"Ноу Камп" је испуњен до последњег места, навијачи се утркују ко ће уживо видети сјајне потезе фудбалских ванземаљаца. Реал је дотучен до колена, савладан је са 5:0, у Лиги шампиона одбране страхују од Месија и Виље, а Пеп Гвардиола задовољно се шетка поред клупе са резервним играчима.

У Барселони сви очекују финале и нову титулу шампиона Европе. Слично је било и претходне сезоне, када је тек у полуфиналу, Жозе Мурињо успео да нађе прави рецепт за Барсине убојите нападе и са Интером одвео у велико финале.

Ове године, Барса се вратила, чини се, јача него икада. У Шпанији је оборен рекорд по броју узастопних победа у Примери, али нико у Барси не жели ни да помишља о престанку серије.

У Лиги шампиона, следећи ривал је Арсенал. "Тобџије" су велики дужници Барселони, која им је испред носа преотела трофеј који им недостаје, у финалу 2006. године. Овога пута, изабраници Арсена Венгера покушаће да се супроставе Гвардиолиној екипи, па нас, потпуно извесно, очекује феноменалан двомеч.

Историјат

Барселона или како њен мото гласи "више од клуба", институција је која је од свог оснивања за многе Каталонце стварно представљала више од фудбала. Ипак, спортски резултати су ти који су Барсу учинили најпопуларнијим клубом у Европи.  

Фудбалки клуб је основан је 1899. године од стране Швајцараца, Енглеза и Шпанаца, предвођени Јоаном Гампером, који је преко огласа у новинама окупио 11 играча. По једној причи, Гампер је изабрао клупске боје по узору на боје и грб фудбалског клуба Базел, из његове родне Швајцарске.

Барселона је убрзо посталa водећи клуб у Шпанији, такмичећи се у шампионату Каталоније и Купу краља. Први трофеј, првенство Каталоније, освојен је 1902. године, а исте године су играли и у финалу Купа краља.

Клуб је наредних сезона наступао без много успеха, што је узроковало финансијску нестабилност. Гампер је постао председник клуба 1908. године, у тренутку када је клуб био на ивици пропасти. Једно од највећих достигнућа Гампера, који је на челу Барселоне провео скоро 25 година, јесте то што је помогао клубу да добије свој стадион "Carrer Indústria". Са Гампером на челу, клуб је освојио 11 шампионата Каталоније, и шест Купова краља.

Барселона је имала и додатну улогу за њене навијаче, који су преко клуба испољавали и своје националне специфичности, у време када је центристички, диктаторски режим гушио сваку аутономију Каталонаца. О томе говори и клупски мото "Més que un club" или више од клуба.

Протест против диктатуре Примо де Ривере, 14. јуна 1925. године, када је публика извиждала химну, изазвао је оштар одговор власти. Терен је затворен, а Гампер је присиљен да напусти место председника.

Грађански рат

Уследили су тешки дани за клуб. Иако је Барселона освојила своју прву титулу првака 1929. године, политички конфликти су бацили сену на спортске резултате. Криза је избила на свим пољима, а након избијања грађанског рата, Барса је означена од стране фашистичких снага Франциска Франка као "непријатељски клуб".

Месец дана након почетка рата, председника Барселоне, левичара Жозепа Суњола убиле су Франкове снаге. У лето 1937. године тим је био на турнеји у Мексику и САД, где су прихваћени као амбасадори Друге Шпанске Републике. Током турнеје, половина тима је затражила азил у Мексико и Француску.

Фашисти су 16. марта 1938. године нанели велику материјалну штету, када су бомбардовали клупске просторије. Услед фашистичке окупације града, број чланова клуба вишеструко је смањен, а Барса се суочила са великим бројем озбиљних проблема.

Након грађанског рата, каталонски језик и застава били су забрањени, а фудбалски клубовима била су забрањена нешпанска имена. Ове мере натерале су клуб да промени име у Club de Fútbol Barcelona, а каталонска застава уклоњена је са грба. Једно од ретких места, у време Франкове диктатуре, где се могао причати каталонски језик, био је стадион Барселоне.

"Дарежљиви режим"

Један догађај посебно је показао колико се политика уплела у све свере живота у Шпанији током диктатуре. У полуфиналу Купа, 1943. године, Барселона се састала са Реалом из Мадрида, Франковим омиљеним клубом. У првом мечу Барса је победила са 3-0. Пред почетак другог меча, фудбалере Барселоне посетио је у свлачионици Франков шеф државне безбедности. "Подсетио" их је да играју само захваљујући "дарежљивости режима", а на крају утакмице Реал је славио резултатом 11-1.

Тиме је само певећан, и до тада јак ривалитет између два највећа клуба у Шпанији, а њихови дуели у "Ел Класику" често су доводили до кључања емоција.

Упркос незгодној политичкој ситуацији, фудбалски клуб је наступао са умереним успехом током 1940-их и 1950-их година. Са Самитером на клупи, и играчима као што су Цезар, Рамаље и Валеско, освојили су титулу у шампионату 1945. године, први пут након 1929. године.

После утакмице, и победе над Сантандером 1951. године, навијачи су кренули кућама пешке, одбијајући да иду трамвајима, и тако изненадили фашистичке власти. На тај начин навијачи Барселоне пружили су подршку штрајку радника шинског превоза. Тако је Барселона стекла ширу популарност, а многи прогресивни Шпанци препознали су у том клубу бунт за ширу слободу и права.

Кубала и Кројф

Мађар Ласло Кубала, по многима најбољи играч Барсе свих времена, потрудио се да квалитет ипак надвлада сплетке изван терена, предводећи глуб до две узастопне дупле круне, 1952. и 1953. године.

Предвођени младим Луисом Суарезом, играчем године у Европи 1960. године, и Мађарима Шандором Кочишем и Золтаном Циборим, клуб је освојио још једну дуплу круну 1959. године, а наредне године лигу и Куп сајамских градова .

Тада је почео пост у првенству, који је, тек 1974. године, прекинуо легендарни играч, а касније још успешнији тренер Барсе Јохан Кројф.

Кројф је дошао из Ајакса у сезони 1973-1974, када је клуб успео да врати првобитни назив "Futbol Club Barcelona". Та два догађаја била су најава непрестаног успона каталонског клуба.

Кројф је врло брзо постао миљеник навијача, рекавши да никада не би заиграо за Реал, јер не може да замисли да наступа за клуб који је у вези са диктатором Франком. Љубав са навијачима је још више ојачао када је свом сину дао Каталонско име Жорди. Холанђанин је помогао у освајању прве титуле од 1960. године.

Нови директор, високи циљеви и први "дрим тим"

Хозе Нуњез долази на чело клуба 1978. године, са намером да направи тим светске класе, и финансијски и спортски гледано. Већ наредне године, Барса осваја Куп победника купова.

Ускоро, у свеским медијима одјекнула је сензационална вест. Нови играч Барселоне плаћен је чак пет милиона фунти, што је био рекорд у висини трансфера до 1982. године. Тај играч био је Дијего Марадона, а од њега су се очекивала чуда. Ипак, Марадона је, после само 52 утакмице одигране за каталонски клуб, каријеру наставио у Наполију.

Следећи потез био је проширење стадиона. Камп Ноу је проширен на 120.000 места, али је касније, због питања безбедности, смањен на на скоро 98.000.

Клуб је наступао без много успеха, иако су њихове редове појачали Андони Зубизарета и Гари Линекер. Све док се 1988. године, овај пут као тренер, у Барсу није вратио Јохан Кројф и саставио први прави „дрим тим". Роналд Куман, Георги Хаџи, Ромарио, Христо Стоичков, Пепе Гвардиола, Михаел Лаудруп предводили су тим до четири узастопне лигашке титуле.

Први пут на врху Европе

Тим није остао без успеха ни на међународној сцени. Победили су Сампдорију у финалу Купа победника купова 1989. године, а Италијани су били жртва и три године касније, међутим, улог је тада био много већи - титула првака Европе. Да трофеј стигне у главни град Каталоније, побринуо се Куман, феноменалним голом из слободног ударца у заоставном времену. Са 11 трофеја, Кројф је до данас остао науспешнији тренер клуба, а такође је и тренер са најдужим стажом у клубу.

Након успешних сезона, уследиле су две без трофеја, па је Кројф морао да напусти клуб, а на његово место долази Боби Робсон. Робсон је био привремено решење, а глави циљ било је довођење Луиса ван Гала. Енглез је довео Роналда из ПСВ Ајндховена, и донео клубу триплу круну, освојивши шпански куп, Куп победника Купова и шпански Суперкуп. Упркос успеху, Робсон напушта Барселону и уступа место Луису ван Галу.

