Мрзим Хунгароринг

Пре четири године сам на овом истом месту писао о томе зашто кад год чујем Хунгароринг помислим на Велику награду Југославије и ни до данашњег дана не могу да разумем како је земља која је имала све оно што тадашња Мађарска није - укључујући и госпођу Еклстон - успела да пропусти тако колосалну маркетиншку, туристичку, па на крају и финансијску прилику.

Малу утеху сам пронашао у чињеници да је Хунгароринг - по скромном мишљењу моје незнатности - са својим кратким, спорим кругом и смешним картинг кривинама убедљиво најгора стаза у модерној ери Формуле 1. Колико сам необјективан можда најбоље показује да ме није поколебало ни то што су извесна господа звучних презимена - Сена, Менсел или Шумахер рецимо - била управо супротног мишљења. Не, моја тврдоглавост у неприхватању Велике награде Мађарске истрајава и даље, па иако у данашњем календару само две стазе - Монца и Монте Карло - имају дужи низ узастопних организација трке Формуле 1, моја поносна нога на Хунгароринг никад није крочила. Најближе што сам икада доживео, када је у питању навијачко искуство и та стаза, је гомила мрких погледа тифоза са Фераријевим заставама, на једном малом грчком острву где сам испред телевизора 2000. године уздигнутих руку, уз гласни узвик пропратио Микин ракетни пут са треће позиције на старту до вођства у првој кривини, које више до краја није испустио.

Нажалост, Мађари се изгледа нису због мог става претерано потресли, па како године пролазе, све је извесније да је једини губитник због тога управо онај који је пропустио да уживо присуствује неким од сада већ чувених прича Формуле 1, односно - ја.
Прво издање трке, рецимо, није било нарочито узбудљиво, ако изузмемо моменат који је помало претенциозно проглашен најбољим претицањем у историји. Можда и није најбоље - за ту титулу је конкуренција страшна - али свакако је спектакуларно, колико због тога што је Нелсон великог Аиртона обишао са спољне стране кривине, толико и због нестварног проклизавања жуто-беле турбо звери коју је Пике укротио „контром" у стилу најбољих рели возача:

У наредне две трке по једну победу су забележили управо горњи актери, а онда је дошла незаборавна 1989. година. Дозволите мали увод. Те сезоне, Ферари је представио први аутомобил који је за њих дизајнирао Џон Барнард, Ејдријен Њуји те ере. Не само да су црвени аутомобили имали 12-цилиндричне моторе, по први пут још од 1980. године - те сезоне доминантни Мекларен је рецимо користио Хондин V-10, док је 16 од 20 тимова имало осмоцилиндричне агрегате - већ је Барнардов дивни Ферари 640 у Формулу 1 по први пут увео полуаутоматски мењач са ручицама за промену брзине иза волана. У конзервативном Маранелу, иновација тог типа је дочекана са поприличном скепсом, па чак и када је Менсел после првог теста изјавио како више никад не жели да вози аутомобил са класичном ручицом мењача, Барнард је морао да запрети раскидом уговора пре него што је полуатоматски мењач коначно прихваћен. Ипак, интриге унутар тима су толико успориле развој аутомобила да је Ферари на прву трку сезоне стигао а да 640 ни једном на тесту није прошао целу дистанцу једне трке.

Легенда каже да је Чезаре Фјорио, тадашњи тим менаџер, чак сугерисао да се за прву трку сипа само пола резервоара горива, како би нови Ферари макар деловао брзо пре него што, због неминовног квара, одустане. Како Формула 1 има филмски дар за иронију, Менсел је тог дана наравно добио, али пошто живот није филм, неизбежни кварови нетестираног аутомобила су условили да следећа трка коју је аутомобил завршио буде тек седма рунда шампионата, на Пол Рикару. На Силверстону је затим Менсел - као и у Француској - стигао до друге позиције, у Немачкој је завршио као трећи и на ред је дошла Мађарска.

Британац је услед мука на квалификацијама на Хунгарорингу кренуо са дванаесте позиције, али тог дана ништа није могло да га заустави. Педесет кругова касније, испред њега је остао још само Сена и Најџел је лукаво искористио прилику која се указала када се испред водећег двојца нашао заостали Јохансон, па је на циљ стигао са невероватних 25 секунди предности над Бразилцем: „Од свих мојих победа и претицања у каријери, о овоме се највише прича. Сена је био један од најбољих возача у историји, али није био увек сјајан када га притиснете. Ја сам био један од ретких возача који је умео да га стави под притисак и то му се није допадало. Ово је једна од најбољих победа моје каријере".

Три године касније улоге су се измениле - Најџел је управо на Хунгарорингу освојио своју једину титулу, пет трка пре краја сезоне, али је до победе на трци стигао Аиртон. На победничком постољу, Сена је загрлио великог ривала и честитао му титулу речима: „Свака част. Какав диван осећај, зар не? Сада ти је јасно зашто сам такво ђубре - никада не желим да изгубим тај осећај, а поготово не желим да дозволим да га и други искусе".

Највећи шок на Хунгарорингу је ипак онај из 1997. године, који се - није ни догодио. Те сезоне, Хил је као актуелни светски шампион, после несугласица са Френком напустио Вилијамс и потписао за нејаки Ероуз. Резултат је био очекиван, возач са бројем један на аутомобилу је у Мађарску стигао са исто толико бодова из десет трка. А онда се треће место на квалификацијама претворило у вођство у 11. кругу - након што је Дејмон обишао Шумијев Ферари - и 35 секунди предности у односу на другопласираног Вилнева. Прву, историјску победу за Јамаху (мотор) и Бриџстон (гуме) је тог поподнева спречио квар хидраулике - у последњем кругу. Кажем вам, филмски дар за иронију.

Са Хунгароринга памтићемо и прву Алонсову победу, 2003. године, чиме је постао најмлађи победник у историји Формуле 1 (након што је ту титулу 44 године држао Брус Мекларен), први тријумф каријере Џенсона Батона 2006. у првој кишној трци у Мађарској, али и спектакуларни распад односа у Мекларену 2007. године када се Алонсо правио луд и задржао Хамилтона у боксу таман довољно да овај не може да започне последњи брзи круг на квалификацијама. Нарочито ћемо памтити 2009. када смо умало заувек остали без Масе, после бизарног инцидента на тренингу.

Када се подвуче црта, статистика прве три деценије тркања у Мађарској - у најбољем стилу бикинија - нуди неке поприлично интригантне детаље, као што је само 13 победа са прве стартне позиције у досадашњих 30 трка, или податак да је још 2004. године последњи пут до титуле стигао возач који је исте године победио на Хунгарорингу (Шуми). Још интересантније, само је један возач (Хамилтон) у последњих 10 година успео да победи са прве стартне позиције, а Мерцедес у ери нових, хибридних мотора, упркос 41 победи на претходних 48 трка, на Хунгарорингу у претходне две године није стизао даље од треће позиције.

Како мени све то ипак није довољно, те ћу очигледно наставити да се дурим на помен Велике награде Мађарске - радећи и даље у корист сопствене штете - остајете само ви да пожелите Ферарију, и можда још пре, Ред Булу, да помогну Сребрним стрелама да одрже ову новоустановљену традицију и ове године. Зарад шампионата, који управо улази у своју другу половину.