору, паметнијој шасији, лукавој тактици и/или новопронађеној форми коначно кренути шампионском стазом - је у исто време и оно најгоре у Формули 1. Као и у политици, и овде важи правило да највише боле неиспуњена обећања, а чини се да је на том пољу Формула 1 недостижна чак и за ветеране (домаће или стране) политичке сцене. Са сваком победом за најјачи мотор, сваким претицањем у супериорном аутомобилу, сваком титулом за доминантан тим племе се даље осипа, а бивши припадници заузимају позиције у не баш широком спектру осећања које се простире од „ово више нема смисла, некад је било много боље" преко „престао сам да гледам Формулу 1 када се повукао (убацити име омиљеног возача)" до „ко још гледа Формулу 1, (убацити име омиљеног спорта, по могућству неке од тркачких дисциплина) је много бољи".

Као да је другачији исход уопште био могућ?! Као да је Формула 1 крива што ће у највећем броју случајева, ако не баш увек, побеђивати најјачи мотор, супериорна аеродинамика, најбољи тим? Као да је, уосталом, икада било другачије?

Када Јувентус и Барселона или Атлетико и Реал одиграју крајње неинспиративних 0 - 0, а ПСЖ аматеризује некад моћни Селтик - као што је то био случај у претходних седам дана - или када Сити добије 17 од 19 званичних утакмица ове сезоне, да ли неко за то криви фудбал? Када наша кошаркашка репрезентација, у саставу у којем никад пре није играла, лагано напуни Аустријанце (још једна реченица коју никад нисам веровао да ћу изговорити), или у тада најјачем могућем саставу, у финалу великог такмичења већ после прве четвртине изгуби све наде против Тима снова, да ли неко за то криви кошарку? Када момци који би морали да буду много већи понос ове нације него што је то случај држе све титуле које постоје у том спорту, током четири пуне године (?!), да ли неко због тога криви ватерполо? Је ли тенис крив када Новак, Рафа, Роџер и Енди узму 35 од 38 Слемова у периоду од скоро десет година? Да ли било којем од тих спортова смета што, као и у Формули 1, по правилу побеђује, остале декласира и титуле узима најбољи тим/репрезентација/појединац?

Оно што желим да кажем је да није крива Формула 1. Криви смо ми, припадници тог племена који правимо разлику између меке и супермеке гуме, продуваног и обичног дифузора, нагиба задњег крила и нивоа приањања. Ми којима неразумљиве скраћенице као што су ДРС, МГУ-Х или ВСЦ заиста нешто значе. Ми и наша очекивања. Нас је немогуће задовољити па зато кривца тражимо негде другде. Не верујете ми?

Узмимо 2017. као најсвежији пример. Сезона у којој смо имали 5 различитих победника (питајте Аривабенеа зашто нисмо имали 6), који су возили три оригиналне шасије са три различита мотора. Где су распоред на квалификацијама понекад одлучивале не десетинке или стотинке, већ хиљадити делови секунде. Тактичке мајсторије или брљотине тимова које су директно одлучиле победнике на бар четири трке. Кварови који су ломили срца и наде чак и највећих асова. Контроверзне одлуке контролора трка које су директно утицале на резултат.

Имали смо и спектакл на обали Каспијског мора, трку у коју је стало толико дешавања, обрта и невероватних момената колико поједине категорије ауто-мото спорта не скупе у току целе сезоне. Коначно, имамо и сјајну генерацију возача у којој једнако они искуснији, са титулама у биографији, као и надолазећи и гладни, будући шампиони својим јединственим стилом боје сваки тркачки викенд.

А опет, мало ко од нас, преосталих саплеменика, где укључујем и своју незнатност, ће са узбуђењем причати о 2017. Чак не ни због тога што је сезона решена пре последње трке - прошле године рецимо није, али ни узбудљиво финале где се до последњег круга није знало ко ће однети титулу није ни 2016. ни Формулу 1 учинило узбудљивијом - једноставно, из ко зна којег, или можда боље рећи колико разлога, осећамо да Очекивање није испуњено. Још горе, питамо се да ли ће икад бити.

Они којима је чаша до пола пуна ће овог викенда са једнаким задовољством као и до сада, под светлима богатих Емирата добити још један фикс адреналина и тако отпратити Формулу 1 на зимску паузу. Они којима је чаша полупразна ће напустити племе - ако то већ нису учинили - и придружити се нараслој категорији разочараних, гласних критичара.

И то је сасвим у реду. Не постоје ни они који су у праву, ни они који су у криву. Постоје само они који још увек верују у јединствену комбинацију мириса пролећа и слике касног лета. У Очекивање.

број коментара 0 пошаљи коментар