Majska izložba ULUPUDS-a „Identitet“

Zanimljivo je tragati za najvažnijim putevima ovog pojma i njegovog savremenog ispoljavanja u kreativnom procesu, pre nego za direktnim odgovorima ili  problematikom rekonstrukcije istorijskog dela, uz koje se otvaraju  složena pitanja tehničke revitalizacije,(ne) dozvoljenih  umetničkih sloboda i promene sadržajno-ikonoloških komponenti. Po pravilu, uz kruto vezivanje za predložak, pada se u preteranost i kič; uz kritičko premišljanje i distancu- javlja se sublimacija, apstrakcija, svežina izraza. Najuspešniji primeri u prilog ove teze vidljivi su u novom ikonopisu, interpretacijama kostima i scenografije istorijske epohe, arhitektonskim zahvatima…

Mada pojedini istraživači govore o svetu kao „globalnom selu“ naseljenom  otuđenim individuama, predviđajući kraj umetnosti pod pritiskom „nepodnošljive lakoće stvaralaštva“  uz pomoć digitalnih tehnologija, vrsta kreativnosti koja je pred nama iznova vrednuje neke tradicionalne vrednosti profesionalizma. Među njima su – stalno obrazovanje, istraživanje tehnologija, funkcionalnost i estetika koja direktno utiče na  zdravo i stimulativno (pre)življavanje i, najvažnije–osećaj pripadnosti vremenu...

Veoma daleko od tradicionalnog „ u se...na se... itd“... ili domaće verzije latinskog „hleba i igara“, tipični „milenijals“ iz Srbije, jako različit od onog zapadnog, žudi da nešto promeni i personalizuje u svom odevanju, loše projektovanom stanu oko 30m2, umesto dosadnih lica političara viđa na ulici duhovite bilborde, čita stimulativne knjige zajedno sa potomcima, doprinese retkim kupovinama domaćoj skromnoj produkciji, ekologiji ambijenta. Slično, kao i mnogim narodima u postsocijalizmu, ostao nam je još ukus, erudicija, želje za obeležavanjem „sopstva”, uz limitirane mogućnosti koje teraju na oprez, umerenost, katkad i u gorku frustraciju... Kreativni odgovori su  osetljivi na probleme realnog okruženja (bez čega i nema dobrog arhitekte, dizajnera, primenjenog umetnika), u okviru postavke pred nama,  stimulativni,  sofisticirani, katkad i paradoksalno-šokantni, ironični, sa dozom ozbiljne pameti uz gram „soli“karakteristične za identitet mentaliteta.

Ovogodišnja produkcija nudi konkretna rešenja i ideje kako živeti sa  stilom u stanu klasifikacije 0,5; sleteti na svoje „gumno-heliodrom“; uživati u transparentnom kubusu-čardaku na vrhu klasicističke fasade, biti u hedonističko-futurističkom „Sindikatu“ na vodi; obuti i nositi reciklirano drvo, vunu, svilu;  nakit futurističke konstrukcije; ogrnuti se u lično kreirani op-art; dodirivati trodimenzionalnu knjigu; poneti art-sat domaćeg dizajna; obedovati sa stola magično promenjive forme; uplivati u - vremenski promenjiv modularni niz ličnih brend-obeležja; portreta od kockica platna (piksela); stripa; delova stakla...Tu su i insajderske informacije o stilu života domaće elite, koja polako sazreva u potrošače domaće pameti, dizajna i arta. Neka od dela, posebno skupturalnih i slikarskih, tragaju za „ identitetom“ u širokom korpusu identiteta minimalizma visoke moderne, metoda šoka nadrealizma (cipele-sekire), ruske avangarde, pop-art ironije, ekspresivnog brutalizma, mas-ikonografije, koji su vitalni deo baštine 20.veka i njegove težnje za (de)komponovanjem  nasleđenog. U ovoj tačci dolazimo do „beskonačne priče“ o stvaranju, uobličavanju, razaranju identiteta, kao neminovnoj posledici  dekadencije civilizacije, od koje je naša (post)tehno-era još  daleko. U zakašnjenju, ali ne i kreativnom, u fazi čežnje za osvajanjem savremenog i pravilnog, sa stilom vremena, očuvanja tradicionalnog identiteta, persona sa integritetom jednako kao i umetnik, pati od nedostatka moći, materijalne i socijalne, više nego od nemanja vizije budućnosti sopstvenog okruženja. Možda je građanska kuraž (fini pojam za inat), ključna za pokretanje našeg kreativnog aktivizma-savremene subverzivne borbe za estetiku, očuvanje ambijenta, a protiv globalne megalomanije, tražeći smisao kroz stvaralaštvo po meri kompleksnog, erodiranog u proteklim decenijama, ali ipak u fazi renovacije-identiteta. 

Primeri sa ovogodišnje Majske izložbe govore ne samo o eklekticizmu, već i o uključivanju u ekološki pokret, uz štednju materijala i energije; odgovornom pristupu gradnji unutar istorijskog korpusa; stvaranju avangarde koja neguje nove prioritete, različite od onih sa početnih postavki „Majske izložbe“ pre 48 godina, kada je progres industrijskog društva stvarao „opšte“ ciljeve i „obavezujuće“ snove.

Kustos izložbe i autor ovog teksta je Mirjana Bajić.