петак, 18. сеп 2009, 15:55 -> 19:28
Џерард жели још трофеја
"Црвени" и у нову сезону улазе у намери да понове успех из 2005. године, али ће Премијер лига и даље бити приоритет. Ливерпул је основан 1892. године, и најтрофејнији је клуб у Енглеској. Врло успешну историју клуба означиле су и две велике трагедије - "Хејсел" и "Хилсбороу".
Фаворит из сенке, и клуб који је доказао да може и да победи, и да изгуби од било кога.
Навијачи "црвених" надају се да ће клуб поновити успех из 2005. године, али велике и честе промене у играчком кадру не уливају сигурност навијачима, као ни припремне утакмице, у којима њихови љубимци нису бриљирали.
Нешто мањи буџет протеклих сезона, није у потпуности омогућио Рафаелу Бенитезу да доведе жељена појачања, али тим предвођен капитеном Стивеном Џерардом је већ неколико пута доказао да је тим способан да се магичним путем извади из готово безизлазних ситуација.
Клуб су појачали Глен Џонсон и Алберто Аквилани, али ће клуб свакако бити ослабљен одласком "плејмејкера" Ћавија Алонса.
Иако је већ неколико година приоритет Премијер лига, Ливерпул ће без сумње бити равноправан кандидат и за трофеј у Лиги шампиона тимовима који су много богатији, и имају "велика" имена у својим редовима.
Очекује се да ће клуб са Енфилда поново показати да је непредвидив клуб јер пред њима, предвођеним "тактичким генијем" Бенитезом, и харизматичним Џерардом, нема несавладивих тимова.
Евертон број 2?
Ливерпул је настао 1892. године, након свађе између још једног клуба из Ливерпула, Евертона и Џона Хоулдинга, закупца стадиона Енфилд и директора Евертона. Евертон, који је играо на Енфилду осам година, одвојио се од Хоулдинга и стадиона, и прешао на нови, Гудисон парк.
Како на Енфилду више нико није играо фудбал, Хоулдинг је основао клуб, чије је име требало да буде Евертон Ф.К. или Евертон Атлетик. Ипак је уважено име Ливерпул 1892. године, јер Фудбалска асоцијација није хтела да призна тим као Евертон.
Осам година након оснивања клуб је освојио прву титулу, а другу у сезони 1905/1906. И наредне године су биле успешне, а средином двадесетих година освојили су још две титуле.
Уследио је период "захлађења", а клуб није успео да освоји титулу све до 1947. године. Изгледало је да освојена титула враћа клуб на пут успеха, али је Ливерпул убрзо разочарао навијаче, испадањем из Лиге 1954. године.
Магични Бил Шенкли
Клуб се дуго мучио у Другој лиги, све до доласка Била Шенклија на место менаџера 1959. године. По његовом доласку, 24 играча напустила су клуб, а Шенкли је полако "реновирао" тим. Осим тима, Шенкли је "реновирао" и клупске просторије. Собу за опрему Шенкли је преуредио у собу за састанке тренера.
Под вођством Шенклија, клуб се вратио у Прву Дивизију 1962. године, а већ у сезони 1963/1964. освојили су титулу шампиона, након 17 година. Следећа шампионска титула уследила је само две године касније, у сезони 1965/1966.
Шенкли је, очигледно, одлично обављао посао. Круна његовог рада, и врхунац тренерске каријере, било је освајање Лиге и Купа УЕФА 1973. године. Убрзо након тога, Шенкли се повукао и препустио место свом асистенту Бобу Пејслију.
Пејсли је био успешнији од свог "учитеља", и са тимом је поново освојио Лигу и Куп УЕФА 1976. године.
Ливерпул је полако постајао врло цењен енглески и европски клуб, што су потврдили 1977. године, када су поново освојили ттитулу у шампионату, и Куп шампиона, први у богатој историји клуба.
Да "освајање Европе" није било случајно, доказали су већ наредне сезоне, када су поновили успех, освојили су опет и Куп шампиона и Лигу.
Током девет сезона са Пејслијем на клупи, Ливерпул је освојио 21 трофеј, укључујући три Купа шампиона, и шест титула у шампионату.
Попут свог ментора, Пејсли се повукао 1983. године, и "диригентску палицу" предао свом асистенту Џоу Фагану.
Фудбал у другом плану
Џо Фаган се, попут својих претходника, одлично показао. У својој првој сезони Ливерпул је освојио три трофеја- Лигу, Куп шампиона и Лига куп, и тако постао први Енглески клуб који је освојио три трофеја у једној сезони. Ливерпул се пласирао у финале Купа шампиона 1985. године, а противник им је био Јувентус. Утакмица се одиграла на стадиону Хејзел у Белгији.
Пре почетног ударца, настали су нереди на трибинама. Навијачи "црвених", како зову Ливерпул, пробили су ограду која је одвајала навијаче два клуба и напала навијаче италијанске екипе. У људском стампеду, погинуло је 39 људи, а повређено преко 600, углавном Јувентусових навијача. Упркос трагедији, меч је одигран, Ливерпул је изгубио са 0:1, али свакако је утакмица остала у великој сенци нереда.
Као казну због изазивања нереда који је однео 39 живота Ливерпул је добио десет година забране учествовања у европским такмичењима, а сви енглески клубови у наредних пет година.
Након "Хејзела", Фаган се повукао, а на место играча-менаџера дошао је Кени Даглиш. Клуб је са новим тренером наставио са добрим резултатима, а освојили су и три титуле у првенству.
Успех који је клуб постизао, остао је у сенци новог трагичног догађаја. У финалу ФА Купа, 1989. године, на стадиону Хислбороу у Шефилду Ливерпул је играо против Нотингем Фореста. Неколико стотина навијача Ливерпула повређено је, а 95 је погинуло, јер је превелики број навијача желео да уђе на стадион.
Исто као и Фаган, и Даглиш се повукао 1991. године, а као разлог је навео трагедију на Хилсбороу.
Повратак на стазе успеха?
Након Даглиша, неколико тренера није остварило успех својих претходника. Даглиша је наследио бивши играч клуба Грејем Сунес, њега члан "собе за опрему" Рој Еванс, а Еванса Француз Жерар Улије.
Улије је био најуспешнији, а са њим клуб је освојио "триплу круну", освајањем ФА купа, Лига купа и Купа УЕФА. Ипак, Улије је имао срчаних проблема, и многе утакмице је уместо њега водио Фил Томпсон. По повратку са боловања Улије није успео да оствари очекивања, па је замењен Рафаелом Бенитезом.
У првој сезони са популарним Рафом, Ливерпул је завршио на петој позицији у Лиги, али је освојио Лигу шампиона, у Истанбулу су победили Милан после извођења једанаестераца, што је био Ливерпулов пети трофеј у најјачем европском такмичењу.
Иако је тим освојио Лигу шампиона, није успео да озбиљније парира Манчестер јунајтеду и Челсију у домаћем шампионату, а наредну сезону су завршили на трећем месту, што је најбољи резултат од 1988. године.
Играли су у још једном финалу Лиге шампиона, опет против Милана, али овај пут су изгубили резултатом 2:1.
Утакмице играју на стадиону Енфилд, капацитета 45,276 места.
