уторак, 22. сеп 2009, 12:51 -> 14:50
Атлетико Мадрид
Након једанаест година поста, Атлетико Мадрид се прошле сезоне вратио међу најбоље клубове Европе. Лига шампиона ни ове године неће проћи без Мадриђана, а тим предвођен Форланом, Агуером и Симаом покушаће да направи корак даље у односу на прошлосезонску елиминацију у осмини финала.
Један од најуспешнијих шпанских клубова, Атлетико Мадрид, после више година просечних резултата успео је да се врати у врх шпанског фудбала и да две године за редом избори учешће у Лиги шампиона.
Атлетико је до групне фазе најјачег европског такмичења дошао кроз квалификације, победивши без проблема грчки Панатенаикосом.
Амбиције Мадриђана свакако превазилазе такмичење по групама, па је управа учинила све да одоли богатим понудама за своје убитачне нападаче Агуера и Форлана.
Уз њих двојицу, Симао и Макси Родригез чиниће напад Атлетика веома јаким, а навијачи очекују да ће велико прошлогодишње појачање Антонио Рејес, коначно прорадити.
Историја
Club Atletico de Madrid један je од најуспешнијих шпанских клубова, са освојених девет националних првенстава и девет Купова краља, трофејoм Купа победника купова и једним Интерконтиненталним купом.
Домаће утакмице игра на стадиону Винсенте Калдерон, капацитета око 55.000 места, који је добио име по легендарном председнику клуба.
Клуб су 1903. године основали баскијски студенти у Мадриду, као испоставу Атлетик Билбаа, а први председник био је Енрике Аљенде.
Године 1921. мадридски Атлетик се сасвим одвојио од Атлетика из Билбаа, а 1923. године клуб је отворио први стадион, Метрополитано, одигравши утакмицу против Реал Сосиедада.
Током раних двадесетих, клуб три пута осваја шампионат централне Шпаније, а два пута долази до завршнице националног купа, међутим оба пута бива поражен. Добри резултати препоручили су Атлетик да заигра у шпанској Примери, у уводној сезони, 1928. године.
Ипак, тридесете нису биле нарочито успешне, а клуб се налазио на клацкалици између прве и друге лиге. Шпански грађански рат одложио је повратак Атлетика у елитно друштво до 1939. године, када је настављено такмичење у Примери.
Прве титуле
Због тешке економске кризе, као и чињенице да је тим изгубио осам играча у грађанском рату, Атлетик се 1939. године спаја са клубом Авиасион Насионал, екипом ваздухопловних снага шпанске војске. Након фузије, клуб добија име Athletic Aviación de Madrid и добија шансу да у Примери замени Овиједо, чије је стадион сравњен за време рата.
Занимљиво је да баш те године клуб предвођен легендарним тренером Рикардом Замором, остварује први велики успех и осваја титулу првака државе. Тај резултат Атлетик понавља и наредне такмичарске године, 1940/41.
Клуб 1941. године мења име из Атлетик у Атлетико јер је тадашњи први човек државе Франциско Франко забранио употребу страних имена. Данашње име, Атлетико де Мадрид, клуб носи од 1947. године.
Десет година након прве, Атлетико поново успева да веже две титуле, у сезонама 1949/50 и 1950/51. Међутим, у годинама које долазе, клуб не успева да се избори са градским ривалом Реалом и са Барселоном.
Шездесете и седамдесете, могу се означити као златне године за клуб из Мадрида, а оне започињу освајањем Купа победника купова, тријумфом 1962. године у финалу над Фиорентином.
Ипак, и поред фантастичне игре клуб успева да буде само други тим у граду и држави јер има ту несрећу да истовремено креће и најславније раздобље у историји мадридског Реала.
Између 1961. и 1980. године, Реал успева да чак 14 пута освоји првенство Шпаније, а током тог периода једино Атлетико пружа озбиљан отпор градском ривалу и осваја титуле шампиона 1966, 1970, 1973 и 1977. године. Клуб осваја и три национална купа, а за овакве реултате у великој мери је засужан легендарни председник Атлетика Винсенте Калдерон.
Калдеронова ера
Висенте Калдерон на чело клуба долази 1964. године, а остаће запамћен као најуспешнији председник Атлетика.
За 21 годину са њим на челу, клуб осваја девет титула: четири лиге, четири купа и један Интерконтинентални куп 1975. године, који осваја на несвакидашни начин, као вицешампион Европе.
Наиме, тадашњи освајач Купа шампиона минхенски Бајерн, одбио је да одигра утакмицу против јужноамеричког представника, аргентинског шампиона Индепендиентеа, па је, као поражена у европском финалу, ускочила екипа из Мадрида и освојила Интерконтинентални куп.
Играчи који су обележили почетак златне ере били су Аделардо, Луис Арагонес, Хавиер Ирурета и Хозе Герата. Седамдесетих година, након укидања забране довођења страних играча, тим је зачињен Аргентинцима - Рубеном Ајалом, Панадером Диазом и Рамоном Ередиом.
Хесус Хил и Радомир Антић
Контроверзни политичар и бизнисмен Хесус Хил постаје председник клуба 1987. године. Клуб је у том тренутку очајнички тражио успех након десет година без титуле првака.
Хил није жалио новац за скупа појачања, међутим то није донело резултате, а цену неуспеха платили су бројни тренери са којима немилосрдни Хесус није имао много стрпљења.
Све док на клупу није сео Радомир Антић. Српски тренер формирао је сјајан колектив који је чинила мешавина домаћих играча и интернационалаца, предвођена Каминером, Пеневим, Симеонеом, Пантићем, Лопезом и Киком. Тим осваја дуплу круну 1996. године, што је изазвало опште одушевљење код навијача и коначно задовољило Хила. Додуше, само закратко.
Иначе, Милинко Пантић један је од ретких спортиста који може да се похвали бистом подигнутом у његову част. Некадашњи фудбалер Партизана, уз тренера Радомира Антића, најзаслужнији је за освајање дупле круне, па је Хезус Хил одлучио да му се на овај начин одужи за све што је урадио за црвено-беле.
Пошто у наредним сезонама упркос скупим појачањима, попут Вијерија и Жуниња, није било успеха, Антић, који је издржао рекордне три сезоне на клупи Мадриђана, смењен је.
Нови тренер Ариго Саки није се дуго задржао, на клупу се на кратко вратио Антић, али га је врло брзо заменио Клаудио Ранијери. Међутим, било је видљиво да проблем није био на клупи Атлетика јер ни један од тренера из прве класе није могао да спречи испадање клуба у другу лигу 2000. године.
Испадању у нижи ранг претходила је суспензија председника Хила и управе, осумњичених за утају пореза. Атлетико се у најјаче друштво вратио две године касније, а тек претходне две сезоне тим успева да се врати у сам врх и две године за редом избори пласман у Лигу шампиона.
