Razotkrivanje Šekspira

Povodom 400 godina od smrti Vilijema Šekspira

Šekspir je pre 400 godina govorio da je pozorišni komad ogledalo prirode. U Šekspirovim ogledalu danas gledamo sopstveno lice. Razotkrivanjem Šekspira nastojimo da razumemo odakle je sve došlo kako bismo otkrili kuda sve ide.

  • Šekspir, savremenik

TV Feljton - emitovanje 23.04. Drugi program u 21.10
Redakcija za kulturu i umetnost

  • Razotkrivanje Šekspira

BBC serija (6 epizoda u trajanju od 50-52 minuta) od 24.04. nedeljom, Drugi program u 22.30
Redakcija za kulturu i umetnost

1. Džoeli Ričardson o Šekspirovim ženama
2. Šta stoji iza priče o Makbetu
3. Derek Džekobi o Ričardu II
4. Trevor Nan o Oluji
5. Džeremi Ajrons o Henrijima
6. O Hamletu - glumci koji su igrali Hamleta

  • Šekspir u pozorištu

TV Teatar - nedelja, Drugi program u 21.00
KUP - Redakcija dramskog i domaćeg serijskog programa

10.04. Kralj Lir -Teatar Ulisess
17.04. Bogojavljenska noć - Pozorište Boško Buha
24.04. Otelo - Bitef Dance Company

  • Šekspir na filmu

Mini filmski maraton - subota 23.04. Drugi program od 15.00
Redakcija filmskog programa

Romeo i Julija (1954.) reditelja Renata Kasteljanija sa Lorensom Harvijem
Otelo (1956.) reditelja Sergeja Jutkeviča sa Sergejem Bondarčukom
Bura (2010.) reditelj Džuli Tejmor, uloge: Helen Miren, Felisiti Džons

Nebojša Bradić

Kralj Lir ili O glumljenju ludila

Verujem da ćete se zapitati zašto sam odabrao baš ovu temu za razmišljanje o Šekspiru. Možda zbog turbulentnih promena u svim segmentima života, kako u svetu tako i u nas. Ili zbog toga što pozorišnim umetnicima nikada nije bilo teže da rade svoj posao, niti je ikada bilo ovako komplikovano profesionalno praviti pozorišne predstave. A možda najviše zato, što se ljudi, koji se u ovom vremenu bave glumom i pozorištem, sve češće sami pitaju da li su sišli s uma.... U traganju za istinom, prave odgovore možemo naći samo duboko u sebi. Taj unutrašnji prostor kao zajednički imenitelj nameće paralelu između glume i ludila - jer istinu podjednako dobro možemo pronaći kroz glumu, kao i kroz ludilo.

Počinjem podsećanjem na kralja Lira, koji na početku drame poziva svoje kćerke na ispit porodične ljubavi. Dve kćerke, obe servilne i manipulativne, polažu ovaj ispit, dok treća kćer, iako odana i istinita, ne prolazi ispit. Kada se pojavilo ludilo, njegovi snažni efekti preobrazili su ljude u Lirovom okruženju i posledice toga vode katastrofi.

Ono što luda osoba najviše želi, jeste da joj veruju da ona ima rešenje. Međutim, ona ne zna koji je to problem za koji ima rešenje. Kako se u Kralju Liru pokazuje, rešenje dolazi pre problema, pa tako i samo rešenje postaje problem. Drama počinje u atmosferi provere verodostojnosti porodične ljubavi, a onda se otkriva prikriveno ludilo. Frojd kaže da smo mi najluđi onda kada smo za nas same najverodostojniji. Junak je, kako to reči pesmice kažu, onaj koji prvi zna i poslednji koji to otkriva.

Ako je ludilo oblik otuđenja, glumljenje ludila nas upoznaje sa najporaznijim oblicima koje otuđenje može da uzme. Ako je ludilo "potreba da se veruje", u slučaju glumljenja ludila imamo predstavu u koju treba poverovati. Ukoliko poverujemo u tu predstavu, to nam omogućava da se zapitamo o potrebi lude osobe da joj se veruje, posebno o potrebi da ona veruje sama sebi.

