понедељак, 21. сеп 2009, 15:46 -> 17:04
Милан, увек жељан трофеја
Председник Милана Силвио Берлускони није могао да одоли богатим понудама, па је најбољи играч клуба Бразилац Кака продат мадридском Реалу, упркос великом негодовању навијача. Међутим, амбиције клуба који је освојили чак 18 интернационалних трофеја увек су исте - јуриш на све трофеје.
Један од најтрофејнијих клубова на свету, италијански Милан, у нову сезону улази без свог најбољег играча. После бројних понуда за Каку, од којих си многе прелазиле све границе реалног, први човек клуба Силвио Берлускони донео је коначну одлуку: Кака одлази у Реал Мадрид за 68 милиона евра.
Бразилац је нагласио да је на његову одлуку у великој мери утицала светска економска криза: "После разговора с људима из Милана закључили смо да је то најбоља одлука за клуб. Криза је погодила и Милан, а овај трансфер ће помоћи клубу да реши многе финансијске проблеме".
Ипак, ово објашњење није могло да утеши навијаче росонера, чију љутњу због одласка њиховог љубимца ће успети да ублаже само трофеји.
Питање је да ли ће Милан, предвођен новим тренером, Бразилцем Леонардом, успети да постигне боље резултате од прошлогодишњих, када је клуб остао без иједног трофеја.
Највише се очекује од Роналдиња, који прошле сезоне, иако је важио за највеће појачање, није показао ни делић онога што га је 2004. и 2005. године учинило најбољим играчем света.
Од великих појачања, црвено-црни дрес обукао је једино Холанђанин Клас Јан Хунтелар. Ипак, уколико Алесандро Неста и Ђенаро Гатузу буду здрави, уз вишегодишње носиоце игре - Пирла, Седорфа, Инзагија и младог Пата, Милан има тим који може да рачуна на оно што и доликује реномеу клуба, а то је сам врх европског фудбала.
Историјат
Милан (Associazione Calcio Milan), славни италијански клуб из града моде, уз Реал Мадрид је најтрофејнији клуб на свету, са седам трофеја лиге шампиона, 17 титула италијанског првака и пет националних купова.
Освојио је чак 18 интернационалних титула, по чему је на првом месту изједначен са аргентинском Боком Јуниорс, а најуспешнији је по броју титула првака света ( четири пута). Једини званични међународни трофеј који се није нашао у витринама клуба јесте пехар Купа уефа.
Клуб су 1899. године, под именом "Milan Cricket and Football Club", основали Енглези Алфред Едвардса и Херберт Килпин, а у њихову част клуб добија име Милан, по енглеском изговору имена града Милано.
Црвено-црни дресови Миланеза изабрани су да истакну жељу, жестину и велику борбеност екипе. Те особине клубу су донеле бројне трофеје, а фановима клуба, на стадиону Сан Сиро, капацитета од 85.700 места, много задовољства.
Први трофеј, под именом „Medaglia del Re", клуб осваја 1900. године, а прва титула првака нашла се у витринама стадиона 1901. године. Успех је поновљен 1906. и 1907. године.
Догађај који је уследио значајно је утицао на даљу историју клуба али и града. Један део руководства није се слагао са клупском политиком по којој су у тиму играли само домаћи играчи. Из тог разлога одваја се, па тако настаје ФК Интернационале (Интер Миланo), Миланов најљући и највећи противник.
"Златна ера", Швеђани, Ривера и катанаћо
После Првог светског рата, почиње период стагнације и лоших резултата, који се поправљају тек крајем 40-тих година, када започиње "прва златна ера".
Милан осваја титулу после 44 године предвођени тројицом Швеђана: Гунаром Греном, Гунаром Нордалом и Нилсом Лидхолмом. Посебно се истакао Гунар Нордал, са 35 голова у сезони 49/50, тј. рекордом који још није надмашен.
Росонери постају шампиони и 1955., 1957. и 1959. године. Најбољи у држави били су, такође, и 1962. године, са Нереом Роком на клупи, творцем легендарног стила игре, познатим под називом катанаћо, по коме су годинама препознатљиви италијански клубови и репрезентација. Највеће звезде у том периоду били су Италијани Ђани Ривера, Хозе Алтафини, Ђовани Трапатони и Ћезаре Малдини.
Тим по први пут осваја шампионат Европе 1963. године, победом над Бенфиком. Међутим, финансијска и резултатска криза најављује тешке дане за росонере, и то у време док њихов градски ривал Интер доживљава највеће успехе и осваја два Купа шампиона. Милан се враћа на европски кров 1969. године убедљивом победом над Ајаксом у мадридском финалу, од 4-1.
