Прича о Кривоногом

Једно пето место, девето ако Фетел не буде бољи од другог, или само ситуација у којој Себастијан једном не забележи више од треће позиције у преостале три трке биће довољни да Луис Хамилтон постане четвороструки светски шампион.

За поређење, током целе сезоне Хамилтон је само једном ове сезоне имао лошији пласман од петог места (Монако), тако да чак ни злогласна коментаторска клетва неће успети да му се испречи на путу до славе у 2017. години. Да ли ће то бити вечерас у Мексику, за две недеље у Бразилу или на последњој трци у Емиратима је мање битно. Момак из Стивениџа у јануару пуни 33 године и иако не престаје да дописује нове странице у књизи рекорда, из неког разлога и даље наилази на неодобравање једног броја навијача. Доста необичан став према некоме ко иза себе има толико титула, 62 победе, 38 најбржих кругова и 72 „пол позиције" и ореол ако не најбољег онда свакако најбржег возача своје генерације.

Признајем да - иако Хамилтона неизмерно поштујем и никако не спадам у оне који га по било којем основу оспоравају - никада нисам био његов навијач, па можда нисам најбоља особа да се ухвати у коштац са онима који га и даље критикују. Уместо тога, дозволићете ми да мало изврнем перспективу, и да величину британског аса осликам поређењем са једним од великана овог спорта који никада није био оспораван на начин као што се то данас дешава будућем четвороструком прваку.

Да бих то учинио, потребно је да се вратимо у далеку прошлост, у 1956. годину, када је свет Формуле 1 први пут научио да броји до четири. Јунак наше данашње приче је у то време 45-годишњи пуначки, проћелави, мирни, чак скромни господин спуштених рамена и укоченог врата (последица страшног удеса на Монци 1952. године) који је пре него што је ушао у легенду и добио надимак Маестро био познат по много мање гламурозном надимку - Кривоноги. Тапшање по рамену за све који сте у овом опису препознали Хуана Мануела Фанђа, човека чије је име током 50 година, до појаве једног другог аса - који ће оборити његов рекорд по броју титула - било симбол за брзу вожњу („вози као Фанђо").

Аргентинац са италијанским коренима је услед лошег сплета околности (мало због тога што је Аргентина тих година била далеко, више због Другог светског рата) касно ступио на интернационалну сцену - а и тада захваљујући новцу Перонове владе - али је одмах свима било јасно какав ас је у питању. У првој сезони Формуле 1, 1950. године, Фанђо и Фарина су поделили по 3 победе, и мада је на тркама које се нису бодовале за шампионат Кривоноги славио и у Сан Рему, Женеви и Пескари, титула је отишла арогантном Италијану захваљујући четвртом месту и најбржем кругу у Белгији. Свеједно, у наредних седам година, Фанђо је освојио пет титула, при чему су му измакле само две у годинама (1952. и 1952.) када се шампионат због недовољног броја конструктора возио према правилима Формуле 2.

Фанђо је, осим што је био фантастичан возач, био познат и по томе што је - са изузетком 1952. и 1953. године - увек возио најбржи аутомобил, а није се либио да промени екипу и током сезоне (као што је урадио 1954. напустивши Масерати у којем је тријумфовао на првој трци сезоне зарад супериорног Мерцедеса) како би увећао своје шансе за освајање титуле. То се савршено уклапало у профил човека који је увео метод побеђивања најмањом могућом брзином (нешто што ће касније на сличан начин прославити још једног четвороструког шампиона света, Алана Проста): „Никада нисам био спектакуларан возач. Увек сам возио промишљено и спокојно а не као неки, нервозно и право на гробље. Желео сам увек у свему да будем први, али када је смрт у питању, ту сам желео да завршим последњи".

Диван пример је Монако 1950. године, када је посматрајући реакцију гледалаца око стазе који су се упињали да виде нешто са њихове десне стране закључио да је иза кривине сигурно разлог због којег би требало да успори, па је провукавши се кроз олупине укупно 10 аутомобила који су остали жртве таласа (?!) који су у то време слободно запљускивали обалу, до прве победе у Формули 1 стигао тако што је на крају за цео круг обишао све који су завршили трку.

Иако никада није био познат као нарочито брз возач („Страх није глупост. Победа није питање храбрости, већ вере у себе и у аутомобил. Знао сам много возача који су били храбрији од мене. Сви су мртви сада."), победа на Нирбургрингу 1957. је до данашњег дана остала мит који се препричава из генерације у генерацију. На најстрашнијој стази на свету, услед продуженог боравка на замени гума, пола минута предности над паром Ферарија се претворило у 50 секунди заостатка. До краја је остало још десет (додуше дугих) кругова, а оно што је Маестро учинио на путу до победе је можда најбоље да оставимо да сам опише: „На тој трци сам довео себе до лимита. Никада до тада нисам од аутомобила тражио више него што би могао да ми пружи, али тог дана сам се толико исцрпео да следеће две ноћи нисам могао да заспим. Чак и данас, кад затворим очи, имам осећај да сам поново у тој трци и јурим брже него што сам икада раније имао храбрости да покушам. Одмах после трке, знао сам да више никада нећу моћи да возим тако брзо." И није, била му је то последња победа у каријери.

Какве све ово везе има са Хамилтоном, питате се? За то је потребно да се вратимо на Монцу 1956. године, последњу трку шампионата. Аргентинац је имао лепих 8 бодова предности над клупским колегом, 20 година млађим Питером Колинсом и титула му је била у џепу. До момента када је са сломљеном летвом волана некако довукао свој Ферари у бокс. Колико год шокантно то сада изгледало, тих година је било сасвим уобичајено да возачи током трке промене аутомобил, али не за резервни, већ тако што би неко од клупских колега (а тада је било више од два возача у тиму) ушао у бокс и као што је то случај на Ле Ману, изашао из аутомобила и уступио га неком другом. Пошто је поправка аутомобила предуго трајала, Ферари је планирао да Фанђа врати у трку у Мусовом аутомобилу, као што су већ учинили почетком сезоне, у Аргентини, где су Маестро и Италијан поделили (?!) прво место.

Међутим, када је Римљанин дошао на сервис, није ни погледао Фанђа који је стајао спреман поред аутомобила, већ је добивши нове гуме једноставно отпрашио назад на стазу. По реду, следећи је на замену гума требало да дође Колинс, и мада је у том тренутку био другопласирани и са одличном шансом да на крају трке стигне до титуле првака, Енглез је добровољно уступио аутомобил Фанђу, који је тако стигао до своје четврте титуле првака света. Те сезоне, на путу до титуле, Маестро је чак три пута трку настављао у туђем аутомобилу.
Не знам да ли сам овом причом барем на тренутак успео да натерам да се замисле оне који оспоравају Хамилтона као шампиона који без обзира на титуле „није у рангу са шампионима из прошлости". Свакако ми није била намера да оспоравам величину и легат Маестра из Аргентине. Свако време има неке своје карактеристике које из другачије перспективе делују у најмању руку необично, али једно је сигурно: шта год урадио до краја каријере, за генерације које долазе после нас, Луис Хамилтон ће бити само и једино великан Формуле 1.

П.С. Луиђи Мусо је једва извукао живу главу, када је аутомобилу који је требало да уступи Фанђу на Монци 1956. отказало управљачки механизам. Питер Колинс, који је уступио аутомобил Аргентинцу уз речи да је за њега „још увек сувише рано да постане светски првак" другу шансу није никада добио. У августу 1958. погинуо је на ‘Рингу, месец дана након што је у Ремсу своју судбину дочекао Луиђи Мусо.

број коментара 0 пошаљи коментар