/ petak, 13. nov 2009, 08:00 -> 12:02
Graditelj starog Avalskog tornja
Šezdesetih godina prošlog veka stari Avalski toranj, srušen u bombardovanju 1999, predstavljao je potvrdu novih mogućnosti obnovljene privrede i sposobnosti naših građevinskih preduzeća. Jedan od njegovih graditelja dočekao je da simbol Beograda opet zablista punim sjajem.
Graditelji novog Avalskog tornja, koji će za posetioce biti otvoren krajem novembra, kažu da je na tako velikim visinama veoma teško raditi. A kako se gradio stari toranj pre više od četiri decenije najbolje znaju ljudi koji su tome učestvovali. Stotinak građevinaca radilo je bez dana odmora dok nisu podigli građevinu visine 202 metra.
Prvog maja 1965. godine, državnu zastavu na vrh tornja postavio je Dragomir Glišić, radnik građevinskog preduzeća Rad, čime je označen završetak izgradnje najveće građevinske strukture na Balkanu.
Iako ima punih 97 godina, Dragomir se živo seća tog vremena. Kaže da se radilo "i zimi i leti", sve dok posao nije završen, a njemu pripala čast da podigne zastavu na vrh građevine.
"Toranj se mnogo ‘njišao’, ali nije me bilo strah", seća se Dargomir. "Samo ja i još jedan inženjer popeli smo se na sam vrh tornja i postavili barjače."
Od fotografije na kojoj je sa svojim prijateljima građevincima nikad se ne odvaja. Uvek je u njegovom novčaniku kao što je, kaže, i Avalski toranj zauvek ostao u njegovom srcu.
U odličnoj kondiciji
Dragomir ima četvoro unučadi i šestoro praunučadi. Sin i ćerka, Vojislav i Danica, i danas sa svojim ocem rado pričaju o vremenu kada je gradio stari Avalski toranj.
"Sećam se vremena kada nas je majka slala na Avalu da vidimo gde je otac. On je, naročito zimi, ostajao po tri-četiri dana na gradilištu jer je morao neko da dežura", pomalo se setom priča Vojislav Glišić.
Iz Đinđuše kod Bojnika Dragomir se sa porodicom, odmah po završetku Drugog svetskog rata, preselio u Beograd. Bio je opančar, fotograf, bavio se i trukerajem, tj. slikao vez na narodnim nošnjama.
Vremešni starina danas se najbolje oseća u rodnom selu. Redovno održava baštu, bere voće, pamćenje ga i dalje odlično služi tako da razgovor s njim predstavlja zadovoljstvo za komšije. Ako je u blizini i kazan u kom se peče rakija onda je to pravo uživanje.
"Deda je pravi fenomen", smeje se Ninoslav Damjanović. Poznaje sve u selu, za svakog pita i uvek je spreman za šalu. Dobro je što imamo ovakvog starinu koji najviše voli da obiđe komšije kad peku rakiju."
Dragomirova ćerka Danica potvrdila nam je da njen otac u odličnoj kondiciji. ʺTata je vitalniji od mene i do sada nijednom nije bio ozbiljno bolestanʺ, kaže Danica i dodaje da je njegova velika želja da vidi obnovljeni toranj na Avali.
Ako Dragomir odluči da 27. novembra dođe na Avalu, do vidikovca na visini od 124 metra novim liftom popeće se za četrdesetak sekundi, mnogo brže nego 1965. godine kada se penjao da postavi "barjače" i označi kraj radova. Jedno je sigurno, Dragomir Glišić biće ponosan što njegov toranj, sada malo viši i mnogo čvršći, ponovo stoji na ulazu u prestonicu.
