уторак, 22. сеп 2009, 15:34 -> 16:44
Мурињо и даље амбициозан
Велике промене у играчком кадру, и долазак искусних играча довољно говоре о намери Интера да ове сезоне дође до првог финала Лиге шампиона још од 1972. године. Интер је једини клуб у Италији који је целу историју провео у серији А. Освојили су 17 лигашких титула,а ван Апенинског полуострва, освојили су два пута Лигу шампиона, а Куп УЕФА три пута. Утакмице играју на стадиону Ђузепе Меаца, који деле са градским ривалом Миланом.
Интер и у ову сезону улази са великим амбицијама у Лиги шампиона.
Иако је претходних сезона доминирао италијанским првенством, није успевао да прође први двомеч након групне фазе Лиге шампиона.
Клуб је напустио велики број играча, међу којима и Бразилац Максвел, и прва звезда тима Златан Ибрахимовић, док су клуб појачали Самјуел Ето, Тијаго Мота, Дијего Милито, Лусио и млади Марко Арнаутовић, а са позајмице се вратио и Давид Суазо.
Највише се очекује од Самјуела Етоа, који је неколико протеклих сезона био један од најбољих нападача и стрелаца у шпанској примери.
Подељена су мишљења око одласка Златана Ибрахимовића, и доласка Етоа - док једни причају да "Ибракадабра" није играч за велике утакмице, и да није тимски играч, други тврде да ни Ето, а ни Дијего Милито неће бити ни близу Швеђанина.
Ипак, време ће показати ко је у праву, и да ли ће навијачи коначно дочекати да њихов клуб прође прву утакмицу након групне фазе.
Интер је, без обзира на претходне сезоне, озбиљан у намери да дође до првог финала Лиге шампиона још од 1972. године, што говори и податак да је ове сезоне довео проверене, искусне играче на свим позицијама, за које верују да ће донети искуство, лепшу игру и што је најважније - победе.
Клуб основали бивши "Росонери"
Интер је основан 1908. године, као ФК Интернационале Милано. Основали су га бивши чланови Милана, који су напустили клуб, незадовољни неангажовањем странаца.
Само две године након оснивања клуб је освојио први "Скудето", односно шампионску титулу у Италији.
Током владавине Фашиста, 1928. године, Интер је био приморан да се припоји са клубом Миланезе унионе спортива, и променили су име у Амбросиана СС Милано. Променили су и боју опреме, па су носили беле дресове са црвеним крстом.
Већ следеће године уследила је нова промена имена, овај пут у А.С. Амбросиана. Ипак, навијачи су наставили да свој клуб зову Интер, па је 1931. године нови председник Поцани подлегао притиску, и променио име клуба у А.С. Амбросиана-Интер.
Након освајања друге титуле, 1920. године, клуб је пролазио кроз турбулентан период, а на терену нису успели да остваре значајније резултате.
Први Куп Италије освојили су у сезони 1938-1939, предвођени легендом клуба Ђузепеом Меацом, што је уједно био последњи трофеј клуба пре почетка Другог светског рата.
"Велики Интер"
Након завршетка Другог светског рата, клуб је опет променио име, овај пут у првобитно, Интернационале Милано, име које су задржали до данас.
Освајањем два "Скудета", почетком 1950-их година, почео је најбољи период у клупској историји, познат и као "Ера великог Интера".
Током ових година, са тренером Елениом Ерером, клуб је освојио три шампионске титуле, а најсветлији тренуци свакако су две титуле првака Европе. У првом финалу, 1964. године, савладали су Реал Мадрид, а одмах следеће сезоне, у утакмици одиграној на Сан Сиру, победили су Бенфику.
Осим две победе у финалима Купа шампиона, забележили су и два пораза. Поражени су од шкотског Селтика 1967. године, резултатом 2-1,а пет година касније, и од Ајакса, резултатом 2-0.
Након великог успеха у Европи, Интер је, предвођен Немцима Андреасом Бремеом, Лотаром Матеусом, и Аргентинцем Рамоном Диазом, освојио још једну шампионску титулу, 1989. године, под вођством тренера Ђованија Трапатонија.
Тешка времена
Деведесете године прошлог века биле су разочаравајуће за клуб. Док су највећи ривали, Милан и Јувентус, наступали са много успеха, Интер је лоше играо, а у сезони 1993/1994 само један бод их је спасао испадања у другу лигу. Међутим, успели су да забележе успех у Европи, освојили су три Купа УЕФА, 1991, 1994, и 1998. године.
