Да ли је на помолу нова "фантомска" oлимпијада?

Јапански медији јављају да је број потврђених случајева оболевања од коронавируса у земљи прешао 800, те да међу зараженима има и оних који нису боравили на несрећном крузеру "Дајмонд принцес", у Кини или имали директан контакт са кинеским туристима.

Са обзиром да су заражени откривени у више већих градских средина широм земље, укључујући ту и пренасељени Токио, међу грађанством расте забринутост да би Олимпијске игре могле да буду озбиљно угрожене епидемијом.

Политички значај "фантомских игара"

Мало је познато да је Токио већ једном био присиљен да се одрекне олимпијских игара чије је право на организацију освојио. Реч је о 12. летњим играма заказаним за 1940. годину, које је осујетио рат. 

То је требало да буду прве Олимпијске игре у историји које би организовала једна азијска земља и, што је у то време у којем су политика и међународни односи били прожети суровим теоријама о градацији људских раса, било врло битно – један "обојени", наводно инфериорни, народ. 

За Јапан, који је у време када се кандидовао већ владао Тајваном и Корејским полуострвом, те кроз марионетску државу Манџукуо контролисао североисток Кине, било је врло битно да организацијом највећег светског спортског догађаја, који прате обимни инфраструктурни радови, докаже свету да је цивилизована земља која се налази на нивоу економског и технолошког развоја који је исти или упоредив са западним силама. 

Кроз Игре се, такође, желело показати и да је Јапан неприкосновени лидер Азије, којем, у складу са његовим цивилизацијским и економским напретком, припада право да политички предводи, па и физички влада континентом. 

Јапанска влада имала је и унутрашњу политичку агенду – игре су замишљене да уједине и инспиришу народ који су очекивала озбиљна искушења у предстојећим освајачким ратовима, као и да послуже да се јавност увери да се земља економски опоравила од Велике светске кризе из 1929. године. 

И престоничка влада је била заинтересована да преко олимпијаде пошаље поруку да је град у потпуности надвладао све последице запањујућег земљотреса из 1923. године, који су пратили стихијски пожари и нереди и у којем је погинуло најмање 105.000 људи.

Оно што је заиста фасцинантно је да је Јапан тражио и стекао право да те 1940. године организује и Зимске олимпијске игре (у граду Сапору) и шестомесечну светску изложбу (у Токију), чиме је требало да оствари за друге незамисливо достигнуће – (готово) симултано одржавање свих логистички најсложенијих, најскупљих и најпрестижнијих светских догађаја. 

Ове, може се рећи, необуздане амбиције говоре о степену националистичке опијености и религијском жару у тој земљи средином тридесетих година. Јер, иза настојања да се сви важни светски догађаји обједине у Јапану у истој години налазила се вера да је он "земља богова", која има судбину да предводи Азију, и коју у 1940. очекује празник од огромног значаја. 

Наиме, тадашња држава, и шире, политичка и војна елита у Јапану пропагирале су идеју да је митологија домаће многобожачке религије Шинто, која је приповедала о томе како су Јапански архипелаг створила небеска божанства и како је први јапански владар, потомак Богиње сунца, ступио на земљу пре више од две и по хиљаде година, заправо историја.

Митолошки списи из раног осмог века употребљени су за рачунање старости царске лозе, и по тим прорачунима, 1940. је требало да се наврши тачно 2.600 година од ступања на тло и освајачког похода првог (легендарног) владара Јапана, Ђинмуа – годишњица коју је држава намеравала да искористи за идеолошку хомогенизацију становништва и слање политичких порука иностранству.

Олимпијска осовина Берлин-Рим-Токио

Прва идеја о одржавању Олимпијских игара у Јапану родила се 1929. и након две године дебата у земљи и опипавања пулса у иностранству, скупштина града Токија је 1931. године једногласно донела одлуку да истакне кандидатуру за највећи међународни спортски догађај. 

Јапану су Летње олимпијске игре званично додељене 1936. на састанку Међународног олимпијског комитета (МОК) у Берлину, где је тада одржана 11. олимпијада, која је послужила за демонстрацију економске моћи и организационе способности нацистичког режима.

Хитлерови пропагандисти надали су се и да ће пажљиво пробране немачке атлете, убирући прегршт медаља, домаћој јавности у пракси потврдити, а иностранству наметнути, нацистичку идеолошку слику о физичкој надмоћности аријевске расе.

Да је хронолошка секвенца у кандидатури за Олимпијске игре у четвртој деценији прошлог века везана за политичко-војни афинитет три земље које су тих година постале познате као "Силе осовине", показује координација Токија са Римом. Наиме, и италијанска влада је намеравала да, по угледу на Берлин, кроз спорт демонстрира свету растућу силу своје фашистичке државе, па је Вечни град ушао у надметање за олимпијске игре 1940. скупа са Токијом.

