Zavičaj je magična reč

Mrio Liguori, rodom je iz Sarna, malog mesta u blizini Napulja, sa pogledom na Vezuv i Pompeju. Biografski podatak koji je, smatra, dobrim delom zaslužan za njegov besprekoran izgovor srpskog jezika. Napolitanci su, kaže, od rođenja bilingvalni, jer u kući, na ulici, u društvu govore napolitanskim jezikom, koji je sličan srpskom.

„Srpski jezik je izuzetno jednostavan jezik, iz moje perspektive. Jednostavnost sistema se vidi. Imate samo 5 vokala i mislim da je to jezik koji Italijan može da savlada. Kada sam ulazio u srpski jezik, shvatio sam da je to jezik prepun lepote. Baš reč zavičaj je magična reč, jer to nije samo mesto gde ste rođeni nego i mesto gde su emocije i sva sećanja na to mesto", kaže Liguori.

Liguori je u Srbiju stigao sticajem okolnosti, to je sada već vic, kaže, dok prepričava zgodu u kojoj mu je umakao autobus za Napulj, a on se vratio u društvo ljudi koji su ga pozvali u Novi Sad.

Stranstvovanje je velika tema ovog publiciste i pisca, i junaci njegovih pripovedaka uglavnom su stranci, u tuđoj zemlji, gradu, ulici, često i u sopstvenom životu.

I sam se, krećući se u trouglu Srbija-Italija-Švedska osećao kao stranac među ljudima.

„Ja bih voleo da odgovorim da je zavičaj u našoj glavi ili kao Crnjanski koji je rekao da zavičaj možeš sam da izabereš. Ili kao Miroslav Antić koji je rekao da smo osuđeni na zavičaj. Možda je zavičaj mesto koje ne postoji, nego je cilj", iskren je Liguori.

Liguori veruje da ljudima treba ostaviti slobodu otkrovenja, neobično voli Crnjanskog, od skoro čita pesnika iz Veljeg Dubokog, pokušava da otkrije zašto se jedna novosadska ulica zove Dunavska a ne Dunavska i razumeva da se vole najviše oni koji se poznaju najmanje.