Vokovizuel SP Vladana Radovanovića

Uobličeni stih, glosolalije, kaligrami, poetike ranih avangardi i one koje nastaju u drugoj polovini 20. veka - konkretna, vizuelna, spacijalna, semiotička i druge - predstavljali su posebne pristupe koji nisu imali zajednički pojam i ime, a svrstavani su ili u minornu poeziju ili u slovni dizajn ili „između poezije i slikarstva".

Tu oblast u celosti Radovanović je nazvao vokovizuel i odredio je pojmovno. Vokovizuel je, prema tome, višemedijska umetnost koja uz verbalno-glasovno i vizuelno sa obaveznim značenjem može uključiti taktilno i kinetičko organizovano u dvo - i trodimenzionalnom prostoru.

Specijalna poetika vokovizuela (1954) sinteza je bitnih svojstava vokovizuela uopšte i novouvedenih postupaka. Od uobličenog stiha nasleđeno je građenje likova od reči (Portret-pejzaž, 1954). Kao u konkretnoj poeziji, moguće je upotrebiti i samo jednu reč (Mail, 1981). Verbalnom znaku pridružuju se ikonički znaci korišćeni u vizuelnoj i semiotičkoj poeziji. Znaci se katkad organizuju kao konstelacije (Sazvežđa kao slova, 1973), koje se mogu urediti u sekvence (Pustolina, treći deo, 1956-1962).

Tipovi znakova često prelaze jedni u druge. Muzikalizacija vlada kao u zvučnoj poeziji, ali bez gubitka semantičnosti. Posebna poetika ne isključuje poetičnost pojedinog ostvarenja, ali ona nije poezija. U svrhu proširenja mogućnosti primenjuju se film, video, kompjuterska animacija i zvučna holografija. Tematičnost je širokog spektra. Veza s naukom je u korišćenju izrecivih naučnih suština, metoda i mašina za stvaranje zvučno-vizuelnih struktura. Uvedena otvorenost nudi primaocu izbor uglova i redosleda opažanja elemenata (Tri lica oblaka, 1976).

Značenje radova je često delom skriveno. Pored plošnih konstelacija, posebna poetika uvodi i sklapanje ploha sa znakovima u trodimenzionalni objekt koji nudi nelinearno čitanje (Poliedar, 1968), i naslojavanje prozirnih tekstova za dubinsko čitanje (Pogled niz telo, 1989). Takođe, uspostavlja se i sprega značenjskog sa taktilnim (Prohod, 1971).

Vladan Radovanović je rođen u Beogradu, 1932. Kompoziciju je diplomirao na beogradskoj Muzičkoj akademiji, u klasi prof. Milenka Živkovića. Inicirao je osnivanje Elektronskog studija Radio Beograda, i njime rukovodio od 1972. do 1999. Predlaže projekat i osniva otvorenu grupu SINTUM 1993.

Stvara na području muzike, slikarstva, književnosti, novih medija i višemedijske sinteze. Nezavisno od avangardnih zbivanja u svetu, istraživao je u sličnim smerovima: zapisi snova (1953), vokovizuel i projektizam (1954), taktilna umetnost (1956), polimedij i radovi s telom (1957), muzika za traku (1960), elektronska muzika (1966), kompjuterska muzika (1976), kompjuterska grafika (1988). Centralno mesto u njegovoj poetici zauzima sintezijska umetnost. Napisao je preko 250 teorijskih tekstova o muzici i novijim tendencijama u umetnosti.

Radio je u studijima u Varšavi (1966), Parizu (1969), Utrehtu (1976) i Budimpešti (1987). Održao je 27 samostalnih izložbi i performansa u zemlji i inostranstvu. Kompozicije su mu triput predstavljale Jugoslaviju (1969, 1976, 1988) na festsivalima Međunarodnog društva za savremenu muziku (SIMC).

Objavio je 11 knjiga, 2 mape, 6 partitura, 4 autorske ploče, 2 kasete i 5 autorskih kompakt diskova.

Dobitnik je brojnih nagrada, član je Udruženja kompozitora Srbije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Od 2001. do 2011. je profesor po pozivu na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Grupa za višemedijsku umetnost. Godine 2005. postao je počasni doktor muzike Univerziteta u Kolumbusu, Ohajo, a 2007 - počasni doktor višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Ovde možete pogledati/preuzeti liflet izložbe.