уторак, 18. авг 2009, 15:31 -> 19:24
Нови покушај Марсеља
Први циљ је испуњен, преузели су примат у домаћем првенству од Лиона. Али, сада је ред на други - повратак у Европу. Андре-Пјер Жињак и Лоик Реми појачали напад Марсеља, који ће и ове сезоне покушати да се задржи мало дуже у Европи. Навијачи Олимпика су свакако најпоноснији навијачи у земљи, јер је њихов клуб једини француски клуб који је освојио Лигу шампиона, 1993. године.
Надали су се у Олимпику да је претходна сезона баш она у којој ће се њихов клуб вратити на велика врата у Европу. Међутим, као и претходних сезона, били су само епизодисти у Лиги шампиона.
Нова сезона, нови покушај. Клуб су појачали Лоик Реми и Андре-Пјер Жињак, који ће свакако чинити нападачки тандем, уз Бразилца Брандаа.
Одличан напад, потпомогнут Лучом Гонзалесом као и Таивом и Хајнцеом из одбране, свакако охрабрује навијаче овог клуба, који имају велика очекивања.
Оснивање
Олимпик Марсељ је основао Рене Дуфар де Монтмирал 1982. године, као спортско друштво. У првих неколико година, био је познат по именима Спотинг Клуб, УС Фосен и Фудбалски Клуб Марсељ, а назив Олимпик Марсељ усвојен је 1899. године.
Током двадесетих година, Олимпик из Марсеља постао је веома битан клуб у Француској, освојивши Куп Француске 1924, 1926. и 1927. године. Освојили су и првенство Француске 1929. године. Пехар из 1924. године био је први велики трофеј клуба.
Клуб је постао члан Уније професионалних клубова 1932. године.
За први шампионат, Прва дивизија била је подељена на два дела. Марсељ је завршио сезону на другом месту прве групе, иза Лила, а у првом мечу шампионата победили су управо Лил, будућег шампиона.
Прву професионалну титулу шампиона освојили су 1937. године, захваљујући гол разлици. У међувремену, освојили су и Куп 1935. и 1938. године.
Сезона рекорда
Лабри Бен Барек дошао је у Марсељ 1938. године, и постао "црни бисер" у тиму. Сезону 1942/43 обележили су рекорди: 100 голова на 30 утакмица, укључујући 20 постигнутих на једном мечу ( 20:2 против Авињона, у ком је Азнар постигао девет, укључујући првих осам погодака на утакмици). Азнар је постигао 45 голова на 30 утакмица, плус 11 у Купу, за рекордних 56 голова на 38 мечева.
Захваљујући нерешеном резултату са Сошоом, Марсељ је постао првак Француске 1948. године.
Марсељ је био близу испадања у нижи ранг 1952. године, али их је спасао Гунар Андерсон, који је завршио сезону са 31 постигнутим голом. Исте године, изгубили су утакмицу на Велодрому од Сент Етјена, са чак 10:3.
Били су други у Купу Француске, изгубили су у финалу од Нице 2:1, 1954. године.
Марсељ се мучио у то време, и испали су у нижи ранг такмичења, први пут у историји, 1959. године.
У наредних шест година наступали су у Другој дивизији, осим у сезони 1962/63, када су били последњепласирани у Првој лиги.
Ера Марсела Леклера
Први период доминације Марсеља у Француском фудбалу почео је раних седамдесетих година.
Вратили су се у елиту у сезони 1965/66.
Освојили су Куп Француске 1969. године, као и титулу у шампионату 1971. године, уз рекорд Јосипа Скоблара, који је постигао фантастична 44 гола.
Долазак Жоржа Карнуса и Бернара Боскуеа из Сент Етјена, допринео је освајању још једне титуле и још једног Купа Француске 1972. године.
Такмичили су се и у Купу шампиона у сезонама 1971/72 и 1972/73, али су изгубили од Ајакса и Јувентуса.
Ипак, године успеха нису потрајале. Председник клуба Марсел Леклер био је принуђен да напусти клуб 1972. године.
Леклер је био тврдоглав човек, и претио је да ће клуб напустити Лигу, јер федерација није допустила три странца у тиму (Леклер је желео да доведе Мађара Золтана Варгу, али је већ имао, тада максималан број странаца у тиму, два).
У Марсељу су одлучили да отпусте Леклера, уместо да га подрже.
