Допинг као државни пројекат

Борба против допинга је један од највећих проблема савременог спорта. Напредак науке донео је све софистицираније технике допинга које морају да прате савремени тестови. Читаве каријере спортских икона, попут Ленса Армстронга, грађене су на коришћењу недозвољенис супстаци. Док се за допинг сматра да је индивидуална одлука спортисте (или тима) у једном периоду, ова спортска аномалија је била прави државни пројекат некадашње Источне Немачке.

Источна Немачка, је једна од најуспешнијих држава која је учествовала на великим такмичењима (Олимпијске игре, светска и европска првенства). Од када је 1968. године самостално учествовала на летњим Олимпијским играма у Мексико Ситију, закључно са Играма у Сеулу 1988. године (бојкотовала је ОИ у Лос Анђелесу 1982. године), Источна Немачка је на пет летњих олимпијада освојила невероватне 409 медаља (127 златних, 129 сребрних, 153 бронзане). Највећи број медаља освојен је у инидвидуалним спортовима, атлетици и пливању.

На три од пет летњих олимпијских игара Источна Немачке је по броју медаља завршила на другом месту у укупном пласману (1976. Монтреал 90 медаља, 1980. Москва 120 медаља, 1988. Сеул 102 медаље), док су на Играма у Минхену 1972. године са освојених 66 медаља били на трећем месту.

Источна Немачка је и једна од најуспешнијих репрезентација у зимским спортовима. На шест учешћа на зимским олимпијским играма ова држава је освојила укупно 110 медаља. На Играма у Сарајеву, Источна Немачка је са 24 медаље била најбоље рангирана репрезентација, док је на још три олимпијаде била друга.

Успеси на великим такмичењима, количина освојених медаља за земљу која је тада имала само 17 милиона становника и била релативно неразвијена, представљају право чудо. Када је 1989. године пао Берлински зид и када је дошло до уједињења Немачке, отварањем архива злогласне тајне службе Штази, утврђено је да је иза свих успеха стајао државни програм организованог допинга источнонемачких спортиста.

Ако је отварање тајних докумената само потврдило оно у шта су сви раније сумњали, нико није ни слутио размере организованог допинга и монструозност читавог пројекта.

План организованог допинга познатији је под именом „Државни план 14.25". Иза ове шифре крије се скоро две деценије медицинских и фармаколошких истраживања у циљу прављена супстанци које ће помоћи представе источнонемачких спортиста на великим такмичењима.

Иако није јасан тачан датум када се са пројектом почело, сматра се да је од почетка седамдесетих година прошлог века кренуло организовано допинговање уз благослов, подршку и надзор државе.

Циљеви организованог допинга били су чисто идеолошки. Било је потребно да се докаже идеолошка супериорност (овога пута комунистичког система) и да се у спортском окршају, пре свега са западним, капиталистичким спортистима, забележи победа. У то име најмање 10.000 спортиста било је подвргнуто системском допинговању, са или без свог знања.

Први пут допинговање немачких спортиста запало је за око спортској јавности 1977. године када је бацачица кугле Илона Слупианек, која је тада тежила 93 килограма  на Европском првенству у Хелсинкију била позитивна на анаболичке стероиде. У време када се на допинг није толико обраћала пажња, ни казне нису биле велике, Слупианекова је била суспендована на годину дана, а казна јој је истекла само неколико дана пред почетак Европског првенства у Прагу.

Исте године лабораторија у Дрездену, која је вршила допинг тестове над спортистима, доспела је под контролу државе. Од тада, лабораторија је вршила око 12.000 тестова годишње и никада није имала ниједан позитиван резултат.

Након случаја „Слупианек" спортисти из Источне Немачке су тајно тестирани пред одлазак на велика такмичења. Они којима би тестови били позитивни, искључивани су из тимова под изговором да су повређени. Код оних код којих је допинг сакривен, одлазили су на такмичења. Такав начин контроле заслужан је што скоро ниједан такмичар ове државе није ухваћен на допинг тестовима.

На свом врхунцу, на немачком допинг програму у једном тренутку радило је више од 1.500 доктора, фармацеута и научника, све под будном контролом немачке тајне полиције Штази.

Оно што читавој ствари даје велику дозу монструозности је чињеница да је допинг почињао у раним годинама такмичара. Постоје подаци да су малишанима од 11 година даване недозвољене супстанце, док се употребом анаболичких стероида кретало са 13 и 14 година. То значи да су деца још у предпубертетском добу селектована и праћена и организовано допингована, неретко без њиховог знања. Након освојених медаља, славе и тријумфа, како су завршавали каријере, многи спортисти суочавали су се са тешким здравственим проблемима изазваним вишегодишњим допинговањем.

Бивша немачка атлетичарка Биргит Бозе у допинг програму нашла се са 11 година. Данас Бозеова пати од тешких здравствених проблема, креће се само уз помоћ штака и трпи велике болове. За све муке каже да су криве „мале плаве пилуле" које су јој давали да пије још као дете.

Трострука олимпијска шампионка и светска рекордерка у пливању Рика Рајних је по завршетку каријере имала више побачаја док су јој се константно појављивали цисте на јајницима.