Са Холанђанином су дошли и нови играчи, који су представљали окосницу тима: Луиш Фиго, Патрик Клајверт, Луис Енрике и Ривалдо, а тим је освојио Куп краља и првенство. Стогодишњица клуба прослављена је 1999. године освајањем Примере, а Ривалдо је проглашен за најбољег играча Европе.

Оставке и издаја

Осим освојеног домаћег шампионата, Барселона није могла да парира Реалу у Лиги шампиона, што је довело до отказа Ван Гала и одласка председника Нуњеза.

Ипак, њихов одлазак није се могао поредити са „издајом" Луиша Фига. Португалцу, који је био заменик капитена и миљеник публике, једноставно није било дозвољено да без последица пређе у редове најљућег ривала, Реала из Мадрида. На гостовањима Мадриђана на Камп Ноу, дочекиван је врло непријатељски, а једном приликом, навијачи су га гађали замрзнутом свињском главом, што је остало упамћено као једна од најбизарнијих сцена са спортских терена.

Наредних година клуб је лоше играо, а тренери су се смењивали. Након разочаравајућих година, комбинација младог председника Ђоана Лапорте, и младог тренера Франка Рајкарда, вратила је клуб у живот.

Нови "тим снова"

На терену је састављен нови "тим снова", а спој интернационалних звезда Роналдиња, Дека, Ларсона и Етоа, и играча из Барселонине школе, као што су Пујол, Инијеста, Ћави, вратио је клуб на пут успеха.

Барселона је постала првак, а Роналдињо и Ето су изабрани за првог и трећег играча у избору за европског играча године. Титула је остала у Барселони и следеће године, али је те 2006. године клуб отишао корак даље и постао најбољи тим на Старом континенту. У финалу Лиге шампиона, победили су Арсенал после преокрета.

Иако шампионски тим није битније мењан, следеће две године није успео да освоји ни један битнији трофеј, а лоша атмосфера увукла се у свлачионицу. Ђоан Лапорта објавио је да ће тренер Б тима и бивши капитен клуба, Пепе Гвардиола заузети место Франка Рајкарда.

Генерација која је обарала рекорде

Велике промене у играчком кадру подразумевале су продају Замброте, Дека, Едмилсона и Роналдиња. Потрошено је скоро 90 милиона евра на појачања, а доведени су Сеиду Кеита, Ђерар Пике, Мартин Касерес, Дани Алвеш и Александ Хлеб. Нова звезда клуба постао је Лионел Меси, који је са Етоом и Анријем оборио све рекорде.

У феноменалној сезони, победили су Реал 6-2, што је рекорд по постигнутим головима у "Ел Класику".

Уз Гвардиолину филозофију нападачког фудбала, и чак седам играча који су изашли из омладинске школе клуба, у првих 11, тим је убедљиво освојио првенство, а готово сви шпански рекорди су оборени.

Круна на незаборавну годину стављена је 27. маја у Риму, победом над Манчестер јунајтедом у финалу Лиге шампиона.

Клуб који у својим редовима има велики број ветерана, који знају како се освајају трофеји, ове године имају и младе снаге, од којих се тек очекује да пруже свој максимум. У тим су доведени Мексиканац Ернандез и Крис Смолинг, који ће, уз постојеће снаге, покушати да понове успех из 2008. године, када су "ђаволи" последњи пут били прваци Европе.

Стари фудбалски вук сер Алекс Фергусон има на располагању сјајну екипу. Одбраном командује Немања Видић, који са капитенском траком на руци представља оличење снаге и постојаности, који красе цео тим.

После великих проблема са повредама на почетку сезоне, у форму се враћа и Вејн Руни, прва звезда екипе. Када су поред њега Димитар Бербатов и Нани, јасно је да је реч о озбиљној нападачкој екипи, која, без проблема, може да постигне и по пет-шест голова по мечу.

Противник Јунајтеду у осмини финала биће француски Марсељ, екипа која не би требало да представља већи проблем за наоштрене "ђаволе".

Оснивање

Фудбалски клуб основан је далеке 1878. године, од стране радника железничких стоваришта, под именом Њутн Хит.

Десет година касније, када је основана Фудбалска лига, у клубу су сматрали да нису довољно добри да би били међу оснивачима, па су се појавили у новоформираној лиги четири године након њеног оснивања.

Прве године постојања нису биле најбоље за клуб, а на почетку XX века били су близу банкрота, али је власник локалне пиваре Џон Хенри Дејвис спасао клуб од гашења, инвестирајући у њега велику суму новца.

Како би се означио нови почетак, клуб је променио боје и име. Пошто су одбијени предлози Манчестер централ и Манчестер селтик, избор је пао на име Манчестер jунајтед, а изабрана је црвена боја као основна боја опреме.

"Покупили" су неколико најбољих играча Манчестер ситија, у време када је 18 играча "грађана" (надимак Манчестер ситија) кажњено доживотном забраном играња за клуб због давања мита противничким играчима.

Предвођени придошлицама из градског ривала, Јунајтед је освојио прву титулу 1908. године.

Две године након освајања прве титуле, Јунајтед се преселио на нов стадион - Олд Трафорд. Прву утакмицу на овом стадиону одиграли су против Ливерпула, пред 80 хиљада људи. Тај деби на новом стадиону прошао је неславно, изгубили су резултатом 3:4, иако су водили са 3:0.

Ратне године

Почетком Првог светског рата, Фудбалска Лига је суспендована, а клубови су приморани да се такмиче у регионалним лигама.

Одлазак најбољег играча Билија Меридита из клуба, смрт Сендија Турнбула, још једног битног фудбалера, и велике промене у играчком кадру допринели су лошим резултатима Јунајтеда након поновног активирања лиге. Поред лоше игре, клубу је поново претио банкрот.

Спас им овај пут донео Џејмс Гибсон, произвођач војничких униформи. Уложио је 30 хиљада фунти у клуб и вратио га у живот.

Иако су се финансијски стабилизовали, наставили су са лошом игром, а у једном тренутку били су на прагу испадања у Трећу дивизију, али су опстанак обезбедили у последњем колу.

Лига је поново била суспендована због почетка рата 1938.

Стадион Олд Трафорд, 11. марта 1941. године засуле су бомбе Луфтвафеа. Разрушене су трибине, свлачионице и службене просторије.

Иако је рат нанео тежак ударац клубу, оптимизам се појавио доласком новог менаџера Мета Базбија.

"Базбијеве бебе"

Бивши играч највећих Јунајтедових ривала Манчестер ситија и Ливерпула, Мет Базби усвојио је политику увођења играча из подмлатка, а одатле и надимак "Безбијеве бебе".

Резултати су били бољи, а освојен је и ФА Куп. Прва титула у шампионату, као плод Базбијевог рада, освојена је 1952. године.

У наредним годинама освојили су две титуле, и постали први енглески тим који се такмичио у Купу шампиона.

Блиставу будућност Базбијевог тима покварила је трагедија коју навијачи Јунајтеда никада неће заборавити.

Авион, који је враћао кући „Базбијеве бебе" после утакмице са Црвеном звездом у Београду, срушио се 6. фебруара 1958. године, у Минхену.

У трагедији су погинуле 22 особе, a Јунајтед је остао без осам играча, и три члана стручног штаба.

Са привременим тимом, и под вођством Џимија Марфија, који је мењао Базбија, Јунајтед је смогао снаге за наставак, упркос гласинама да ће клуб напустити сва такмичења.

Мет Базби се вратио на радно место након опоравка, а у наредним годинама тим је освојио ФА куп, били су шампиони два пута, и освојили су Куп шампиона 1968. године, и тако постали први енглески клуб који је освојио то такмичење.

Након одласка Мета Базбија са места менаџера, тим је испао у другу лигу, отишли су им најбољи играчи, а клуб је наступао без много успеха.

Иако је напустио место менаџера, Базби је остао на позицији директора у клубу.

Ипак, све лошија игра и све лошији резултати приморали су Базбија да се врати на клупу, и помогне клубу да се врати на пут старе славе.

Резултати су се побољшали, али је Базби коначно напустио клуб у лето 1971. године.

Томи Доерти успео је да спасе Јунајтед испадања из лиге 1972. године, али није успео две године касније, када је тим испао у нижи ранг.

Најбољи играчи Џорџ Бест, Лов и Боби Чарлтон напустили су клуб.

Денис Лов је прешао у Манчестер сити, и постигао гол против Јунајтеда, за који се сматра да је послао његов доскорашњи тим у другу лигу.

Доерти је врло брзо вратио клуб у прву лигу, и допринео побољшању игре и резултата тима.

Међутим, упркос успеху и популарности, Доерти је смењен када се сазнало да је имао аферу са женом тимског физиотерапеута.

