Priče iz belog grada

„U Beograd sam ušao tiho i na prstima", kazuje Vojo Mačar na početku prve od 26 priča sabranih u ovu knjigu gde su on , Beograđani i ljudi izbegli u Srbiju i Beograd početkom devedesetih ,opisani iskreno...onako kako ih je video i doživeo iskusni reporter. Svoje priče Mačar je odenuo u istančano pripovedčko ruho, škrto na rečima a bogato slikama.A svega tu ima ,od zapuštenih vikendica u Meljaku, Vraniću i Draževcu,koje su značile krov nad glavom, do susreta i razgovora na radnom mestu-pijaci Banovo brdo. Deo jedne od priča sa pijace pročitala je Katarina Kostić, iz Udruženja književnika „Desanka Maksimović":

„Banovo brdo, ali i ostale pijace u Beogradu,tih godina imalo je, kad je o trgovcima reč, verovatno najbolju kadrovsku strukturu od svog osnivanja".

Promociju Mačarovih priča podržala je, pored Udruženja, i Srpska nacionalna akademija u Torontu a vrcave, ironične i samoironične priče pratio je na gitari Božidar Hadži Nikolić.

Zašto se priče pune slikovitih likova i duhovitih dijaloga, smeštene u teške godine, čitaju u dahu objasnio je Živko Cerović.

„Po mom mišljenju reč je o umetničkoj reportaži ili litrarnbom žurnalizmu ali to ne umanjuje kvalitet napisanog i sabranog u prvoj knjizi Voja Mačara", kaže Cerović.

Mačarovi novinarsko-dopisnički dani u Goraždu trajali su gotovo koliko i njegove kanadske godine-duže od dve decenije. Kao što piše, Mačar duhovito zbori i o svojoj prvoj knjizi:

"Reč je o mojoj čitalačkoj a ne zrelosti kao novinara ili pisca".

Sve priče iz ove knjige objavljivane su u magazinu „Slovo", po kazivanju mnogih, izvanrednom časopisu na srpskoj ćirilici u Kanadi, koje je osnovao i izdavao Vojo Mačar. Želeo je, kaže, da bar ovde u Kanadi i, dok izdrži, radi ono što voli.