Долазак Масима Моратија на чело клуба 1995. године, обећавао је успех клубу. Дошли су и нови играчи, међу њима и Роналдо, Кристијан Вијери, и Ернан Креспо, али упркос великим појачањима, 1990-те године остале су запамћене као године разочарења.
Морати је направио велике промене и почетком 2000. године, опет довођењем великих звезда. Поред свих играча највеће појачање чинило се да ће представљати менаџер Марчело Липи. Клуб су појачали и Лоран Блан, Анђело Перуци и Владимир Југовић, а повратник у клуб био је Кристијан Вијери. Међутим, опет одличан тим Интера није успео да освоји толико жељени "Скудето".
Интер је пролазио кроз врло тежак период, а да "Нероазурима" (црно-плавима) буде још теже, побринуо се њихов градски ривал. У градском дербију Милан је декласирао Интер, и на крају славио резултатом 6-0, што је био најгори резултат на домаћем терену у историји Интера. Овај пораз разбеснео је навијаче, а ресторани Кристијана Вијерија и Фабија Канавара демолирани су након пораза.
5.5.2002.
Након лоших резултата, и тешких времена, дошла су још тежа. Интер је био врло близу трофеја 2002. године. Стигли су до полуфинала Купа УЕФА, а од "Скудета" их је делило свега 46 минута, а само су требали да сачувају предност над Лацијем од 1-0, у последњем мечу сезоне. Евентуални пораз Интера, поставио би Јувентус, или можда Рому на трон, уколико они победе своје ривале. Неки навијачи Лација су, чак и навијали за Интер на утакмици, како њихов највећи ривал Рома не би освојила шампионат. Интер је водио 2-1 у 24. минуту меча, а Лацио је изједначио у надокнади времена првог полувремена. Римљани су надиграли Интер у других 45 минута, постигли два гола, и тако онемогућили Интер да подигне дуго очекивани "Скудето". Титулу је, на крају освојио Јувентус, а тај датум, 5.5.2002. још увек боли навијаче Интера.
Овај пораз задао је велики ударац свима у Интеру, али су у клубу смогли снаге за наставак. Наредне сезоне Интер је био на другом месту на табели, а стигао је и до полуфинала Лиге шампиона. У походу на европски трофеј зауставио их је добро познати Милан, и то на предност гола у гостима, иако су оба меча одиграна на истом стадиону.
Нови тренер Интера постао је Алберто Закерони, дугогодишњи навијач клуба, али и тренер који је водио Лацио у победи над Интером 2002. године. Закерони није донео ништа ново клубу, осим што је водио тим до две победе над Јувентусом, у оба меча у шампионату.
Из Лиге шампиона испали су у групној фази, где су заузели трећу позицију, а сезону су завршили на четвртом месту.
Препород и доминација
Након тешког периода, и разочаравајућих резултата, уследио је неочекиван расплет у Серији А, више него повољан за Интер.
Наиме, Интер је постао првак Италије у сезони 2005/2006, јер је био најбољепласирани клуб, после и Јувентуса и Милана, који су били умешани у скандал око намештања утакмица. Како је Јувентус избачен из Лиге, а Милану одузети бодови на старту следеће сезоне, Интер је био главни фаворит за освајање "Скудета" за наредну сезону.
Током сезоне, Интер је оборио рекорд са 17 узастопних победа у првенству, а феноменални резултати донели су Интеру још једну титулу првака Италије.
Наредну сезону започели су добро, били су први на табели, а у Лиги шампиона прошли су групну фазу, а након пораза од Ливерпула, будућност тренера Роберта Манћинија у клубу била је под знаком питања, нарочито након три утакмице без победе у Серији А.
Бољи резултати давали су наду да ће Интер још једном освојити титулу, али су пораз од Милана и нерешен резултат са Сиеном приближили Рому на само један бод иза Интера, пред последњу утакмицу у сезони. У последњој утакмици састали су се са Пармом, и победили захваљујући Златану Ибрахимовићу,који је у игру ушао са клупе и постигао два гола, иако се опорављао од повреде колена.
Након победе над Пармом, у клубу су одлучили да Манћини добије отказ, а као разлог су навели пораз од Ливерпула у Лиги шампиона.
На место менаџера дошао је харизматични Жозе Мурињо, а за његовог асистента постављен је Ђузепе Барези. Под вођством португалца клуб је освојио још један "Скудето", али су испали из Лиге шампиона од Манчестер јунајтеда.