Дејв Секстон заменио је Доертија на месту тренера у лето 1977. године, и увео је дефанзивни приступ у стил игре Јунајтеда. Дефанзива се није допала навијачима, навикнутим на нападачки фудбал, који су наметнули Базби и Доерти.

Услед недостатка трофеја, Секстон је отпуштен 1981, иако је водио тим до победе у последњих седам утакмица, а њега је наследио харизматични Рон Аткинсон.

Одмах је оборио дотадашњи рекорд у висини трансфера у британском фудбалу, када је довео Брајана Робсона из свог бившег клуба Вест Бромвича.

Аткинсон није пуно донео тиму, а у једном тренутку Јунајтед је био на ивици опстанка у елити.

Аткинсон је оптуштен у новембру 1986. године.

Ера Алекса Фергусона

На место менаџера, уместо Аткинсона, дошао је Алекс Фергусон, из шкотског Абердина. Ангажовање Фергусона показало се као пун погодак, иако је Шкот био на ивици отказа 1990. године, због лоших резултата.

Након лошег почетка, видело се побољшање у игри тима, а резултати су били све бољи. Тим је освојио први трофеј Купа победника купова, а освајање трофеја омогућило им је да се такмиче у Супер купу, у коме су победили Црвену звезду на Олд трафорду.

Иако врло успешни у европским такмичењима, у клубу су прижељкивали успех и у Енглеској лиги. Долазак Ерика Кантоне из Лидса, за 12 милиона фунти, био је пресудан у "освајању Енглеске", јер је Француз био један од кључних играча у освајању прве титуле још од 1967. године.

Фергусон није штедео новац у намери да састави тим коме нико не би могао да парира. Може се рећи да је новац био добро потрошен, јер је након довођења Роја Кина Јунајтед освојио прву дуплу круну у историји клуба. Изостанку трећег пехара те године допринела је и осмомесечна суспензија Кантоне, због напада на навијача.

"Неуспех" Јунајтеда натерао је Фергусона на велике промене у тиму, а то се односило на продају најискуснијих играча, а у први тим уврштени су играчи из подмлатка, укључујући Дејвида Бекама, браћу Невил, Пола Сколса...

Предвођени Кантоном, коме је истекла суспензија, одбранили су дуплу круну наредне сезоне, и тако постали први енглески клуб који је успео да одбрани оба трофеја освојена претходне године.

Сезона 1998/1999. била је најуспешнија у историји енглеског фудбала, јер је Јунајтед постао први тим који је освојио "триплу" круну, освојивши Премијер лигу, ФА куп и Лигу шампиона.

Томе су додали и пехар Интерконтиненталног купа.

2000 - данас

Од најуспешније сезоне у историји, па до данас, освојили су укупно 15 титула, а клуб је и један од оснивача Г-14 групе водећих клубова Европе.

Претходне сезоне осигурали су титулу у Премијер лиги нерешеним резултатом са Арсеналом, чиме су се изједначили по броју освојених титула у шампионату са великим ривалом, Ливерпулом.

Рачунајући само најбитније трофеје, Манчестер јунајтед је укупно освојио 18 титула Премијер лиге, Куп УЕФА, и три трофеја Купа шампиона, односно Лиге шампиона.

Фудбалери Роме добили су само шест жутих картона чиме се налазе у самом врху фер-плеј листе групне фазе такмичења, одмах иза Манчестера и Челсија. Рома је такође и екипа која је имала најмање лопту у свом поседу. Просек фудбалера "вучице" је 38 одсто што је чини другом најгором екипом у овом сегменту, одмах иза Ренџерса.

Рома се састаје са Шахтјором из Доњецка и тешко се може сматрати фаворитом. Чини се да је у овом тренутку Шахтјор објективно боља екипа, са израженијим такмичарским мотивом али италијански менталитет, посебно када је фудбал у питању, је сигурно нешто што даје навијачима римске екипе право на оптимизам.

Историјат

Фудбалски клуб Рома основан је у лето 1927. године. Као оснивач наводи се Итало Фоски који је иницирао спајање тадашња три клуба из италијанске престонице. Циљ је био да "Вечни град" добије клуб који ће бити у стању да равноправно парира богатим клубовима са севера Италије.

Једини клуб који није учествовао у спајању био је Лацио и то након интервенције генерала тадашње фашистичке војске Ђорђа Вакара који је био у управи тог клуба. Клуб је још од оснивања задобио симпатије радничке класе и репутацију "клуба из народа" држи и данас.

Прва сезона вредна помена била би 1930-31 када Рома заузима другу позицију иза Јувентуса.

У сезони 1935-36 Роми, предвођеној Аргентинцем Енрикеом Гуаитом који се сматра и првом играчком легендом клуба, измиче титула за само један бод и одлази у Болоњу.

Први "скудето" долази у клупске витрине, потпуно неочекивано, у сезони 1941-1942. Блистао је Амадео Амадеи који је постигао 18 голова. Рома је тада била домаћин на стадиону који је носио име Националне фашистичке партије што, иако је било неминовно с обзиром на политичко стање у Италији у том периоду, навијачи овог клуба и данас виде као срамоту и донекле баца сенку на први велики успех клуба.

У годинама након рата Рома не успева да одржи ниво који их је красио током већег дела те деценије. Рома је завршила првенство у доњој половини чак пет сезона за редом. Нестабилна форма и трзавице у клубу су коначно резултирале и једином селидбом у Серију Б на крају сезоне 1950-51 отприлике годину дана након освајања скудета.

Међутим, повратак у друштво најбољих уследио је одмах у наредној сезони када се Рома, предвођена и будућим селектором Италије Ђузепеом Вианием, просто прошетала другом лигом.

Прве сезоне у Серији А након повратка су остале забележене по стабилизацији клуба на свим нивоима што је Рому поново учинило клубом из самог врха италијанског фудбала.

У сезони 1954-55 тренер постаје Енглез Џес Карвер и Рома поново завршава сезону на другој позицији, али тек након што је Удинезе, који је првобитно био други, дисквалификован због корупције.

Иако у наредној деценији Рома не успева да се пробије у сам врх италијаског фудбала, тачније не успева да се пласира боље од 5. места, ни ових десет година нису протекла успеха вредног помена. Рома успева да освоји први пехар ван територије своје земље у сезони 1960-61 када, победивши Бирмингем сити 4:2, осваја Куп сајамских градова. Неколико година касније Рома осваја и свој први куп Италије победом над Торином од 1:0.

Сезона 1964-65 сматра се прекретницом у историји клуба. Клуб је објавио да више нема средстава да плаћа играче и да највероватније неће бити у могућности да обезбеди ни средства за пут у Вићенцу где је Рома требало да игра свој наредни меч. Тада у помоћ прискачу навијачи и буквално одржавају клуб у животу када организују скупљање средстава и на тај начин спасавају клуб од банкротства. Смењен је и председник клуба и на ту позицију доведен је Франко Евангелисти који након тога даље стабилизује клуб.

Три године након ових дешавања и други Куп Италије стиже у престоницу. Ђакомо Лоси исте сезоне поставља рекорд по броју наступа у црвеном дресу одигравши своју 450. утакмицу за "вучицу". Лосијев рекорд ће бити на снази 38 година.

Рома осваја свој други европски трофеј 1972. године, победом од 3:1 над Блекпулом у Англо-Италијанском купу. Међутим, у Серији А клубу и даље нису цветале руже и у овој деценији клуб није отишао даље од трећег места. Ипак, у овом периоду навијачи су имали прилике да уживају у играма Ђанкарла де Систија и Франческа Роке који се сматрају једним од најбољих у историји клуба из "Вечног града".

Успех је, ипак, поново закуцао на врата клуба у деценији која је уследила. Рома осваја још један куп Италије поново победом над Торином, овај пут након извођења једанаестераца, у сезони 1979-80. Рома стиже до места вицешампиона, што им није пошло за руком преко 40 година, у сезони 1980-81. Јувентус узима "скудето" у једном од најконтроверзнијих сезона у историји фудбала у Италији. Фалкао, Бруно Конти и Агостино ди Бартоломеи само су од неких фудбалера који су у том периоду носили дрес Роме.

Ипак, други "скудето" у клупској историји стиже већ након две године. У сезони 1982-83 римски клуб осваја титулу након тачно 41 године. Након победе Рим је славио данима. У сезони која је уследила Рома поново заузима другу позицију, осваја Куп Италије и игра у финалу Купа Купова. Рома је у том финалу изгубила од Ливерпула након пенала. Ова сезона се са правом сматра једном од најбољих у историји клуба.

У истој деценији Рома узима још један Куп Италије и успева још јеном да се домогне друге позиције у првенству.

