Reljefna ornamentika Hrama Svetog Save - Nebojša Savović Nes

Nema boljeg posla nego biti vajar u pravoslavnom hramu. U isto vreme, nema goreg! Ovaj dikensovski paradoks proizilazi iz osnovnog pitanja na koje jednostavan duh nema jednostavan odgovor: šta uopšte radi vajar u jednom srpskom pravoslavnom hramu? Zar nije skulptura, u bilo kom i kakvom obliku i svojstvu, neporecivo prognana iz Doma Gospodnjeg? Zar nije suprotna orosima i kanonima Crkve? Ima li toga igde kod nas? Dakle, tri razumna pitanja i tri jednostavna odgovora: nije, nije i ima!

Izložba izabranih radova i fragmenata koje je svojim darom, veštinom i istrajnošću oživeo Nebojša Savović Nes u izvesnom smislu jeste sažetak posla vajara u jednoj pravoslavnoj crkvi, i podsećanje na to kako je lako gledati i ne videti, opirati se nesvesno onom što svest uzima kao datost sveta koji nas okružuje, previđati ono što nam je blisko i razumljivo i biti stranac u sopstvenoj kući. Skulptura je, na razne načine, zastupljena u svim našim crkvama: kao rezbarija na ikonostasu, kao ikona i kao okov ikone, kao aplikacija na krstovima i sasudama, kao kapitel stuba, portal crkve, reljefni ornamentalni ili figuralni ukras prozora, doprozornika, dovratnika, luneta i frizova, na vratima i horosima, na tronovima i nalonjima, na grobnicama i spomenicima, kao glava žezla i frontal mitre, kao lik bilo kog dela Bogom stvorenog sveta, kao ikona Njegovog obličja! Ali mi jesmo navikli da skulpturu ne vidimo, da je ciljno previdimo i da je potisnemo na marginu svesti; skulptura u crkvi je naša žuta mrlja! Skulptura koja nije lik idola nije ni zabranjena, ni osuđena, ali jeste potcenjena. Sv. Nikodim Svetogorac, govoreći u prilog ikoni, ne osuđuje skulpturu, pogotovu ne onu koja ima karakter reljefa. Patrijarh carigradski Sv. Metodije Prvi, rehabilitujući ikone svojim „Sinodikonom", vaspostavio je poštovanje projavljenog i protumačenog lika, ali nije u potpunosti poništio posledice inherentnog ikonoklazma u ljudskoj svesti. Ostali su nesigurnost i sumnja, a iz nesigurnosti i sumnje nikla je rezerva; s vremenom je rezerva prerasla u uverenje, a uverenje u pseudodogmu.

Zato je posao vajara u pravoslavnoj crkvi težak i slavan. Svojim delom proslavlja Tvorca i prinosi mu žrtvu ljubavi i talenta. Kao svaki zidar, umetnik, zanatlija, ugrađuje svoju žrtvu u Dom molitve. Obrađeni kamen, liveni, kovani ili rezani metal, rezbareno drvo ili kost, stub i ploča, deo su ličnosti vajara i blagoslov njegovog postojanja i ispunjenja dužnosti. Prokletstvo se sastoji u neminovnosti samozatajnosti i granica nametnutih prirodom posla. Vajaru u Hramu drugi određuju mesto, ocrtavaju mu granice, postavljaju uslove i zadatke. On daje dušu onome što je namerio zadužbinar, a nacrtao i opredelio neimar. Granice mu ispisuje živopisac, a trajanje i vidljivost propisuje sveštenoslužitelj. U Hramu je vajar najuspešniji kada se najmanje primećuje, jer se njegov dar najbolje očituje kada se doživi kao deo prirodnog stanja i ambijenta Doma Gospodnjeg; ako se previše vidi, postaje sam sebi svrha i cilj.

Skulpturalni svet Hrama Svetog Save naseljavaju likovi, forme i vizije. Neke su izvedene iz repertoara i formi srpske srednjovekovne umetnosti, neke se oslanjaju na stare i istrajne simbole i predanja hrišćanske civilizacije, neke su nove po formi i drevne po sadržaju, neke su tradicionalne po obliku, a nove po smislu. Kao i Hram, njegov vajani i klesani svet proizvod je dugog sećanja, poštovanja tradicije i nastojanja da se ono što je bilo i što jeste unapredi kroz dograđivanje, nikako kroz revoluciju! Ne zato što je revolucija neprirodna, već zato što u Božijem domu njoj nije mesto! I zato što je Hram mesto sećanja na ono što će biti, i što je uvek bilo, pa smo zaboravili, ali slutimo da je tu negde, oko nas. Ptice koje zoblju grožđe i napajaju se na izvoru, Samson i lav, zoomorfni i antropomorfni muzičari, zmajevi i orlovi, lavovi i raznovrsne ptice, zmije i hibridna bića, nose poruke iz svesti i podsvesti, iz putopisa i legendi, iz parabola i snoviđenja. Gone nas da se vratimo biblijskoj istoriji i svetootačkim predanjima, da se setimo izgubljenog raja i staza bespuća kojima od tada tumaramo za novim rajem gde će „pravednici procvetati kao palme“! Ovaj svet, vajan, rezan, sečen, bušen, brušen i poliran, zasnovan je crtežom ili glinom, izvučen u prostor gipsom i isteran iz kamena snagom, kako intelektualnom i umetničkom, tako i fizičkom i tehničkom. To je priroda koja se pokorila i koja peva pesmu hvale svoga tvorca Tvorcu svega. Taj svet nije ni zamena ni konkurencija liturgiji koja se u Hramu proslavlja i služi. Nije ni zamena ili konkurencija ikonama, koje su izraz i slika neprekidne nebeske službe. On ispunjava međuprostor koji pripada svedocima i svedočanstvima. Mrtvom kamenu vajar udahnjuje život, ne sasvim neslično nastanku života u amorfnom Adamu.

Ova izložba se zasniva na gipsanim modelima po kojima je obrađivan kamen. To je razumljivo, jer je sve što je izloženo već isklesano i ugrađeno, o čemu svedoče fotografije koje prate izložbu. Sve te pletenice, loze, čokoti, prepleti, krstovi, hrizmoni, ribe, feniksi, grifoni, putiri, nebeske ptice i morski život – klesani su od kamena, uglavnom kararskog mermera sa blagim sivkastim venama, ali i od tvrdog zelenkastog granita, mekog plemenitog krečnjaka, travertina i poluprozirnog oniksa. Nešto je klesano na klasični način, na licu mesta, špicem, dletom i čekićem, nešto je primarno obrađivano na mašinama, pa ručno dorađivano i oplemenjivano da mu se udahne duh i duša. Nešto je rađeno prema uzorcima koje je ostavila majstorska ruka Pina Grasija, nešto prema modelima i predlošcima sa spomenika naše svesti, a nešto je u potpunosti osmišljeno, sročeno i predstavljeno po slici i nadahnuću Nebojše Savovića Nesa. Tu, pre svega, spadaju monumentalni fasadni medaljoni sa simbolima četvorice jevanđelista izvedenim u dubokom reljefu, koji na istočnoj apsidi blisko komuniciraju sa prolaznicima, najavljujući im Jevanđelja ljubavi i lepote!