петак, 25. јун 2010, 12:15 -> 12:29
Дела и речи
Ово је један сасвим личан текст. И потпуно пристрасан... И субјективан. Настао у тренутку када су утисци веома јаки и још несређени.
Када се мало више времена проведе са неким, макар тај однос био пре свега професионалан, нешто више се може сазнати о људима.
Од када је дошао у репрезентацију Србије Милан Јовановић је брзо привукао симпатије. Играчи су били одушевљени његовим понашањем на терену, а највећи део њих волео је да буде у његовом друштву и у слободно време.
Духовити момак из Бајине Баште је у животу проживео такве ствари да би о њему могла да се напише изузетна књига.
Јовановић је од почетка припрема у Леогангу увек био непосредан и љубазан према свима. И према новинарима. Не правећи разлику међу њима. Осим тога, он је један од оних који је директан, критицан, и из чијег сваког одговора се може извући наслов. Нема фраза, без околисања. Јасно, језгровито.
Тако је било и током Светског првенства. Тако је било и на аеродрому у Нелспруиту, дан после испадања репрезентације са шампионата.
После његових изјава - испадање са шампионата света још је теже. Не само да је стрпљиво одговарао на сва питања која су му била постављена, Јовановић је урадио још нешто.
На молбу да позове једног дечака који је био веома тужан после пораза, он је пристао без премишљања.
"Никола, Лане овде...Да...Немој да будеш тужан. Жао ми је што смо те разочарали, али немој да будеш нерасположен. Можда ће се једног дана појавити играчи који су бољи од нас па када одрастеш тада ће ти победе бити још драже, и још више значити...Можда ће доћи време када ћеш се још више радовати...Поздрављам те и не замери....Здраво, здраво..."
Те његове речи описале су како се осећао не само у вези са малим Николом већ са свима који су навијали за репрезентацију Србије.