"Вучица" успева да стигне до финала УЕФА купа 1991. године када ипак терен напушта погнуте главе након што је Интер био бољи победивши 2:1. Утеха је стигла у виду освајања Купа Италије, седмог по реду, исте године. Оно што ипак обележава ову деценију је излазак на сцену будуће иконе клуба и можда највећег љубимца навијача у историји, Франческа Тотија.

Рома се враћа у пуну форму са почетком новог миленијума. У првој сезони Рома долази до треће титуле. "Скудето" је још слађи када се има у виду да је обезбеђен тек у последњем колу победом над Пармом 3:1. Поред Тотија окосницу екипе су чинили играчи попут Алдаира, Кафуа, Габријела Батистуте и Винћенца Монтеле.

Титула није одбрањена у следећој сезони када Рома завршава друга иза Јувентуса.

Афера које је потресла италијански фудбал уследила је у 2006. години, истој у којој је Италија постала шампион света. Рома није била једна од екипа које су биле погођене чувеним "Калчополијем". У истој сезони, након што су изречене казне, Рома је административним путем стигла до друге позиције.

У Европи Рома игра са променљивим успехом. У четвртфиналу Лиге шампиона Рома испада од Манчестер Јунајтеда две сезоне заредом. У сезони 2008-2009 Рома по први пут у историји успева да групни део Лиге шампиона заврши на првом месту, и то испред Челсија.

У прошлогодишњем првенству Рома почиње јако слабо и након првих неколико кола налазила се на последњем месту. Тада Лучијана Спалетија мења Клаудио Ранијери и са њим на челу почиње незабележен низ Роме од 24 утакмице без пораза. Чак ни сјајне игре нису биле довољне да се Рома домогне још једног скудета, четвртог у својој историји.

Сезону 2010/11 Лион је у Лиги шампиона почео у Б групи. Освојили су друго место, иза Шалкеа, и на тај начин обезбедили пролаз у следећу рунду, што се пре почетка такмичења и очекивало. Учинак - Три победе, један реми и два пораза уз гол разлику 11:10.

Жреб им је доделио Реал Мадрид, клуб који су прошле сезоне избацили управо у осмини финала. Гол Миралема Пјанића у реванш утакмици на „Сантјаго Бернабеу" отворио је врата четвртфинала, где су били бољи од Бордоа. Стали су у полуфиналу, када је минхенски Бајерн укупним реултатом 4:0 изборио финале.

Карим Бензема, производ фудбалске школе Лиона, биће највећа претња свом бившем клубу у овом двомечу против „краљева". ОЛ је и раније правио проблеме највећим клубовима, па не видимо зашто то не би био случај и ове године.

Историја

Клуб је настао тако што се одвојио од спортског друштва Лиона 1899. године. Након тешких година и доста полемике око проблема професионализма, Феликс Луо, у то време тренер клуба, и Албер Трија оснивају фудбалски клуб, који је од стране фудбалске федерације признат 1950. године. Прву званичну утакмицу Лион је одиграо 26. августа исте године, када је пред три хиљаде навијача надиграо Париз Шарентон са 3:0.

Друга година постојања клуба је донела титулу у другој лиги и улазак у највиши ранг такмичења у француском фудбалу.

Лион је 60-их и 70-их година бележио просечне резултате, а екипу је предводио један од најбољих играча у историји Лиона Флори Ди Нало, који је имао надимак „Мали принц са Жерлана". Истакнути члан тима из тог периода био је и Жан Ђоркаеф, отац Јурија Ђоркаефа.

„Деца" освајају свој први Куп 1964. године, када је у финалу надигран Бордо, резултатом 2:0. Успех у Купу се наставља, па клуб у своје витрине доноси исти трофеј 1967. и 1973. године.

Долазе године у којима се клуб мучи у националном првенству. Еме Жаке стиже на Жерлан и има улогу играча-тренера. У својој првој сезони спашава Лион од испадања из лиге и стиже до финала Купа, где ОЛ губи од Марсеја резултатом  2:0.

У току сезоне 1979/80, Жаке напушта клуб, а на његово место долази Жан Пјер Деструмел, који се на позицији тренера задржава само до краја сезоне. Међутим, у том кратком периоду, он успева да у Лион доведе играче као што су Жан Тигана, Алан Моизан и Симо Николић. У тој сезони Лион бележи рекордну посету у Француској, када је на Жерлан, за утакмицу против Сент-Етјена, дошло 48.852 навијача, што је био рекорд у наредних 10 година.

У наредних шест година ОЛ нема много успеха, чето мења тренере, па 1987. године испада у другу лигу.

База за успех

У јуну 1987. године, бизнисмен Жан Мишел Ола преузима контролу над клубом, са циљем да направи успешног прволигаша. Његов амбициозни план, назван „ОЛ - Европа", пројектован је да клуб врати у прву лигу и подигне га на европски ниво у року од четири године.

У Лион долази 36-годишњи Рејмон Доменек, али и други бивши играчи клуба, који добијају различите функције. Резултати у првој лиги током неколико година, под вођством Доменека, варирају од петог места, па све до борбе за опстанак.

Председник одлучује да, због нестабилних и неизвесних учинака, замени Доменека. Жан Тигана постаје тренер и у клуб доводи Абеди Пелеа, Мануела Амороа и Паскала Олмету. Сва тројица су били чланови Олимпик Марсеја, који је у периоду од 1989. до 1993. освојио пет титула првака и Лигу шампиона.

„Деца" већ од сезоне 1994/95 постају конкуренти за титулу. Бруно Н'Готи, али и млади Флоран Морис и Френк Гава успевају да освоје друго место у лиги и тако обезбеде учешће у УЕФА Купу. У клуб стижу Лудовик Жули и Седрик Бардон. Титуле и даље нема, али 1996. Лион долази до финала Лига Купа.

Сезона 1998/99 креће одлично за ОЛ. Тим бележи сјајне резултате и побеђује велике ривале. Ипак, 3. фебруара 1999. у клуб стижу трагичне вести. Лук Борели, голман првог тима, губи живот у саобраћајној несрећи. У његову част Лион је из употребе повукао дрес са бројем 16.

Успон до славе

Почетком новог миленијума ОЛ креће у остваривање незамисливог успеха. На Жерлан, из Барселоне, долази Сони Андерсон за, тада рекордних, 17 милиона евра.

Прво појављивање Лиона у Лиги шампиона није било успешно. Укупним резултатом 3:0, словеначки Марибор их избацује у трећем колу квалификација.

Жак Сантини преузима тренерску функцију и доводи Бразилце Едмилсона и Касапу, али и Швајцарца Патрика Милера. У Лиги шампиона пролазе прву групу, али у другој не успевају поред Арсенала и Бајерн Минхена. У истој сезони Лион осваја друго место и осваја Лига Куп, што је први трофеј након 1973. и победе у Купу Француске.

Почетак сезоне 2001/02 обележава долазак Жуниња Пернамбукана, у европским круговима, непознатог Бразилца. Сидни Гову такође долази на Жерлан и Лион осваја своју прву титулу у историји клуба. Жунињо се својим играма сврстао међу легенде клуба са 344 наступа и 100 голова, од којих 44 из чудесних слободних удараца које је изводио.

Нова сезона и нови човек на клупи. Пол Ле Гвен добија улогу тренера и значајнију улогу у екипи имају талентовани Пеги Луиндула, Жунињо и Жереми Бреше. Хатем Бен Арфа са својих 13 година прелази у фудбалску академију Лиона, па потези клуба довољно говоре о томе да се озбиљно размишља и о будућности.

Још једна трагична вест погађа ОЛ. Током меча Купа Конфедерација, камерунски репрезентативац и члан Лиона Марк Вивијен Фое умире на на терену због срчаних проблема. У његову част клуб повлачи из употребе дрес са бројем 17. Касније, 2008. године, у договору са клубом, камерунац Жан Макун носи дрес са овим бројем.

На Жерлан у улози тренера долази Жерар Улије и Лион наставља победнички низ 2006. и 2007. године. Алан Перан предводи ОЛ са клупе у њиховој последњој, седмој узастопној, сезони у којој су постали шампиони Француске. Сезона 2007/08 донела је и трофеј у националном Купу, први пут након више од 30 година.

Седам узастопних титула националног првака дошло је у клуб, што је рекорд у Француској. Михаел Есијен, Тијаго, Ерик Абидал, Милан Барош, Жереми Тулалан, Флоран Малуда, Ђоване Елбер, Силван Вилтор само су неки од значајних играча који су учествовали у историјском успеху Лиона у овом периоду. Треба истаћи и победе у елиминационој фази Лиге шампиона 2004. године над Реалом (3:0) и Вердером (7:2).

