петак, 22. авг 2008, 09:08 -> 17:57
Олимпијско новинарство
Када шетате кроз олимпијски прес центар, немате никакве дилеме око тога из које је земље неко од колега
Напросто, сасвим је уобичајено да новинари носе обележја земље из које долазе, углавном дресове.
Тако помешани седимо у заједничком ресторану, као дивље животиње на појилу, нико никоме ништа не замера, Руси седе поред новинара из својих бивших република, бивша Југославија се др(у)жи заједно.
После неколико пива, чак се крене и у сабирање медаља, без неке југоносталгије, више због фрустрације због неиспуњених амбиција.
Најбоље стоје Словенци који су са пет медаља (злато, два сребра, две бронзе) далеко одмакли свима што су поносно објавили ставивши принтове освајача на врата редакције.
Будући да нисам спортски новинар, занимало ме је да ли је ово уобичајено понашање.
Наравно да није, кажу колеге у националним дресовима.
Овако нешто могуће је само на Олимпијским играма, на светским и европским првенствима никоме не пада на памет да се декларише, то би се сматрало неукусним.
Али, Игре су нешто друго.
Свако може бити поносан на своје, а да тиме не вређа било кога другог.
Када сам то проанализирао са колегама, дошли смо до закључка да велики број присутних нација и мноштво такмичења смањују тензије.
Ниси успео у одбојци, чекај да видимо ватерполо.
Пропао си у фудбалу, али те је позитивно изненадио бацач диска.
И на крају се, без обзира одакле си, дивиш атлетичарима са Јамајке.
Није ништа необично да вам колеге приђу и честитају на добром резултату, чак и против сопствене репрезентације.
Потпуно у духу слогана -Један свет, један сан.
Да ли да допишем и -Једном у четири године.