У наредним годинама, у годинама кризе, Марсељ је успео да освоји једино Куп Француске 1976. године, а испали су у Другу лигу. До повратка су чекали све до 1984. године.
"ВА-ОМ" скандал
Априла 1986. године, Бернар Тапи је постао председник клуба, и врло брзо направио један од најбољих тимова икад у Француској.
Први играчи који су дошли у клуб били су Карл-Хаинц Форстер и Алан Жирес, који су доведени након Светског првенства 1986. године. Тапи је довео велики број одличних играча, у наредних неколико година, у жељи да освоји Куп шампиона.
Између осталих у клуб су дошли Жан-Пјер Папин, Крис Ведл, Клауфс Алофс, Енцо Франческоли, Абеди Пеле, Дидије Дешам, Базиле Боли, Марсел Десаи, Руди Фелер и Ерик Кантона, а на месту менаџера били су Франц Бекенбауер, Жерар Жили и Рејмон Гетал.
Између 1989. и 1992. године, Олимпик је освојио четири лигашке титуле за редом и Куп Француске. Најсветлији тренутак у клупској историји било је освајање Лиге шампиона 1993. године. Базиле Боли постигао је једини погодак у финалу против Милана, на Минхенском олимпијском стадиону. Том победом, Олимпик је постао први француски клуб који је освојио то такмичење.
Након финансијских нерегуларности 1994. године, и скандала око намештања утакмица у које је био укључен председник Бернар Тапи, Марсељ је "прекомандован" у другу лигу, где су провели две године пре повратка у елиту. Чак су изгубили титулу из сезоне 1992/93, и право наступа у Лиги шампиона.
У овом скандалу, названом "афера ВА-ОМ" (Валенсијен, и Олимпик Марсељ), играч Марсеља Жан-Жак Ејдел, "уговарио" је победу Марсеља са играчима Валенсијена Жаком Гласманом, Хорхеом Буручагом и Кристофом Робером, а да се притом не повреди нити један играч Марсеља пред финале Лиге шампиона.
Повратак
Марсељ се вратио у елиту 1996. године, уз помоћ власника Адидаса Робера Луј-Драјфуса.
Изабрао је Роланда Курбиса за тренера, и довео је Фабриција Раванелија, Лорана Блана, и Андреаса Кепкеа, а Марсељ је сезону завршио на 11 месту.
У сезони 1998/1999, клуб је прославио стогодишњицу постојања, и направио фантастичан тим, међу којима су били Робер Пирес, Флоријан Морис, и Кристоф Дугари, а сезону су завршили на другом месту у шампионату, иза Бордоа.
У Купу УЕФА стигли су до другог места, а у финалу су поражени од Парме.
Кубрис је напустио клуб у новембру 1999. године, након лошег старта у новој сезони.
Најближи новом трофеју били су када су стигли до финала УЕФА Купа, 2004. године, али су поражени у финалу од Валенсије.
Успели су, међутим, да освоје трофеј 2005. године, Интертото куп.
У јануару 2007. године, вођени су преговори Драјфуса и канађанина Џека Качкара о продаји клуба. Како је потенцијални купац превише размишљао, Драјфус се предомислио, и одлучио да не прода клуб.
Трка за титулу
Још једном били су врло близу трофеја, у финалу Купа Француске, 2007. године, али ни овај пут нису имали среће, поражени су након извођења пенала. За утеху, изборили су пласман у Лигу шампиона, освојивши 2 место у шампионату.
У Лиги шампиона, Марсељ је феноменално стартовао, победио је на прве две утакмице, а једна од те две била је над Ливерпулом. Победом над Ливерпулом постао је први француски клуб који је победио на Енфилду.
Ипак, након одличног старта, форма је пала. У последњој одлучујућој утакмици са Ливерпулом, у којој се одлучивало кој клуб иде даље, изгубили су резултатом 4:0, а Ливерпул је, занимљиво, постао тако први енглески клуб који је тријумфовао на Велодрому. У групној фази, завршили су на трећој позицији, и тако се квалификовали за Куп УЕФА.
У врло "тесној" трци са Бордоом, Марсељ није успео да освоји титулу у сезони 2008/09, али је и друго место омогућило клубу да игра у Лиги шампиона, трећу годину за редом.
Стадион Марсеља је Велодром, капацитета 60,031, који се налази у јужном делу града, а на њему играју од 1937. године.
Клуб има велики број навијача, и највећу посећеност утакмица у историји француског фудбала.