Kod bolesnika je najteže otkloniti i izlečiti praksu lečenja sebe. Lečenje od lečenja suočava nas sa pravim problemom. Alkoholičar pati od onoga što je u prvom trenutku izgledalo kao rešenje problema, da bi kasnije postalo problem za sebe. Pravo pitanje nije kako će neko da prestane da pije, već čemu je alkohol u prvom trenutku poslužio kao lek. Zbog toga bi, razmišljajući o Kralju Liru, trebalo da razmišljamo o ludilu kao obliku lečenja sebe - tako drastičnom da je stvarni problem bolesti teško otkriti. Ili, da budemo još precizniji, izgubljen je put za to. Problem je rešenjem gurnut u zaborav.

Šekspir čuva problem u rešenju. To radi i glumac, dok igra ludilo: tamo gde ima sumnju u sebe, on izgrađuje ogromnu snagu ubeđenja, tamo gde postoji paraliza, sada su nesamerljive mogućnosti, gde je bila izmučena duša, sada je čovek koji u svakom trenutku zna šta treba preduzeti. To je pokušaj da se ojača rešenje koje otkriva problem. Mi vidimo glavnog junaka koji gura svoje planove ka napred i stalno govori da zna šta radi. A onda, polako iznutra počne da curi katastrofa.

Sem retkih kulturnih momenata u kojima je ludilo imalo privilegovan status, a pojedine lude osobe bile idealizovane kao pesnici ili obeležene kao saboteri društvenog poretka, istorija ludila je uglavnom negativno obeležena. Za tragediju, kao i za predstavu ludila, publika ima različitu poziciju od publike za druge kategorije. Pitanje - zašto tragedija pruža zadovoljstvo publici, može biti preformulisano i drugim pitanjem: zašto (ili kako) ludilo (ili glumljenje ludila) pruža zadovoljstvo? Ili zašto izuzetna gluma ludila pruža izuzetno zadovoljstvo? Koja je to vrsta zadovoljstva? Paradoksalan problem glumaca koji igraju "lude" uloge je da oni imaju publiku koja je željna njihovih reči i pripremljena za dramu koju će pratiti. Poprište te drame je pozorište u kome se ludilo izvodi, prostor u kome su "ludi" junaci čuvani, u kome mogu da u isto vreme budu slavljeni i kažnjavani, da govore i budu slušani i, ako je potrebno, ubijeni, a da stvarno ne umru.

Gledaocu se u pozorištu pruža prilika da se angažuje bez opasnosti da rizikuje. Za razliku od "ludog" junaka i njegovih saradnika, publika je oslobođena obaveze da traži rešenje problema. Ako ludaci govore kao kralj Lir, posmislićemo da bi trebalo da ih čujemo. Gledalac prisustvuje predstavi Kralja Lira, učestvuje u stvaranju iluzije i sa sobom nosi sadržaj onoga što se dešava.

Glumac koji glumi ludilo pred sobom ima pitanje: da li vic može biti bolji od njegove publike? Ako se niko ne smeje, da li je to uopšte vic? To se može prevesti i na pitanje: jesu li reči lude osobe stvarno reči ukoliko niko ne može da ih shvati? A ako one nisu reči, šta su onda?

Glumljenje ludila znači govorenje Šekspirovih stihova sve dok oni imaju smisla. U Kralju Liru postoji progresija neshvatanja ličnosti koja glavnog junaka izluđuje i na kraju uništava. Shvatanje svega toga u ovom kontekstu, kao i vic, nužno ne znači razumevanje, već sposobnost da se sa time bude pokrenut. Kako je Frojd rekao, mi retko razumemo šta je to u vicu što nas zabavlja. Zato i retko znamo šta je to sa ludom osobom što nas uznemirava. Ali, kada smo u pozorištu, znamo zašto i kako glumljenje ludila radi za nas. Zato hvala Šekspiru i njegovom delu koji će nam biti sigurno utočište, možda jedino u kojem ludilo nije pravo i opasno.

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 09. apr 2016, 23:14)
mia [neregistrovani]

bravo

radujem se mnogo ovom serijalu o Sekspiru, najvecem, najinspirativnijem i uvek savremenom piscu.