Седамдесетих година, росонери освајају три национална купа и два Купа победника купова, али главни циљ, десети скудето који би донео прву звездицу изнад грба екипе, остаје тежак плен. Ипак, прва звездица на црвено-црном дресу ушивена је 1979. године, а за трофеј је најзаслужнији поново изванредни Ђани Ривера.
Повлачење легендарног играча покренуло је пад клуба, који је дотакао дно у сезони 1979-80. Наиме, Милан и Лацио, због намештања резултата, кажњени су сеобом у Серију Б. Милан се после годину дана враћа у елитно друштво, међутим, очајним играма те сезоне, росонери опет доживљавају катастрофу и селе се у нижи ранг.
Берлусконијева ера и "трио фантастико"
Након великих потешкоћа, 1986. године клуб купује, тада познати бизнисмен, данашњи премијер Италије Силвио Берлускони, и почиње да прави кораке које ће Миланезе вратити на стару стазу успеха.
Један од најбољих потеза био је довођење, тада младог тренера Арига Сакија, али и холадског „триа фантастика" којег су чинили Руд Гулит, Марко Ван Бастен и Френк Рајкард. Од италијанских играча Миланов дрес облаче Карло Анћелоти, Роберто Донадони, Франко Барези и Ђовани Гали.
Прваци джаве, Миланези постају већ 1987. године, а годину дана касније освајају и Куп шампиона, а пехар остаје и наредне године у Милану. Доминацију потврђују и са две титуле Интерконтиненталног купа.
Арига Сакија на клупи мења Фабио Капело, са који Милан осваја титуле од 1992. до 1994. године, направивши сезону без пораза. Капело 1994. године са клубом освајаја још један Куп шампиона у легендарној утакмици са Барселоном, и победом од 4-0. Окосницу тог тима чинили су Жорж Веа, Дејан Савићевић, Роберто Бађо, Звонимир Бобан, Алесансро Костакурта, као и харизматични, "вечни капитен" Паоло Малдини.
Након златног периода, уследио је период осредњих резултат без трофеја, међутим, росонери у сезони 1998/1999, када су их сви видели без шанси, освајају титулу шампиона Италије.
Прваци Европе постају 2003. године, освајањем Лиге шампиона, предвођени Андријем Шевченком, Руијем Коштом, Филипом Инзагијем, Андреом Пирлом, као и са Карлом Анћелотијем, овога пута у улози тренера. У италијанском финалу, једном од најдосаднијих у историји такмичења, Милан је славио против Јувентуса након једанаестераца, у којима је коначно пао по неки гол.
Истанбулска чудесна ноћ
Милан је само две године касније био у прилици да понови успех и по седми пут постане првак Европе. Пехар је, практично, већ био на путу из Истанбула за Милано након првих 45 минута финалне утакмице и тешко достижних 3-0 против Ливерпула.
Ипак, навијачи Милана доживели су невероватан шок, јер је већ у 60. минуту на семафору писало 3-3, а свима који су пратили то финале, било је јасно да присуствују једној од најзанимљивијих утакмица у историји такмичења. Пенал серија, овог пута, није била срећне руке за Карла Анћелотија и његове играче, па Паоло Малдини није успео да по трећи пут подигне пехар.
Нови скандал у вези са намештањем резултата потресао је клуб 2006. године, а за намештаљке је оптужено пет тимова, од којих је најдебљи крај извукао Јувентус. Милан ,овог пута, није завршио у Серији Б, али је кажњен одузимањем бодова, што је дало ветар у леђа његовом најљућем ривалу Интеру, који преузима примат у националном шампионату.
Смањење првобитне казне омогућило је росонерима да ипак заиграју у Лиги шампиона, додуше преко квалификација у којима су прескочили Црвену Звезду. И када на њих нико није озбиљно рачунао, дошли су до финала такмичења и добили шансу да се реванширају Ливерпулу.
Атинско вече није донело преокрет и тугу, већ велику радост Миланезима, а најзаслужнији за победу је, поред Каке, који је због фантастичне сезоне изабран за најбољег играча света, са два поготка био гол мајстор Пипо Инзаги. Малдини је тако још једном, са његовим јединим клубом, Миланом постао првак Европе.
Након великог успеха, почели су дани без титула за Миланезе, а томе су допринеле повреде и чињеница да су кључни играчи клуба ушли у позне играчке године, као и да Берлускони није желео да се упушта у све скупљу трку за довођење најбољих играча.