Лион у претходне две године не успева да буде најбољи у националном првенству, али и даље остаје у врху. Играчи као што су Миралем Пјанић, Лисандро Лопез и Јоан Гуркуф, гарантују добар фудбал и дају за право навијачима Олимпик Лиона да верују у велике резултате, повратак на трон француског фудбала и квалитетно надметање Лиги шампиона.

У последој деценији у Русији и Украјини, све више новца се улаже у фудбал, што за последицу има све јаче тимове које долазе из тих земаља. Ипак, тимови из бившег Совјетског Савеза до сада, осим у Лиги УЕФА, нису успели озбиљније да уздрмају неприкосновеност тимова са западног дела континента.

Ове сезоне то би могло да се промени. Подвиге какве су раније направили румунски и, тада југословенски шампион, у скорије време могао би да понови украјински првак, Шахтјор.

Популарни "рудари" у осимини финала имају за противника Рому, и на том мечу ће вероватно носити улогу фаворита. Момци које на клупи предводи искусни Мирчеа Луческу, а на терену маестрални Дарио Срна, спремни су да бар понове успех који је пре 12 година остварио кијевски Динамо, када се пласиорао у полуфинале Лиге шампиона.

Кијевљани су тада, предвођени маестралним Шевченком, на путу ка финалу избацили и мадридски Реал, на крају су заустављни од Бајерна из Минхена. Украјински кллуб није тада успео да материјализује велику предност коју је имао у првом мечу, и допустио је Баварцима да се провуку.

Ова сезона Шахтјора подсећа на славну сезону Динама. Популарни "рудари" су сјајно играли у групи са Партизаном, Брагом и Арсеналом, а једину слабост изабраници Мирчее Луческуа показали су у Лондону, када су поражени са 5:0. Ипак, сјајном игром у осталим мечевима, Шахтјор је успео да заузме прво место у групи Х, и да у жребу добије лакшег противника.

Изгледа да бољег противника у осмини финала Шахтјор није могао да пожели. Рома је екипа која у Лиги шампиона скоро никад не пролази осмину финала. И ове године "вучица" пружа бледе партије, па је за очекивати да "рудари" искористе ову невероватну прилику. Уколико прођу Римљане, са великим самопоуздањем, врата славе за Шахтјор су широм отворена.

Стадион

Донбас арена је стадион на којем Шахтјор игра своје утакмице. Стадион је изграђен 2009. године, и представља један од најмодернијих спортских објеката на свету. У изградњу Донбас арене уложено је 300 милиона евра, а стадион може да прими око 50.000 гледалаца.

Имајући у виду да се град Доњецк налази у Донбас региону у Украјини, познатом по рударству, име стадиона је више него јасно. Објекат је свечано отворен 29. августа на Дан рудара, а на премијери је концерт одржала позната америчка певачица Бјонсе Ноулс.

Историја

Клуб је основан у мају 1936. године, и оригинални назив био му је Штакановец, по руском рудару из донбаског басена Алексеју Штакнову, који је био популаран у то време.

Први незванични меч клуба одигран је 12. маја против Динама из Одесе на стадиону Балицки. Момци из Донбаса су утакимцу изгубили резултатом 3:2. Први званични меч одигран је против Динама из Казања, и ту утакмицу "рудари" су изгубили са 4:1.

До краја тридесетих година прошлог века, променама у структури, клубу је омогућено да се успешно такмичи. Шампионат 1941. године прекинут је због рата. Момци из Доњецка су тада победили између осталих и шампионе државе, московски Динамо, али су сезону, после десет уткамица, завршили на петом месту. Последњи предратни меч Шахтиор је одиграо 24. јуна 1941. године против Трактора из Санкт Петербурга.

После ослобођења, у јулу 1946. године, клуб мења име у Шахтјор. Први запаженији резултат Шахтјор је забележио 1951. године када је освојио треће место у првенству Совјетског Савеза.

У шездесетим годинама клуб осваја и прве трофеје, и то у купу. Под вођством Олега Ошенкова, Шахтјор осваја куп 1961. и 1962. године, после чега добија надимак "куп тим".

Већи успех у домаћем првенству Шахтјор је забележио 1975. године, када су освојили друго место, и изборили пласман у Европу. Три године касније, клуб из Доњецка завршио је на трећем месту. Годину после тога, Шахтјор је опет био други, а капитен екипе, нападач Виталиј Старукин, проглашен је за најбољег фудбалера лиге.

Коначно су дошле осамдесете године и први трофеји у шампионату. Шахтјор је био шампион 1980. и 1983. године, када је освојио и Супер куп Совјетског Савеза.

Од осамостаљења Украјине, у деведесетим годинама клуб је "гледао у леђа" највећем ривалу, Динаму из Кијева.

Ипак, 1996. године на чело клуба долази украјински бизнисмен Ринат Ахметов, који је почео да улаже огроман новац у клуб. Освајање Купа УЕФА 2009. године и изградња Донбас арене круне су успешног вођства Шахтјора.

Под Ахметовим, чини се да је Шахтјор спреман да коначно направи још већи успех у Европи, и да у борби за континентални трон изазове много познатије западне клубове.

Ипак, росо-нери су остали без једне од највећих звезда у историји фудбала. Клуб је напустио Роналдињо, који се после десет година вратио у родни Бразил, где већ тресе мреже у дресу Фламенга.

"Неваљали дечко" италијанског фудбала Антонио Касано појачао је клуб са "Сан Сира". Мишљење многих је да Касано, у тандему са Ибром, може да буде карика која ће довести Милан до саме завршнице такмичења у Лиги шампиона.

Прва препрека биће лондонски Тотенхем, који је ове сезоне, у дуелу са другим милански тимом, већ показао да има велики квалитет и да им одговара стил фудбала који форсирају "азури". Међутим, ако желе нову титулу првака Европе, Миланези не смеју бирати ривале.

Историјат

Милан (Associazione Calcio Milan), славни италијански клуб из града моде, уз Реал Мадрид је најтрофејнији клуб на свету, са седам трофеја лиге шампиона, 17 титула италијанског првака и пет националних купова.

Освојио је чак 18 интернационалних титула, по чему је на првом месту изједначен са аргентинском Боком Јуниорс, а најуспешнији је по броју титула првака света ( четири пута). Једини званични међународни трофеј који се није нашао у витринама клуба јесте пехар Купа уефа.

Клуб су 1899. године, под именом "Milan Cricket and Football Club", основали Енглези Алфред Едвардса и Херберт Килпин, а у њихову част клуб добија име Милан, по енглеском изговору имена града Милано.

Црвено-црни дресови Миланеза изабрани су да истакну жељу, жестину и велику борбеност екипе. Те особине клубу су донеле бројне трофеје, а фановима клуба, на стадиону Сан Сиро, капацитета од 85.700 места, много задовољства.

Први трофеј, под именом „Medaglia del Re", клуб осваја 1900. године, а прва титула првака нашла се у витринама стадиона 1901. године. Успех је поновљен 1906. и 1907. године.

Догађај који је уследио значајно је утицао на даљу историју клуба али и града. Један део руководства није се слагао са клупском политиком по којој су у тиму играли само домаћи играчи. Из тог разлога одваја се, па тако настаје ФК Интернационале (Интер Миланo), Миланов најљући и највећи противник.

"Златна ера", Швеђани, Ривера и катанаћо

После Првог светског рата, почиње период стагнације и лоших резултата, који се поправљају тек крајем 40-тих година, када започиње "прва златна ера".

Милан осваја титулу после 44 године предвођени тројицом Швеђана: Гунаром Греном, Гунаром Нордалом и Нилсом Лидхолмом. Посебно се истакао Гунар Нордал, са 35 голова у сезони 49/50, тј. рекордом који још није надмашен.

Росонери постају шампиони и 1955., 1957. и 1959. године. Најбољи у држави били су, такође, и 1962. године, са Нереом Роком на клупи, творцем легендарног стила игре, познатим под називом катанаћо, по коме су годинама препознатљиви италијански клубови и репрезентација. Највеће звезде у том периоду били су Италијани Ђани Ривера, Хозе Алтафини, Ђовани Трапатони и Ћезаре Малдини.

Тим по први пут осваја шампионат Европе 1963. године, победом над Бенфиком. Међутим, финансијска и резултатска криза најављује тешке дане за росонере, и то у време док њихов градски ривал Интер доживљава највеће успехе и осваја два Купа шампиона. Милан се враћа на европски кров 1969. године убедљивом победом над Ајаксом у мадридском финалу, од 4-1.

Седамдесетих година, росонери освајају три национална купа и два Купа победника купова, али главни циљ, десети скудето који би донео прву звездицу изнад грба екипе, остаје тежак плен. Ипак, прва звездица на црвено-црном дресу ушивена је 1979. године, а за трофеј је најзаслужнији поново изванредни Ђани Ривера.