Међутим, када су Јапанци упутили молбу Дучеу да Рим повуче своју кандидатуру како би далекоисточна царевина сигурно добила олимпијаду заказану за 1940, важну годину у којој се по јапанском митском предању навршавало тачно 2.600 лета од ступања на престо првог јапанског цара, Мусолини је на то пристао, померивши кандидатуру своје земље за 1944. 

Тако је у периоду од 1936. до 1944. требало да буде остварен низ од три летње олимпијаде у организацији нових светских (фашистичких) сила, Немачке, Јапана и Италије, којим би била доказана теза о расној и цивилизацијској супериорности њихових народа и свету дато на знање да је дошло до померања језгара економске моћи.

Ситуација се, међутим, закомпликовала када је швајцарски град Лозана, седиште МОК-а, објавио кандидатуру за олимпијаду 1944, која је падала тачно на пола века од оснивања тог интернационалног тела. Мусолинијев режим је оценио да италијанска престоница не може да победи таквог кандидата, па је Дуче одлучио да прекрши своје обећање Јапанцима и поново уведе Рим у трку за олимпијаду 1940.

Успон и пад Токија

Испрва међу кандидатима за 12. олимпијске игре 1940, поред Токија и Рима, нашли су се и Александрија, Барселона, Будимпешта, Буенос Ајрес, Даблин, Хелсинки, Рио де Жанеиро и Торонто. У други круг пласирали су се престонице Јапана, Италије и Финске. Међу њима се повела тако огорчена битка да седница МОК-а у Ослу 1935. није могла да одлучи победника. То се десило тек годину дана касније у Берлину, када је Токио однео превагу, поразивши Хелсинки у последњој рунди гласања.

Међутим, одмах по том успеху, Токио се суочио са озбиљним противљењима, и у иностранству и код куће. Наредне 1937, Јапан је отпочео војне операције у централној Кини нападима на Шангај, Нанђинг и друге градове. То је изазвало снажну реакцију Велике Британије и нарочито Сједињених Држава, које су у томе виделе претњу од даљег ширења јапанског војнополитичког утицаја у азијско-пацифичком региону. Уследили су бројни притисци да се Јапан одрекне олимпијаде или да му она буде одузета. 

У самом Јапану, због размера операција у Кини и потребе да се припреми за евентуални будући рат против САД за примат у Тихом океану, војска је убрзо почела да се противи утрошку новца, гвожђа, челика и других сировина за инфраструктурне радове за две олимпијаде. Она је захтевала и да се радна снага у већем броју посвети ратном напору и зазирала од тога да би део њеног људства могао да буде повучен из строја како би се формирале репрезентације за различите спортове. 

Јапанска влада је тако у лето 1938. године због тешке војнополитичке ситуације одлучила да одустане од одржавања олимпијада у Токију и Сапору 1940. Летња је препуштена Хелсинкију, који, међутим, због избијања Другог светског рата и сукоба са Совјетским Савезом такође није успео да је одржи. 

МОК је зимску олимпијаду од које је Јапан одустао најпре поверио Сент Морицу у Швајцарској, а онда немачком граду Гармиш-Партенкирхену, али ни те игре никада нису одржане због избијања рата 1939.

Прошлост као утеха?

Поједини медицински стручњаци сматрају да би нови коронавирус у Јапану могао да достигне врхунац током марта и потом почне да јењава. У том сценарију, по којем вирус слаби како расте температура и дужина дана, те постаје сезонски проблем који се јавља искључиво зими, биће довољно времена за консолидацију до одржавања највећег спортског догађаја на планети у којем би требало да учествује више од 15.000 атлета. 

Мрачнији сценарио, по којем се вирус отима контроли и опстаје без обзира на доба године, међутим, могао би бити фаталан по Олимпијске игре, јер спортски радници оцењују да преостаје још два или, максимално, три месеца до тренутка када одлука о томе да ли се олимпијада одржава или не мора бити донесена.

Евентуално отказивање или померање овогодишње олимпијаде због епидемије смртоносног коронавируса, посебно с обзиром на горе наведену несрећну олимпијску историју, било би не само економски, већ и немали психолошки ударац за јапанско друштво и државу.

Међутим, и у том случају Јапанци ће бар имати утеху у чињеници да је њихова земља већ успешно организовала три олимпијаде – Летње игре у Токију 1964. године, и Зимске у Сапору 1972. и Нагану 1998.

Није случајно да су прве две одржане управо градовима који су требали да буду домаћини "фантомских игара" из 1940. године.