четвртак, 08. јул 2010, 17:56 -> 18:03
Тики-така
Андрес Монтес није дочекао да види како се његово "кумство", изречено у једном од безбројних тренутака инспирације са микрофоном у руци, претвара у најлепшу карактеристику шпанског фудбала. Понет бриљатном партијом шпанске репрезентације на једној утакмици пре неколико година, надахнуто је узвикнуо да је то игра "тики-така", прецизна као сат.
Мало помало, термин је ушао у свакодневну спортску терминологију и када неко хоће да каже како Шпанија игра леп фудбал, са много преецизних пасова, онда једноставно каже "тики-така".
Једном таквом "тики-така" игром Шпанци су у среду увече у Дурбану потпуно надиграли Немце и дошли на корак од највећег успеха. Истом игром су пре две године освојили Европско првенство а исти фудбал игра и Барселона чији играчи чине базу репрезентације.
У мечу са Немачком "тики-така" су интерпретирали Ћави, Иниеста, Бускетс и Педро, четворица играча Барселоне, плус Сеск Фабрегас који је поникао у њој и којој се, по свему судећи, после мундијала враћа. Позади су бриљирали централни бекови Пике и Пујол који је још стигао и да постигне историјски гол, напред је вукао Давид Виља, нови члан "Барсе". Какв ће то тим бити од јесени, сви поменути плус Меси, Дани Алвеш, Ибрахимовић...
Андрес Монтес је био коментатор, или како то шпанци кажу наратор. Имао је крајње необичан начин преноса, више прилагодјен радио него телевизијском репортерству, али је изградио особени стил по коме је постао познат.
Волео је да смишља надимке за играче, док је преносио НБА лигу готово свака звезда имала је "двојника" у Монтесовом вокабулару: неки добар шпутер био је "Вајат Ерп", чаробњак Сакрамента Вилијамс "чоколаде бланко", Владе Дивац "Виторио Гасман", Пеђа Стојаковић "Тирадор раса бланка" (шутер, бела раса)...
После сваке тројке испаљивао је свој радио-рафал: ра-та-та-та-та...Прошле године, после Европског првенства у кошарци, издало га је срце. Остала је празнина, али и "тики-така" наслеђе. Заувек.
Колика је супериорност шпанског тима у поседу лопте и броју додавања показује статистика: Шпанци су на 6 утакмица имали 3.387 додавања од којих је чак 81% било тачно. Друга Холандија, са истим бројем утакмица, има 2.434 а трећа Немачка 2.472. Можда се понекад чини да „шева" на средини терена нема ефекта, али већина акција шпанског тима изгледа као да из сваке може да падне гол.
Можда понекад претерују, можда се повремено прекомбинују, али такав репертоар додавања, такво баратање лоптом, таква сигурност која прелази у позитивну дрскост одавно нису виђени. Шпанија на маестралан начин експлоатише једну златну генерацију која ће још много задовољства донети јер најстарији о квинтета на средини, Ћави, има 30 година, а Ћаби Алонсо 29.
Остали креативци су много млађи: Иниеста 26, Давид Силва 24, Сеска Фабрегас 23, Серхио Бускетс 22...У одбрани има мало више искуства, Пујол и Капдевила имају по 32 године, Касиљас 29, Марћена 31, Сергио Рамос 26 али је напад још увек млад: Виља 29, Педро 23, Торес 26, Мата 22, Љоренте 25...
„Тики- така" за много година, са изузетном скромним селектором Висентеом дел Боскеом који је два пута довео Реал Мадрид до титуле првака Европе а онда био смењен у једној од највећих историјских неправди. Сада на челу селекције доживљава пуну реафирамацију.
Шпанска штампа је, као и целокупна јавност, у еуфорији. „Ас" из Мадрида у наслову преко прве и последње стране каже: „Виска Барса, виска Каталуња" што би било нешто као „Живела Барса, живела Каталонија", узвик који се масовно користи у Каталонији после сваког успеха фудбалера или кошаркаша Барселоне.
„Ас" је, због гола Карлеса Пујола и доминанте улоге фудбалера Барселоне у селекцији, освануо са комбинацијом каталонске речи „виска" и наставка „Еспања" која се, као „јеретички хибрид", некима у Каталонији неће баш допасти, али у дану највећег успеха све може да прође.
Каталонски спортски дневници „Мундо Депортиво" и „Спорт" имају исти наслов: „Пујоласо" што је опет игра речи од „голасо" (голчина, што бисмо ми рекли). "Марка" има велики наслов „Најбољи на свету", „Ел Паис" каже да је „Најбоља Шпанија у финалу", „Мундо" извештава о „црвеном лудилу у Мадриду", док „Ел Публико" из Барселоне ситним словима каже. „Ла роха" (црвени) а онда преко селе прве стране огромно СИ (да).
„Ла разон" тврди да је „Шпанија победила уједињена" а „Ел Периодико" констатује да је „Шпанија дотакла славу". Једна телевизија са националном френквенцијом (није државна, ТВ Еспања је изгубила битку за куповину права!) почела је пренос из Дурбана у 18,30 а завршила дубоко иза поноћи.
Протагоности су били од играча до краљице, од селектора Дел Боскеа до Иниестиног деде у родном месту, од Виљиних другара из детињства у Хихону до Рамосових земљака из Андалузије...
Радио-програми су потрајали до зоре, пред микрофонима је продефилао читав један ешалон славних и познатих а све у славу фудбала и једне сјајне генерације фудбалера која има историјску шансу да обједини европску и светску титулу.
Шпанија се радује и нада. Има и зашто, има и чему.
Живео фудбал „тики-така".