Повлачење легендарног играча покренуло је пад клуба, који је дотакао дно у сезони 1979-80. Наиме, Милан и Лацио, због намештања резултата, кажњени су сеобом у Серију Б. Милан се после годину дана враћа у елитно друштво, међутим, очајним играма те сезоне, росонери опет доживљавају катастрофу и селе се у нижи ранг.

Берлусконијева ера и "трио фантастико"

Након великих потешкоћа, 1986. године клуб купује, тада познати бизнисмен, данашњи премијер Италије Силвио Берлускони, и почиње да прави кораке које ће Миланезе вратити на стару стазу успеха.

Један од најбољих потеза био је довођење, тада младог тренера Арига Сакија, али и холадског „триа фантастика" којег су чинили Руд Гулит, Марко Ван Бастен и Френк Рајкард. Од италијанских играча Миланов дрес облаче Карло Анћелоти, Роберто Донадони, Франко Барези и Ђовани Гали.

Прваци джаве, Миланези постају већ 1987. године, а годину дана касније освајају и Куп шампиона, а пехар остаје и наредне године у Милану. Доминацију потврђују и са две титуле Интерконтиненталног купа.

Арига Сакија на клупи мења Фабио Капело, са који Милан осваја титуле од 1992. до 1994. године, направивши сезону без пораза. Капело 1994. године са клубом освајаја још један Куп шампиона у легендарној утакмици са Барселоном, и победом од 4-0. Окосницу тог тима чинили су Жорж Веа, Дејан Савићевић, Роберто Бађо, Звонимир Бобан, Алесансро Костакурта, као и харизматични, "вечни капитен" Паоло Малдини.

Након златног периода, уследио је период осредњих резултат без трофеја, међутим, росонери у сезони 1998/1999, када су их сви видели без шанси, освајају титулу шампиона Италије.

Прваци Европе постају 2003. године, освајањем Лиге шампиона, предвођени Андријем Шевченком, Руијем Коштом, Филипом Инзагијем, Андреом Пирлом, као и са Карлом Анћелотијем, овога пута у улози тренера. У италијанском финалу, једном од најдосаднијих у историји такмичења, Милан је славио против Јувентуса након једанаестераца, у којима је коначно пао по неки гол.

Истанбулска чудесна ноћ

Милан је само две године касније био у прилици да понови успех и по седми пут постане првак Европе. Пехар је, практично, већ био на путу из Истанбула за Милано након првих 45 минута финалне утакмице и тешко достижних 3-0 против Ливерпула.

Ипак, навијачи Милана доживели су невероватан шок, јер је већ у 60. минуту на семафору писало 3-3, а свима који су пратили то финале, било је јасно да присуствују једној од најзанимљивијих утакмица у историји такмичења. Пенал серија, овог пута, није била срећне руке за Карла Анћелотија и његове играче, па Паоло Малдини није успео да по трећи пут подигне пехар.

Нови скандал у вези са намештањем резултата потресао је клуб 2006. године, а за намештаљке је оптужено пет тимова, од којих је најдебљи крај извукао Јувентус. Милан ,овог пута, није завршио у Серији Б, али је кажњен одузимањем бодова, што је дало ветар у леђа његовом најљућем ривалу Интеру, који преузима примат у националном шампионату.

Смањење првобитне казне омогућило је росонерима да ипак заиграју у Лиги шампиона, додуше преко квалификација у којима су прескочили Црвену Звезду. И када на њих нико није озбиљно рачунао, дошли су до финала такмичења и добили шансу да се реванширају Ливерпулу.

Атинско вече није донело преокрет и тугу, већ велику радост Миланезима, а најзаслужнији за победу је, поред Каке, који је због фантастичне сезоне изабран за најбољег играча света, са два поготка био гол мајстор Пипо Инзаги. Малдини је тако још једном, са његовим јединим клубом, Миланом постао првак Европе.

Након великог успеха, почели су дани без титула за Миланезе, а томе су допринеле повреде и чињеница да су кључни играчи клуба ушли у позне играчке године, као и да Берлускони није желео да се упушта у све скупљу трку за довођење најбољих играча.

У Шалке је стигао велики број нових играча и коцкице се нису склопиле онако како су то водећи људи клуба очекивали. Бар у Бундеслиги.

У Лиги Шампиона „краљевско плави" играју сасвим добро. Раул Гонзалес Бланко је заменио Кевина Курањија у нападу, па се чини да је легендарни Шпанац гаранција успеха у овом такмичењу.

Шалке је утакмице у групи Б завршио на челној позицији, освојивши 13 бодова. Четири победе, по један реми и пораз, обезбедили су пролаз међу 16 најбољих тимова Европе. Постигнутих 10, а примљена само 3 гола у утакмицама против Лиона, Бенфике и Апоела из Тел Авива.

У фебруару и марту их очекује двомеч против Валенсије и могло би се рећи да оба тима имају подједнаке шансе за пролаз. Искуство је сигурно на страни Немаца и то би у овом дуелу могао бити њихов највећи адут.

Историја

Клуб је основан 4. маја 1904. године, под именом Вестфалиа Шалке. Студенти који су дошли на идеју формирања клуба дуго нису успели да се „убаце" у званичну лигу. Надимак „рудари" су добили по великом броју људи који су били навијачи и играчи клуба, а радили су у рудницима око Гелзенкирхена.

Фудбалски тим се 1924. године подруги пут одваја од гимнастичког клуба и постаје самосталан, под именом Шалке 04.

Уз помоћ градске управе, 1928. године, „небеско плави" постају и званично признати клуб. Тада је и установљено званично име клуба, ФК Гелзенкирхен-Шалке 04, које је и данас на снази.

Титулу првака западног дела Немачке Шалке први пут осваја 1923. године, али у року од годину дана добија забрану играња од стране федерације, због превеликих плата играча. У то време се у јавности презирао професионални спорт и ова одлука је била подржана великом већином.

Немачки фудбал се реорганизује у нацистичкој Немачкој, па се „рудари" такмиче у једној од 16 најквалитетнијих дивизија, које су замениле огроман број регионалних првенстава. Од 1933. до 1942. године, Шалке постаје доминантан клуб, јер се појављује у 14 од 18 финала. Ових 18 финала укључује претходнице данашњег националног првенства, односно Купа. У истом периоду су освојили свих 11 титула у својој лиги. Битно је истаћи да у том периоду нису изгубили ни једну утакмицу на свом терену!

Шалке прву националну титулу осваја 1934. године, победом над Нирнбергом. Следеће године титула је одбрањена, а у финалу „пада" Штудгарт. „Рудари" се не појављују у финалу 1936. године, а онда следи низ од 6 сезона у којима потврђују доминацију.

Немачка је у хаосу како се ближи крај рата, а Шалке у 1945. години игра само два меча. Пошто се рат завршио, „краљевско плави", заједно са немачким фудбалом, полако крећу у опоравак. Рекордну победу Шалке остварује 23. фебруара 1947. године, када утакмицу против Хертена завршава резултатом 20:0, што довољно говори о квалитету тадашње лиге и проблемима које је донео период после рата.

Оснива се нова лига западног дела Немачке и клуб из Гелзенкирхена нема толико успеха као раније. 1949. године су на рубу испадања у нижи ранг, али их проширење лиге оставља у такмичењу.

У педесетим годинама двадесетог века Шалке враћа део старог сјаја и 1958. године поново постају прваци, победом над Хамбургом. Ово је уједно и последња титула шампиона Немачке коју је клуб до данас освојио.

Шалке наставља да пружа добре партије у годинама које су претходиле оснивању Бундеслиге (1963.) и то им омогућује чланство у најјачем фудбаском такмичењу у Немчакој.

Почетак 70-их делује обећавајуће за „рударе". Међутим, познати скандал који је избио у Немачкој 1971. године, а тицао се намештања утакмица, доводи „небеско плаве" у тешку ситуацију. Неколицина играча Шалкеа добија доживотну забрану играња фудбала, након што су оптужени да су намерно изгубили утакмицу 28. кола, против Арминије, резултатом 0:1.

Међу оптуженима су била и три репрезентативца: Клаус Фишер (најбољи стрелац клуба са 187 голова), Рајхарт Либуда и Клаус Фихтел (највише наступа за клуб - 477). Иако су казне касније смањене на само годину дана забране, скандал је имао великог утицаја на тим за који се сматрало да може постати један од најбољих у историји клуба.

Две године касније, клуб се сели на „Паркстадион", који је изграђен за потребе Светског првенства 1974. године. Сезона 1980/81 доноси испадање у другу лигу. Шалке успева да се врати у најјачи ранг, али одмах се враћа у „цвајту". Неколико година касније, лоше партије клуба доводе до поновног испадања, али је од сезоне 1991/92 константно у друштву најјачих.

