Galerija RTS, od 25. decembra do 1. februara 2019.

Atelje Ota Loga

Posle 32 godine Atelje Ota Loga predstavlja javnosti oko 30 skulptura, ali i odlivaka, crteža i grafika iz bogate zaostavštine ovog umetnika. Izložbeni izbor u Galeriji Radio-televizije Srbije istoričarke umetnosti Ljiljane Porčić donosi novi pogled na stvaralaštvo umetnika za koga skulptura nije bila rezervna ni utešna oblast, već suštinsko područje postojanja, unutrašnji dijalog sa samim sobom.

Logo je rođen 1931. godine u Beogradu od oca Janoša i majke Marije. Otac je bio drvodeljske struke, majstor svog zanata, i potpuno je bilo prirodno da je u kući postojalo mnoštvo alata.

Po Logovom sećanju otac je imao i jednu estetsku žicu, koja je lagano uticala i na mladog Loga, jer je najviše voleo da sam sebi pravi igračke. Otac zadivljen Logovim drvenim igračkama, nazivao ga je moj VAJARE.

Početkom 1941. zbog nastupajujćeg rata Logovi odlaze u Suboticu, gde on započinje osnovno i srednje obrazovanje. Već 1946. sa nekolicinom drugova, sa nepunih 14 godina prave izložbu skulptorskih radova. To je bila treća ili četvrta izložba u oslobođenoj Jugoslaviji. Bilo je jasno: skulptura je njegov san, koji mora temeljno odsanjati.

Po povratku u Beograd upisuje se na Akademiju Primenjenih Umetnosti.

Logo shvata da je to jedini put kojim želi da ide, vredno crta, kopira, sluša svoje profesore, i 1953. nastaje izložba završnih studenata Akademije.

Tu je Logo imao 6 radova. Dva su odmah bila otkupljena: Baletske cipelice sada u Narodnom Pozorištu u Beogradu i Portret devojke, koju je ubrzo Josip Broz poklonio turskom ministru.
Bili su to značajni podsticajni događaji mladnom umetniku.

Nižu se godine laganog uspeha: Venecija, Njujork, Pariz, Milano, Atina, London, Beograd...1974. godina, magična godina donela je sa sobom nagradu ULUS-a ZLATNO DLETO.

San dečaka postaje zlatna stvarnost, gde skulptura u sebi sadrži magijsku moć nedokučivog-one veličanstvene tajne sveta što na kraju svega ostaje i dalje zagonetka. Godine 1962. odlazi u Pariz, ponovo doživljava Brankusija i ozbiljno studira njegove oblikovne principe koji su definisali, konačni budući Logov stav: forma skulpture mora biti precizno formulisana. Kroz naporan svakodnevni rad, sproveo je revalorizaciju celog svog postupka i napravio oko 30 skulptura. Nastala je jedna pročišćena forma skulpture, njeno svođenje na samu suštinu plastike tj. mogao je čistim skulptorskim jezikom da izrazi određeno osećanje.

Pariz je svakako definisao Logovu težnju ka univerzalnosti, prihvaćenog u neposrednom dodiru sa modernom umetnošću 20. veka, što će ga kasnije bitno razlikovati od njegovih savremenika. Zajedno sa Tabakovićem i Šutejom predstavlja zemlju na venecijanskom likovnom Bijenalu 1968.

Godina 1986. se pamti po poslednjoj Logovoj retrospektivnoj izložbi u galeriji Cvjeta Zuzorić. Bila je zapažena od stručne kritike kao poseban i osobit događaj u Beogradu.
Izložene skulpture bile su izložene po izboru samog Loga, kojom je potvrdio poetsku razvojnu i stilsku nit. Glavne odrednice su bile redukovana, jednostavna masa, konkavno-konveksne konture, jasno razgraničen anfas skulpture od pozadine.

Oto Logo je vajar univerzalne umetničke kulture, širokog kosmopolitskog duha. Poštovao je tradiciju, ali osećajući i prihvatajući savremenost, ostvario je sintezu klasično i moderno.

Logovo umetničko delo, obimno, koherentno, čvrsto i jedinstveno deluje u umetnosti našeg vrenena kao osobena tvorevina, kojoj ni u jednom momentu, nije nedostajala snaga umetničkog osećanja niti autohtonosti izraza po čemu je Logo ušao u istoriju srpske skulture.

Tiho i povučen u svoje svetove veliki majstor srpske skulpture nedavno je otišao u večnost. Ostale su razasute skulpture po svetu, Beogradu i ljubomorno čuvanim kolekcionarskim ambijentima.

Ovde možete pogledati/preuzeti liflet izložbe

broj komentara 0 pošalji komentar