Један од најекстремнијих последица коришћења допинга искусила је бацачица кугле Хајди Кригер, која је на крају постала, односно постао Андреас Кригер, након операције промене пола. Хајди Кригер је са 16 година први пут почела да се допингује. Само је 1986. године Кригерова узимала 2,600 милиграма стероида, док је рецимо спринтер  Бен Џонсон, коме је одузета златна медаља због допинга, користио 1,000 милиграма. До 18. године Кригерова је почела да развија мушке карактеристике и физиономију. Хајди Кригер је 1997. године отишла на операцију промене пола када је узела име Андреас.

У једном интервјуу Андреас је рекао: „Они су убили Хајди Кригер снабдевајући ме пилулама. Хајди је мртва, ње више нема". Он је додао да му је одузета одлука да свесно процени да ли је промена пола неопходна.

Занимљиво је да је Андреас рекао да је Источна Немачка тада била сиромашна земља, да нису имали воћа и да су им пилуле даване под изговором да су то витамини. Употреба анаболичких стероида и других недозвољених супстанци упропастило је многе девојке које су развијале мушку физиономију.

Многи спортисти из Источне Немачке који су успели да пребегну у Западну Немачку (од 1976. до 1979. године било их је 15), први пут су сведочили о невероватним стварима које се раде у домовини. Ханс Гоерг Ахенбах, скијаш и скакач који је пребегао на другу страну рекао је да су многим 14-годишњим дечацима скијашима Источне Немачке даване инјекције у колена. Он је додао да  на једног олимпијског шампиона у просеку иде 350 оних који су због тестова постали инвалиди.

„Многе девојчице, гимнастичарке, до 18. године већ су морале да носе чврсте корсете јер им је кичма пропала од напора... Било је много младих људи који су након интезивних тренинга постајали ментално празни, што је чак и горе него да имају болне проблеме са кичмом", рекао је Ахенбах.

Према појединим подацима, две хиљаде нових спортиста сваке године је укључивано у програм допинга, док се годишње користило око два милиона таблета (анаболичких стероида и других илегалних супстанци), не рачунајући ињекције.

Многи спортисти који су користили допинг у то време нису били ни свесни опасности које коришћење недозвољених супстанци са собом носи. Посебну сигурност давала је чињеница да је допинг био одобрен од државе и надзиран од стране доктора и научника.

Осим саме државе, и тајне службе Источне Немачке „Штазија", носиоци пројекта државног допинга били су Спортски клуб Динамо, кроз који је прошао највећи број спортиста, пре свега атлетичара. Двојица бивших доктора овог клуба, Дитер Бинус и Бернард Пансолд осуђени су 1998. године, због тога што су у периоду од 1976. до 1980. године снабдевали 19 тинејџера са илегалним супстанцама.

Ипак, као појединачни кривци индентификовани су тадашњи спортски директор Источне Немачке Манфред Хопнер и бивши министар спорта те земље Манфред Ивалд. Обојица су 2000. године осуђени само на условне казне због учествовања у намерном нарушавању здравља спортиста. Занимљиво је да су обојица посведочили да су спортисте допинговали по наређењу највиших државних званичника те земље.

Лотар Кипке, бивши виши консултант у Пливачком савезу Источне Немачке, одлуком суда 2000. године морао је да плати неколико хиљада евра и добио је 15-месечну условну казну, такође због намерног угрожавања здравља спортиста допингом. Петорица атлетских тренера Динама из тог доба који су признали да су учествовали у допинговању спортиста нису добила скоро никакву казну, а дозвољено им је да се и даље баве тренерским послом.

Више од 200 бивших спортиста који су се такмичили за Источну Немачку 2005. године тужило је компанију „Јанефарм" која их је снабдевала дрогама. Више од 300 бивших спортиста је тужило и Министарство спорта Источне Немачке суду у Берлину, без обзира што је држава уједињена. Они су добили укупну компензацију од око три милиона евра, одприлике око 10.000 по човеку. За страшне здравствене проблеме које трпе, чини се да је цифра премала, ако уопште постоји сума која може да им компензује изгубљено здравље. Постоје многе друге појединачне и групне тужбе бивших спортиста које ће тек доћи на ред.

Наравно, највећи број бивших спортиста, посебно освајача медаља са великих такмичења, попут легендарне Хајке Дрекслер и даље одбијају да признају да су били укључени у систем допинга.

За то време постоји све већи притисак, пре свега из САД и Енглеске да Олимпијски комитет ретроактивно одузме медаље спортистима Источне Немачке и додели их такмичарима који се нису допинговали. За сада ти апели немају подршку, што не значи да у неком периоду то питање неће доћи на ред.

Оно што је пре пада Берлинског зида представљало Источну Немачку још увек се суочава са последицама сурове владавине под будним оком једне од најстрашнијих тајних служби.

Ипак, ни тадашња Западна Немачка није била „невинашце". Полако и стидљиво се одмотава клупко када је организовани допинг у овој земљи у питању. Иако није био размера као код некадашњег источног суседа, био је много масовнији него што се некада претпостављало, али то је ипак нека друга прича.