„Рудари" освајају Куп УЕФА 1997. године, победом над Интером и тако освајају први трофеј након скоро двадесет година. Крајем једног и почетком другог миленијума, Шалке пролази кроз успешну трасформацију и постаје модерна спортска организација. Клуб је стабилан и сматра се једним од највећих у Немачкој.

Иако је 2001. године освојен Куп Немачке, ову годину никада немојте помињати навијачу Шалкеа. У последњем колу, поред победе над Унтерхахингом код куће (Шалке победио 5:3), „рударима" је био потребан и пораз Бајерна на гостовању у Хамбургу. Сергеј Барбарез је довео Хамбургер у вођство, а самим тим и „салатару" у Гелзенкирхен, али је Патрик Андерсон у четвртом минуту надокнаде изједначио резултат и титула је отишла у Минхен.

Феликс Магат је дошао на место тренера 2009. године, а ако неко у Немачкој може да донесе успех клубу, то је управо он. Био је велики играч, а као тренер је донео две титуле Бајерну и једну, прву у историји клуба, Волфсбургу. Искуство, велика улагања и традиција су на страни „рудара". Очекују се и трофеји.

„Слепи мишеви" су прошли Ц групу Лиге шампиона као другопласирана екипа, освојивши три бода мање од силног Манчестер јунајтеда. Три победе, два ремија и пораз, уз гол разлику 15:4, били су сасвим довољни за пролаз у нокаут фазу.

Од 15 постигнутих голова, чак десет је завршило у мрежи Бурсе, јединог представника Турске у овогодишњем издању Лиге шампиона. Овај податак довољно говори о чињеници да се одлазак ефикасног двојца Виља-Силва и није толико осетио.

У такмичењу 16 најбољих тимова Европе, Валенсија ће укрстити копља са незгодним Шалкеом Феликса Магата. Биће то сусрет екипа које ће врло лако помрсити рачуне неком од највећих фаворита за освајање титуле првака Старог континента.

Стадион

Местаља је њихов дом још од 1923. године, а планове за прелазак на нови стадион уздрмала је економска криза. Велелепни објекат требало је да буде отворен за почетак сезоне 2009/10, али недостатак новца је разлог напуштања овог пројекта. Још увек се поуздано не зна када ће и да ли ће овај стадион бити завршен.

Историја

Валенсија је основана 5. маја 1919. године, а званично је призната 13 дана касније. Бацањем новчића одлучено је да први председник постане Октавио Аугусто Диаз. Први меч Валенсија је одиграла у мају 1919. и изгубила га је од Валенсија Химнастика резултатом 1:0.

„Наранџасти" се налазе на трећем месту вечите листе шпанског фудбала, одмах иза Реал Мадрида и Барселоне. Највећи ривали су им, бар по географској линији, Леванте, Еркулес и Виљареал.

Шпански грађански рат није дозволио Валенсији да се развија као клуб све до 1941. године, када су освојили Куп Краља, победивши Еспањол у финалу. Следећа сезона је донела прву титулу у националном шампионату, иако се у то време међу навијачима Куп више вредновао као трофеј.

Педесете године двадесетог века нису донеле много резултатских успеха, али клуб се постепено развијао. Капацитет стадиона је повећан на 45.000 места, а тим је био сачињен од шпанских, али и интернационалних звезда.

Шездесете доносе континенталну славу „Слепим мишевима". У витрине клуба два пута стиже пехар намењен победнику Купа сајамских градова. Барселона је савладана у финалу 1962. године, док је у следећој сезони успех поновљен победом над загребачким Динамом.

И трећу годину за редом Валенсија је играла у финалу овог такмичења, али је тада Сарагоса била боља и у финалној утакмици славила резултатом 2:1.

Алфредо ди Стефано 1970. године долази на место тренера и одмах помаже клубу да дође до своје четврте лигашке титуле у историји. Овај успех им по први пут обезбеђује место у Купу Европе (данашњој Лиги шампиона). У дебитантској сезони у најјачем клупском такмичењу успевају да стигну до треће рунде, када их избацује мађарски Ујпешт.

Марио Кемпес стиже у клуб 1976. године и у наредне две сезоне успева да буде најбољи стрелац лиге. „Ортаци" освајају Куп Шпаније у сезони 1978/79, али и Куп победника купова наредне године, када је савладан Арсенал након бољег извођења пенала.

Долази период који би навијачи клуба најрадије заборавили. Миљан Миљанић је 1982. године постављен за тренера и Валенсија се седам кола пре краја шампионата налази на седамнаестој позицији. Уместо Миљанића долази Колдо Агире и клуб успева да задржи прволигашки статус.

Неколико година касније, под председничкимм вођством Висентеа Торма, Валенсија упада у дугове и на крају сезоне 1985/86 по први пут након 55 година испада из елитне дивизије шпанског фудбала. Поново као помоћ долази Алфредо ди Стефано и „слепи мишеви" се 1987. враћају у Примеру.

Карлос Алберто Пареира постављен је на место тренера 1994. године, а поред њега у клуб стижу и Андони Зубизарета, Олег Саенко и Предраг Мијатовић. Како клуб напредује, нове аквизиције у виду Ромарија, Клаудија Лопеза и Пабла Аимара још више доносе на атрактивности и све већој популарности.

Сезону 1999/00 Валенсија почиње освајањем нове титуле првака Шпаније, а том успеху додаје и тријумф у Супер Купу. По први пут у историји, предвођена Мирославом Ђукићем у одбрани, Валенсија стиже до финала Лиге шампиона. У Паризу, 24. маја 2000. године, Реал Мадрид побеђује са 3:0 и клуб са Местаље не успева да обогати своју ризницу трофеја. Клуб напуштају Клаудио Лопез (Лацио), Франсиско Фаринос (Интер) и Ђерар (Барселона). Тог лета су анжовани Џон Керју, Фабијан Ајала и Фабио Аурелио.

Следећа година доноси још једно финале Лиге шампиона, али овога пута Бајерн Минхен има више среће у пенал-лутрији и титула најбољег на континенту одлази у Немачку.

Сјајни наступи на међународној сцени коначно се исплаћују Валенсији, па тим који је са клупе водио Рафаел Бенитез осваја Куп УЕФА 2004. године.

Од 1999. па до краја сезоне 2003/04, „ортаци" су освојили две титуле у Примери, један шпански Куп, један Куп УЕФА и један Суперкуп Европе. Уз то, два пута су играли у финалу Лиге Шампиона и тако исписали најсјајније стране у историји клуба.

Следи пад форме и резултата, па Валенсија није толико успешна. Највећа криза клуба у последњој деценији сигурно представља период вођења екипе од стране Роналда Кумана, када „слепи мишеви" једва успевају да избегну испадање из лиге.

Унаи Емери долази на место тренера 22. маја 2008. године и од тада Валенсија поново показује зашто је један од најуспешнијих клубова са Пиринејског полуострва. Четири члана клуба (Карлос Марћена, Давид Силва, Хуан Мата и Давид Виља) освајају Светско првенство у Јужној Африци 2010. године.

Тотенхем игра своју прву сезону у Лиги Шампиона и за сада је екипа Харија Реднапа оставила сјајан утисак. Освојили су прво место у А групи са 3 победе, 2 ремија и једним поразом, уз гол разлику 18:11. У ових шест утакмице групне фазе Герет Бејл је потврдио квалитет и истакао се феноменалним партијама против миланског Интера.

Жреб за осмину финала им није био наклоњен. За пролаз у следећу рунду ће у две утакмице морати да буду бољи од Милана. Ибрахимовић, Пато, Робињо и остали не дају превелику наду за пролазак, али Тотенхем је у првом делу сезоне показао да и те како уме да се снађе у ситуацији у којој није фаворит.

Историја

Тотенхем Хотспур је основан 1882. године у Лондону, под именом ФК Хотспур. Две године касније клуб добија ново име и од тада је Тотенхем Хотспур фудбалски и атлетски клуб. 1885. године Тотенхем игра прву званичну утакмицу и успева да надигра Сент Албанс (5:2). У првих неколико година, дресови клуба су били тамно плави и често су се мењали, да би у сезони 1899/00 била установљена комбинација боја коју и данас "певци" носе. Клуб се одлучио за ову комбинацију, како би се угледао на Престон, који је у том периоду био најуспешнији тим у земљи. Планирани напредак клуба резултирао је преласком у професионализам 1895. године.

Од 1899. године, Тотенхем игра на Грилпин парку, месту које је временом постало познато под називом Вајт Харт Лејн. Након што су као други, иза Ливерпула, завршили такмичење 1922. године, долази до серије лоших резултата и Тотенхем испада из лиге 1928.

Предвођен Алфом Рамзијем, Тотенхем у сезони 1950/51 осваја своју прву титулу. Опет следи период неуспеха и "певци" не играју битну улогу у енглеском фудбалу скоро читаву деценију.

Бил Никлсон се прикључио Тотенхему 1936. године као помоћник. Наредних 68 година обвљао је све функције: од човека задуженог за копачке, па све до председника клуба. У првој утакмици у којој је био на позицији менаџера, Тотенхем је прегазио Евертон резултатом 10:4, што је у том периоду био рекорд клуба.. Он је био заслужан за наредну титулу шампиона, која је освојена у сезони 1960/61, када "певци" поред шампионата освајају и ФА Куп и тако постају први енглески клуб који осваја дуплу круну у двадесетом веку. Победа од 13:2 у утакмици против Круа у ФА Купу, 3. фебруара 1960. године, и данас је рекордна победа клуба у једном такмичењу.

Навијачи Тотенхема су уживали у овим годинама. Поред титуле освојена су и два Лига Купа (1971, 1973), три ФА Купа (1961, 1962, 1967), два Супер Купа Енглеске (1961, 1962) и Куп победника купова (1963).

Осамдесете године двадесетог века Тотенхем је "отворио" освајањем ФА Купа, победом над Квинс Парк Ренџерсима. Следеће године успевају да одбране трофеј. Клајв Ален у сезони 1986/87 постиже невероватних 49 голова у свим такмичењима и тим учинком долази на прво место у историји клуба у овој категорији. У овој деценији Тотенхем не успева да освоји више трофеја, али константно бива у врху. "Певци" за, тада рекордна, два милиона фунти из Њукасла доводе Пола Гаскоина, а следеће године и Гарија Линекера из Барселоне.

Деведесете на Вајт Харт Лејн доносе финансијске проблеме и клуб објављује да је на граници банкрота. Ипак, освајају ФА Куп 1991. године, што је осми пут како су то успели да ураде. Срамни детаљ историје Тотенхема везан је за утакмицу Интертото Купа, када је 22. јула 1995. године Келн победио Тотенхем резултатом 8:0, што је најтежи пораз у историји клуба.

Овај период је обележио недостатак трофеја, али и имена попут Јиргена Клинсмана, Дарена Андертона, Тедија Шерингема, Леса Фердинанда, Давида Жиноле.

Од 2001. до 2005. године Тотенхем лута средином табеле у шампионату Енглеске, а онда долазе бољи дани за клуб. Два пута за редом, 2006. и 2007. године, Тотенхем осваја пето место у националном првенству и наступа у Купу УЕФА.

У сезони 2008/09, након налошијег старта сезоне у историји клуба, уместо Хуанде Рамоса, на место менаџера је постављен Хари Реднап. Под његовим вођством, између осталог, остварена је рекордна победа у највишем рангу такмичења (против Вигана 9:1). Оно што је још битније, први пут након 5 година срушена је владавина "велике четворке" Премијер лиге и Тотенхем је освојио 4. позицију на табели и преко квалификација остварио пласман у Лигу шампиона.

Почетак сезоне, међутим, није обећавао много. Екипа је била несигруна у Лиги шампиона, али је наставила такмичење. У националном шампионату, Дортмунд је далеко одмакао, Баварци кренули у потеру, али је пораз у Келну, у великој мери, пољуљао самопоуздање Ван Галових момака.

Бајерн је најпознатији клуб у Немачкој и има више од 147.000 чланова. Некада је своје утакмице играо на Олимпијском стадиону, али се 2005. године преселио на нови стадион по имену Алианс Арена, капацитета од 69.900 места.

Чак 21 пут Бајерн је био првак државе, а кад се томе придода 14 титула победника купа, јасно је да је минхенски клуб неприкосновен у Немачкој.

Бајерн је, такође, један од четири клуба, која су освојили сва три велика европска трофеја, што га сврстава у сам врх најбољих светских клубова, упркос томе што већ одавно не успева да се носи са богатим тимовима водећих европских лига у довођењу играча.

Баварци су четири пута били прваци Европе, по један пут успели су да освоје Куп уефа и Куп победника купова, а два пута били су најбољи на свету.

Клуб је основан је 1900. године, а у првих четврт века, такмичећи се углавном у локалним лигама, није имао запаженије успехе. У другој половини Вајмарске Републике освоијили су два шампионата јужне Немачке и прву титулу националног првака 1932. године.

Следеће године, из њиховог града на власт у земњи стигли су нацисти и потписали смртну пресуду за клуб. Председник и тренер клуба у то доба били су Јевреји који су напустили земљу да би спасили живот. И многи други у тиму, који је означен као јеврејски, били су жртве чистке.
Клуб је после Другог светског рата играо у локалној Оберлиги (једној од пет у Немачкој) и чак једном испао из ње, пре него што ће 1957. освојити први трофеј у Купу.

Златна ера

Лоши резултати нису препоручили Бајерн за место у уводној Бундеслиги 1963. година, па су Баварци у највиши лигашки ранг стигли тек у трећој сезони. Међутим, већ тада су поставњене основе јакок клуба - југословенски тренер Златко Чајковски организовао је млади тим, предвођен Францом Бекенбауером, Гердом Милером и Сепом Мајером, који су дуже од деценије са клубом постизали највеће успехе у његовој историји.

Бајерн је убрзо почео да ређа трофеје, а Чајковски тиму доноси и први европски трофеј, Куп победника купова, 1967. године. Златна ера је могла да почне.

Још један југословенски тренер, Бранко Зебец, преузима тим и уместо офанзивног стила игре, уводи нови, тврђи стил са више дисциплине, који ће врло брзо почети да даје резултате.

Седамдесете године почеле су успешно, а Бајерн је трофеје освајао у низу, што показује да клуб није бележио падове, већ је константно напредовао као врху.

А врх је достигнут са три узастопне европске титуле (1974., 1975. и 1976.). Редом су у финалима падали Атлетико Мадрид, енглески Лидс и француски Сент Етјен, а Бајерн је засео и на кров света победом над бразилским Крузеиром. Овај трофеј био је последњи интернационални у златној ери клуба из Минхена.

Примат у Бундеслиги

Осамдесете године биле су резервисане за домаће трофеје, а серију успеха у Немачкој започео је тим предвођен легендарним тандемом Пол Брајтнер и Карл Хајнц Румениге, по којем је клуб добио надимак "ФЦ Брајтниге".

Крајем осамдесетих (освајањем десете титуле) Бајерн је од Нирнберга преузео титулу "Рекордмајстера", а мало затим, Келн је свргнут са првог места вечне табеле Бундеслиге.

Франц Бекенбауер се поново појавио у клубу 1994. године, после неколико неуспешних сезона тима из Минхена, и као тренер, већ у првој сезони, постао првак државе. После тога, именован је за председника клуба. Његови наследници на клупи нису наставили са добрим резултатима, а играчи клуба су се на насловним странама штампе налазили, више због трачева и скандала изван терена, него због спортских успеха. Због тога, клуб је добио нови надимак- "ФЦ Холивуд".

То је приморало Бекенбауера, да се пред крај сезоне 1995-96. врати на клупу и покаже како се води клуб. Овог пута освојен је Куп уефа.

Повратак у европски врх

Од 1998. до 2004. године Бајерн преузима Отмар Хицвилд, који осваја три титуле првака Немачке за редом. Ипак, оно што је битније, Хицвилд је вратио Бајерн међу најбоље клубове европе, после више од 20 година поста.

Али тај повратак почео је трагично, јер су Баварци изгубили финале Лиге шампиона, у једном од најневероватнијих преокрета у историји такмичења. Наиме, Бајерн је водио против Манчестер јунајтеда од шестог минута, поготком Марија Баслера, а кад је све деловало да ће освојити титулу, у заоставном времену, Шерингем и Солскјер дали су голове и однели пехар на Олд Трафорд.

Грешка је исправљена две године касније, када Баварци после бољег извођења једанаестераца од Валенсије постају прваци Европе.

Током протеклих десетак година, из сезоне у сезону у срце Баварске стижу најбољи фудбалери главних ривала у лиги, што има лош утицај на само такмичење, али ствара доминацију Бајерна.

Насупрот томе, Бајерн има велике проблеме да одржи корак са ривалима из богатијих лига у Енглеској, Шпанији и Италији, а доба када су његови играчи, пет пута у 12 година били бирани за најбоље на континенту, давна је прошлост.

Током сезоне 2007-2008. Бајерн је направио драастичне промене у тиму са намером да поново суверено влада немачким али и европским фудбалом.

Ипак, играчи попут Луке Тонија, Мирослава Клосеа, Франка Риберија и других нису испунили очекивања, тим се неколико пута прописно обрукао, а титула је завршила у Волзбургу.